Београдски „Град керова” подизањем српског Манка Капака, Стефана Немање, добија обрнуту улогу од Уатике и коначно почиње да личи на градски трг упркос изјавама неких домаћих историчара уметности

Споменик Стефану Немањи (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)

Била је деведесет и нека година прошлог века, период санкција и ратова у Србији, а ја сам опет била у мом родном Београду, чекајући два рођака из Перуа који су преко Мађарске успели да уђу у Југославију.

Шетали смо се покрај Дунава на Дорћолу, отишли до Кнез Михаилове, па до Калемегдана и, тако полако стигосмо  испред Главне железничке станице – Београд. Желела сам да им покажем још једно велико српско архитектонско остварење, но спречио ме је јак смрад који је допирао из контејнера, поред којих су се налазили киосци у којима су се продавала некаква ужегла меса, те проститутке које добацују мојим рођацима, док у исто време сексуални манијаци истрчавају из биоскопа „Партизан” из непосредне близине. Трамвај звони, прашина се диже, а мене облива зној срамоте, јер сам из петних жила желела да прикажем што лепши Београд и симбол некадашње краљевске престонице. Оронула, прљава старица створена у духу академизма, била је окружена ружним задахом, буком трамваја и камиона, поломљеним плочницима, прљавим киосцима из којих се осећао некакав укисељени воњ, препродавцима свега и свачега и понеког који је трчао да стигне на свој воз.

Уатика (Фото: Kaveh Golestan)

Хајме, мој млађи рођак рече: „Па ово је Уатика!” Уатика (Huatica) некадашњи величанствени трг у Лими, који постаде  центар проституције тридесетих година XX века, чију улогу је задржао и дан-данас. Било је то представништво шпанске аристократије, трг који је добио електрично осветљење пре свих других и где се састајала „Господа града Лиме”. Целом крају су дали назив  „Викторија” или победа, све док једног дана 1926. године није у самом центру трга подигнут највећи симбол Инкаичког царства: споменик Манку Капаку, оснивачу инкаичке империје и инкаичке лозе која је утемељила оно што се данас назива Перуом. Манко Капак, цар и световне и духовне моћи Анда, симбол снаге свих аутохтоних народа овог поднебља, донео је немир издајицама свог рода и свима онима који су желели да буду оно што нису: саставни део папске државе, која се стиди свог порекла, свог језика и боје коже својих предака. Такозвана градска елита се жустро побунила „Никада се нећемо примаћи свету!” „Враћају нас у средњи век!”. Организовани су протести због „предимензионираног Манка Капака”, „непотребног враћања у прошлост” и сличних разлога који су се читали у тадашњој штампи. Тражено је рушење споменика, који је иначе финансирала јапанска заједница Перуа у жељи да покаже вечито братство перуанског и јапанског народа. Сигурно је ово био и стратешки, политички потез не би ли се ојачала веза између ове две државе. Како би се уништио симбол инкаичког народа, мало-по мало, отварани су бордели у самој близини споменика, а он постао главно састајалиште младих проститутки из оближњих села које су касније, у току четрдесетих година, замениле имигранткиње из Русије и Пољске, бежећи од ратног ужаса који је тињао у Европи. Срби који воле Мариа Варгаса Љосу, могли су да читају о чувеној Уатики у његовим делима, у којима га он назива „Градом керова”.

Маја Т. Искјердо (Извор: Политика)

Београдски „Град керова” са подизањем српског Манка Капака, Стефана Немање, добија обрнуту улогу од Уатике и, коначно почиње да личи на градски трг упркос изјавама неких домаћих историчара уметности, који кажу: „Нарушена је још једна амбијентална целина града, примерена старој Железничкој станици…” Да ли се под „амбијенталном целином града” сматра недефинисана ледина  прљавштине, смрада и проституције, као што је до јуче био Савски трг? Надам се да оваква изјава није тако злонамерна, као што се чини, већ да аутор само није имао прилике да види како изгледају амбијенталне целине испред железничких станица по светским метрополама.

Споменик Стефану Немањи, уз све своје материјално историјске грешке и уметничке мане, које неоспорно поседује, чекаo je вековима да буде подигнут. Независно да ли држи мач или крст у руци, што је превисок, или сувише китњаст, он превасходно смета само зато што представља Србију и њену славну прошлост. Он узнемирава само зато што неке подсећа на сопствено порекло којег се стиде. Можда би, баш исто као и „Господа из Лиме” који су подигли споменик симболу уништења Америке,  Кристофору Колумбу, како би се додворили Шпанији и западним силама, а уништили симбол династије њихових предака. Можда би противници и овог и оваквог Немање, радије подигли споменик неком уништитељу сопственог народа, него зачетнику рода који је створио Српску државу.

У нади да ће се Србија сетити и осталих својих праоца, укључујући и старословенске Богове својих предака, који су уништавани почев од VIII века, поручујем Стефану Немањи: „Добродошао кући!”

Др Маја Т. Искјердо је председница Удружења српско-перуанског пријатељства

Опрема: Стање ствари

(Политика, 12. 2. 2021)

Categories: Преносимо

Tags: Београд, Лима, Манко Капак, Маја Т. Искјердо, Перу, Србија, споменик Стефану Немањи