Маја Т. Искјердо: Лима и Београд – два споменика, једна прича

Београдски „Град керова” подизањем српског Манка Капака, Стефана Немање, добија обрнуту улогу од Уатике и коначно почиње да личи на градски трг упркос изјавама неких домаћих историчара уметности

Споменик Стефану Немањи (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)

Била је деведесет и нека година прошлог века, период санкција и ратова у Србији, а ја сам опет била у мом родном Београду, чекајући два рођака из Перуа који су преко Мађарске успели да уђу у Југославију.

Шетали смо се покрај Дунава на Дорћолу, отишли до Кнез Михаилове, па до Калемегдана и, тако полако стигосмо  испред Главне железничке станице – Београд. Желела сам да им покажем још једно велико српско архитектонско остварење, но спречио ме је јак смрад који је допирао из контејнера, поред којих су се налазили киосци у којима су се продавала некаква ужегла меса, те проститутке које добацују мојим рођацима, док у исто време сексуални манијаци истрчавају из биоскопа „Партизан” из непосредне близине. Трамвај звони, прашина се диже, а мене облива зној срамоте, јер сам из петних жила желела да прикажем што лепши Београд и симбол некадашње краљевске престонице. Оронула, прљава старица створена у духу академизма, била је окружена ружним задахом, буком трамваја и камиона, поломљеним плочницима, прљавим киосцима из којих се осећао некакав укисељени воњ, препродавцима свега и свачега и понеког који је трчао да стигне на свој воз.

Уатика (Фото: Kaveh Golestan)

Хајме, мој млађи рођак рече: „Па ово је Уатика!” Уатика (Huatica) некадашњи величанствени трг у Лими, који постаде  центар проституције тридесетих година XX века, чију улогу је задржао и дан-данас. Било је то представништво шпанске аристократије, трг који је добио електрично осветљење пре свих других и где се састајала „Господа града Лиме”. Целом крају су дали назив  „Викторија” или победа, све док једног дана 1926. године није у самом центру трга подигнут највећи симбол Инкаичког царства: споменик Манку Капаку, оснивачу инкаичке империје и инкаичке лозе која је утемељила оно што се данас назива Перуом. Манко Капак, цар и световне и духовне моћи Анда, симбол снаге свих аутохтоних народа овог поднебља, донео је немир издајицама свог рода и свима онима који су желели да буду оно што нису: саставни део папске државе, која се стиди свог порекла, свог језика и боје коже својих предака. Такозвана градска елита се жустро побунила „Никада се нећемо примаћи свету!” „Враћају нас у средњи век!”. Организовани су протести због „предимензионираног Манка Капака”, „непотребног враћања у прошлост” и сличних разлога који су се читали у тадашњој штампи. Тражено је рушење споменика, који је иначе финансирала јапанска заједница Перуа у жељи да покаже вечито братство перуанског и јапанског народа. Сигурно је ово био и стратешки, политички потез не би ли се ојачала веза између ове две државе. Како би се уништио симбол инкаичког народа, мало-по мало, отварани су бордели у самој близини споменика, а он постао главно састајалиште младих проститутки из оближњих села које су касније, у току четрдесетих година, замениле имигранткиње из Русије и Пољске, бежећи од ратног ужаса који је тињао у Европи. Срби који воле Мариа Варгаса Љосу, могли су да читају о чувеној Уатики у његовим делима, у којима га он назива „Градом керова”.

Маја Т. Искјердо (Извор: Политика)

Београдски „Град керова” са подизањем српског Манка Капака, Стефана Немање, добија обрнуту улогу од Уатике и, коначно почиње да личи на градски трг упркос изјавама неких домаћих историчара уметности, који кажу: „Нарушена је још једна амбијентална целина града, примерена старој Железничкој станици…” Да ли се под „амбијенталном целином града” сматра недефинисана ледина  прљавштине, смрада и проституције, као што је до јуче био Савски трг? Надам се да оваква изјава није тако злонамерна, као што се чини, већ да аутор само није имао прилике да види како изгледају амбијенталне целине испред железничких станица по светским метрополама.

Споменик Стефану Немањи, уз све своје материјално историјске грешке и уметничке мане, које неоспорно поседује, чекаo je вековима да буде подигнут. Независно да ли држи мач или крст у руци, што је превисок, или сувише китњаст, он превасходно смета само зато што представља Србију и њену славну прошлост. Он узнемирава само зато што неке подсећа на сопствено порекло којег се стиде. Можда би, баш исто као и „Господа из Лиме” који су подигли споменик симболу уништења Америке,  Кристофору Колумбу, како би се додворили Шпанији и западним силама, а уништили симбол династије њихових предака. Можда би противници и овог и оваквог Немање, радије подигли споменик неком уништитељу сопственог народа, него зачетнику рода који је створио Српску државу.

У нади да ће се Србија сетити и осталих својих праоца, укључујући и старословенске Богове својих предака, који су уништавани почев од VIII века, поручујем Стефану Немањи: „Добродошао кући!”

Др Маја Т. Искјердо је председница Удружења српско-перуанског пријатељства

Опрема: Стање ствари

(Политика, 12. 2. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , ,

6 replies

  1. Маја Искјердо је Перуанка јер је од златног пера којим исписа љубавну песму Београду, Србији и њеној историји. На Савском тргу, рече, Немања је миром заменио препознатљив станични срамотни воњ и мачем разагнао проститутке. Изузев оних којима је проституција у души и који би, уместо мача, крст, од кога иначе беже као сви којима је то вишом промисли одређено.

