Бојан Димитријевић: Како смо укинули војни рок?

Враћање служења војног рока неопходно ради стабилизације попуне Војске Србије ‒ но, реч је о тешкој политичкој одлуци

Обука војника на добровољном служењу војног рока (Фото: Војска Србије)

Служење војног рока у Србији има дугу традицију, још од стварања стајаће активне војске крајем 19. века. Одлазак у војску је био део живота и у миру и у рату и својеврстан осећај обавезе и припадности држави Србији. О томе сведоче брзе и успешне мобилизације 1912‒1914, када је створен и велики број прекобројних пукова који су били део Српске војске. Служење „у кадру” настављено је и за време Краљевине СХС ‒ Југославије, али су вишенационални састав и различити погледи на служење „краљеве” војске могли да буду наговештај трагичних догађаја у Другом светском рату.

У Југословенској (народној) армији служење војног рока од првих година после Другог светског рата имало је улогу својеврсне школе за стварање „новог човека”, како је 1945. у свом програмском тексту у „Борби” навео Милован Ђилас. У тој „армији новог човека”, регрути са свих страна Југославије су деценијама добијали различита знања и образовања: од описмењивања, преко привикавања на живот у колективу до освајања различитих специфичних знања, од којих је добијање возачке дозволе било посебно престижно.

Како је највећи део младих војника служио у другој републици, то је имало и интегративни карактер за стварање новог (идеолошког) југословенства. Служење војног рока је било део одрастања, школовања и својеврсне потврде мушкости, неопходне посебно у руралним крајевима. Војник, мамин или татин син, одједном је губио позицију центра универзума своје породице, и постајао један од многих и једнаких у великим војничким колективима. Избегавање служења војног рока се сматрало скоро па нечасним у свим крајевима Југославије.

Систем редовног служења војног рока је почео да се ломи у току рата 1991‒1992, најпре напуштањем регрута словеначке, хрватске, муслиманске, албанске и македонске народности. Они нису више препознавали ЈНА као сопствену војску већ су почели да је сматрају агресорском. Потом су и српски регрути све ређе долазили на одслужење војног рока. Рат без јасног циља (са српске стране) и жртве међу војницима, учинили су да се створи први талас избеглих од војне обавезе. Они су из Србије нашли уточиште у иностранству. Све до амнестије десетак година касније, њихов број је достигао неколико десетина хиљада.

Полагање заклетве у ЈНА

Нове демократске власти су се марта 2003. сусреле са низом проблема око попуне јединица и служења војног рока. Велики број регрута из урбаних средина у овој фази се опредељивао за „цивилно” служење у разним установама, које се често сводило на фарсу и бескорисност. Мањи број људи, поготово из руралних крајева наставио је да служи војни рок на традиционалан начин. Међународна ситуација је била повољна, није било више назнаке рата, што је учинило да се регрутни контингент поново стабилизује.

План тадашњег руководства Министарства одбране и Републике Србије, био је да се постепеном интеграцијом са НАТО и очекиваним пријемом у ову организацију иде према потпуној професионализацији војске. Србија је примљена у НАТО-ов програм Партнерство за мир, а САД, Велика Британија, Норвешка и Холандија постале су највећи партнери у војној сарадњи.

Све ово је обећавало успешну интеграцију Војске Србије у НАТО. Према плановима Министарства одбране и Генералштаба, до укидања војног рока би дошло у периоду после 2010, али уз предуслов (који касније није помињан) да Србија буде део НАТО и тако у оквиру ове алијансе планира своју и заједничку одбрану. План професионализације укључивао је и стварање резерве: активне и пасивне, која би била позивана у годишњим терминима у јединице и тако обезбеђивала попуну ратне војске.

Војска Србије

Преломни тренутак је био једнострано проглашење косовске независности 2008, које је утицало на обустављање сарадње са значајним делом партнера у НАТО. Проглашење војне неутралности Србије је само допринело даљем отклону од интеграција, али је служило и као изговор за одсуство озбиљнијег рада на реформи војске. Тако је професионализација почела да се креће у погрешном смеру. Стварање и редовно позивање резерве је у потпуности запостављено.

Демократске власти су остале доследне да суспендују служење војног рока 2010, што је била политичка одлука више усмерена ка анимирању гласачког тела, а не ка адекватном решавању попуне и функционисања војске за наредне деценије и нове безбедносне изазове. Лично, као неко ко је био делом укључен у тај процес, сматрам се одговорним за ту, по мом мишљењу, проблематичну одлуку.

У наредној деценији професионални војници, уместо да се баве својим оспособљавањем, обуком или мировним операцијама, у добром делу бавили су се чувањем и одржавањем празних касарни, стражарским дужностима, а уместо резервиста упућивани су на санирање поплава и других елементарних непогода. Све то је водило да у току протекле деценије војску напушта по више стотина професионалних војника годишње, незадовољних сопственим статусом.

Бојан Димитријевић (Фото: Анђелко Васиљевић)

Враћање служења војног рока је неопходно ради стабилизације попуне Војске Србије. Али реч је о тешкој политичкој одлуци која може да утиче на афинитете млађег гласачког тела. Такође, то је и захтеван посао да се обезбеди адекватан смештај и услови за боравак војника. Они данас у цивилству имају далеко боље услове за живот него њихови дедови и очеви који су били „у Титовој армији”. Враћање војног рока мора да прати и адекватна финансијска анализа, а понајпре редефиниција у доктринарним документима Републике Србије, који морају да објасне којим безбедносним изазовима се оправдава враћање српских регрута у касарне.

Аутор је историчар и бивши помоћник министра одбране

Опрема: Стање ствари

(Политика, 10. 2. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

1 reply

  1. Ко не храни своју војску,туђу ће сигурно.

Оставите коментар