    5
    1
  2. @Драгослав Пакић,

    Мора да је типографска грешка — а мења смисао, па зато овај коментар:

    Пише
    „…оних којима је проституција у души и који би, уместо мача, крст, …“

    А требало би
    „…оних којима је проституција у души и који би, мач уместо крста…“

    5
    1
  3. @Драгослав Пакић
    @Don Quixote
    Да се додам у вези мача (и крста). Хрвати су мач на споменику бану Јелачићу, у првом наврату били усмјерили према Угарској. У другом наврату су то промијенили и усмјерили га према Србији. Све има своје значење и ништа није случајно.
    А мач Стефана Немање (Св. Симеона Мироточивог) усмјерен према небу!
    Осим ако нема функцију громобрана, порука је јасна.

    Мачем на Крст

    Кажу да сила Бога не моли
    Али ни Бог силу не воли
    А неки остају охоли
    Све док их не заболи

    Док газе презрене
    Душману лижу ципеле
    Тешке им ријечи, претешке
    Али гушчије перо претеже

    Мач на Крст
    Нема изгледа
    Кад Бог упре прст
    Рђа мач изједа

    Момчило

  4. Поштовани Момчило

    Споменик бану Јелачићу у Загребу је окренут југу а бан држи високо сабљу која није уперена према Србији.

    Бана Јелачића, рођеног у Срему у Петроварадину, пријатеља Срба, устоличио је српски патријарх Јосиф Рајачић

    Комунисти су Јелачићев трг 1947 год преименовали у Трг Републике а његов споменик уклонили. Враћен је тек 1990.

    Сличан споменик кнезу Михаилу у Београду никад није уклањан.

    Оријентација оба споменика одговара геометрији трга и нема везе са политиком.

    Истина је невидљива. Тражимо је.

    2
    1
  5. @Деда Ђоле,

    ето и мене за вама, ван контекста у који одведосте коментаре.

    Предметни споменик је првобитно постављен да гледа према северу/Мађарима.

    Предметни трг иначе је био празна пољана између Градца и Каптола на којој су живели дошљаци којима је приступ граду био забрањен. Ширењем града на Илицу и Стару Влашку постао је најужи део града.

    Између супарничких варошких и каптолских становника често је долазило до спорова, несугласница и сукоба. Царским патентом (1850). спојени су дотадашњи делови Загреба у јединствено насеље, Године 1866. у Загребу је основана Југославенска академија знаности и умјетности (ЈАЗУ, данашња ХАЗУ). Исте године на средишњем градском тргу постављен је споменик бану Јелачићу и довршена је православна црква на Тргу Петра Прерадовића.

    Оно што се мало зна јесте да је споменик Јелачићу у Загребу подигла аустријска војска на иницијативу армијске команде ондашњег цара. Када је војска наручила у Бечу споменик и он био постављен представници града Загреба дали су одговор којим се ограђују да се једном таквом човеку какав је Јелачић, који је компромитовао хрватско политичко име, диже споменик. А с обзиром да је учествовао у гушењу мађарске револуције 1848. године у Мађарској се он и данас сматра негативном личношћу.

    Упркос противљењима грађана Јелачићев споменик је ту остао све до краја Другог светског рата да би га партизани једне ноћи тихо уклонили а трг преименовали у Трг републике. Након тога Јелачићев споменик, ироничном игром историје, постаје хрватски национални симбол упркос свему што је чинио за живота. Споменик је након првих избора након Другог светског рата свечано враћен на његово првобитно место (тргу је такође враћено његово старо име) уз велико одобравање не само грађана Загреба већ целе Хрватске. На стогодишњицу његова рођења 1901. године, на кући у Петроварадину у којој се родио постављена је спомен-плоча. Јосип Јелачић је опеван и у неколико песама, најпознатија је Устани бане, која је први пут изведена 17. децембра 1866. године на дан откривања његовог споменика у Загребу а написао ју је Србин пореклом Огњеслав Утјешеновић Острожински, стари илирац и поджупан вараждинске жупаније у време владавине Бана Јелачића.

    То је било пет минута Википедије. Сви текстови су на ћирилици (sr.wikipedia.org) али за две од три адресе стоји да су на „хрватском“. Сун Цу би рекао: О изворима толико

    У шестом минуту паде ми на памет да се вратимо још мало у назад (у време прираштаја хрватства који се мери бројем покрижених) и да се запитам ка КОМЕ је „сабља“ могла бити окренута без обзира на оријентацију ка било којој страни света. Они што су је првобитно поставили „вероватно“ (видети поджупана горе) су мислили на Мађаре, што се врло брзо „променило“. А ови код којих су је поставили?

    Фељтон о мајској скупштини 1848. у Сремским Карловцима, када је патријарх Рајачић устоличен, излазио је у Новостима 2018 године. (https://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:726972-Svi-putevi-Srba-vode-u-Karlovce). О Јелачићу и догађајима с тим/њим у вези писао је Василије Крестић, најсвежије колико знам овде http://www.pecat.co.rs/2021/01/istina-o-banu/ .

    Ово што пишете неодољиво ме подсетило на изјаву да „само дијалогом можемо градити поверење“.
    (https://www.rtv.rs/sr_ci/vojvodina/novi-sad/vucic-na-otvaranju-kuce-bana-jelacica-samo-dijalogom-mozemo-graditi-poverenje_1170626.html).

  6. Hvala prof. Maji Iskjerdo na odličnom tekstu, odličnom poređenju.

Оставите коментар