Небојша Јанковић: Чудотворне иконе Богородица Смедеревска и Богородица Курска у смедеревској Цркви Успења

Иконе Богородица Смедеревска и Богородица Курска значајне су светиње које су једно време боравиле у смедеревској цркви Успења Пресвете Богородице на Старом смедеревском гробљу

Рестаурирана икона, наследница Богородице Смедеревске (Извор: Лична архива)

У овој најстаријој смедеревској цркви, у XVII веку се спомиње као манастир, боравак прве иконе везује за XVII, а друге за прву половину XX века.

Икона Богородица Смедеревска верна је копија иконе Владимирске, коју је насликао апостол Лука, а донели су је у Смедерево из Русије ондашњи смедеревски монаси. О овој икони опширно је писао професор др Мирослав Тимотијевић, историчар уметности, у студији Богородица Смедеревска[1]. Између осталог, пише да се током XVII века из руских и грчких области у Србију доносе многобројне копије чудотворних икона Мајке Божије. Међу овим иконама, дакле, биле су и копије Богородице Владимирске, најугледније чудотворне иконе Московског царства. Њене копије доспевају у стару парохијску цркву у Сарајеву, парохијску цркву светог Јована Крститеља у Београду, цркву манастира Рача на Дрини и цркву манастира Успења Пресвете Богородице у Смедереву.

Уочи аустријско-турског рата, Јеген Осман-паша[2] пали и напушта Смедерево, монаси манастира Успења Пресвете Богородице сакривају икону, а приликом уласка у град српских чета Павла Несторовића Дејака она се објављује чудотворним откривањем. По предању братство је приликом бекства закопало икону да би је сачували од Турака, а са вером да ће она својим присуством заштитити манастир од страдања у тешким ратним временима, а потом се и објавити народу.

Богородица Смедеревска (Извор: Лична архива)

Аустријски војници су приликом заузимања Смедерева узели икону Богородицу Смедеревску и предали је баварском кнезу Максимилијану II Емануелу (1662-1726), предводнику аустријске војске у бици за Београд 1688. године. Он је након освајања Београда, поред турских застава и оружја, понео и неколико светиња из српских цркава, а међу њима и Богородицу Смедеревску.

Икона је најпре свечано пренета у Београд, а потом у Беч, 19. септембра 1688. Следећег дана, у катедралној цркви Светог Стефана одржано је благодарење Богородици Смедеревској, у присуству целог двора и цара Леополда I Хабзбуршког (1640-1705), а међу њима је био и један Србин гроф Георгије Бранковић (1645-1711), дипломата и историчар. На благодарењу је проповедао минхенски језуита Волфганг Раушер у славу баварског оружја које је победило турску силу под небеском заштитом Богородице Марије, о чему је сведочила и Богородица Смедеревска.

Икона Богородице Смедеревске је након смрти Максимилијана II Емануела поклоњена новоподигнутој цркви манастира Свете Ане у Лехелу, надомак Минхена, где је постављена на главни олтар 19. септембра 1738. године. Чувана је као једна од најугледнијих чудотворних икона Баварске. Временом су на икони постављени амблеми.

Поштовање иконе брзо ширило у новој средини, а веровало се да је она спасла манастир и предграђе од ратних разарања 1742. године. Из непознатих разлога, крајем XIX века, икона је уклоњена са главног олтара. Приликом савезничког бомбардовања Минхена 1944, када је и сам манастир тешко разорен, икони Богородици Смедеревској се губи сваки траг.

По професору Тимотијевићу, на срећу, изглед иконе је познат по старим описима и бакрорезу штампаном у току прве половине XVIII века. У горњем делу бакрореза је приказана чудотворна икона Богородица Смедеревска, а испод ње је латински текст у којем се кратко наводи њена историја. У тексту се истиче да Чудотворица потиче из града Смедерева у Српском царству који је хришћанска војска под командом баварског кнеза Максимилијана II Емануела освојила 6. септембра 1688, и да је потом поклоњена јеронимском манастиру у Лехелу. Иконом се исказивала идеја о Богородици која штити баварско хришћанско оружје прослављено победама над неверницима у далеким областима поробљеног Српског царства.

Стари иконостас (Извор: Лична архива)

У Цркви Успења, у периоду 2013. и 2014. године, приликом замене старог и дотрајалог иконостаса новим, са старог иконостаса узета је Богородичина икона која је најпре рестаурирана, а потом представљена као наследница иконе Богородице Смедеревске. Постављена је на северни зид.

Богородица Владимирска

Богородица Владимирска (Извор: Лична архива)

Да бисмо боље разумели икону Богородице Смедеревске неопходно да се осврнемо и на историју иконе Богородице Владимирске. Према црквеном предању, још за живота Пресвете Богородице, апостол Лука насликао је ову икону на дасци од стола на којем је јео Исус Христос са својом мајком Маријом и праведним Јосифом. Икона је убрзо постала позната због великих чудеса.

Из Јерусалима пренета је у Цариград у V веку, у време цара Теодосија. У XII веку пренета је из Византије у Русију као поклон кнезу Јурију Долгорукову (1099-1157)[3] од цариградског патријарха Луке Хризоверха. Најпре је икона чувана у женском манастиру Пресвете Богородице, близу Кијева, а 1155. године кнез Андреј Богољубски (1157- 1174) је преселио у град Владимир. У граду је, од 1158. до 1160. године, тадашњи кнез Андреј саградио цркву Успења Пресвете Богородице, у XIII веку била је главна црква у Русији, у којој се једно време налазила икона Богородица Владимирска. Икона је ношена у многе ратне походе руске војске.

Често се говори о једном чуду ове свете иконе. Наиме, у великом пожару у Владимиру, 13. априла 1185. године, изгорео је храм али света икона је сачувана у потпуности. Када је у Москви био подигнут храм у славу Пресвете Богородице и света икона Владимирска је пренета у овај храм. Од 1395. године икона се налази у Москви, у Сретењском манастиру.

Икона Богородице Курске

Пре 79 година, у цркви Успења Пресвете Богородице – 26. августа 1934. године, у недељу увече, била је изложена чудотворна икона Богородице Курске, чувена у читавом православном свету, а посебно у Русији. Дочекана је на смедеревској железничкој станици и у литији пренета до цркве Успења Пресвете Богородице где је одслужен акатист. После службе пренета је у Руски дом који се налазио у улици Краља Петра Првог.

О овом великом догађају у историји ове цркве сведочи „Глас Подунавља“[4] који је тог дана објавио текст под насловом: „Курска Богородица чудотворна икона долази у Смедерево“. Између осталог, у тексту пише:

„Једна од најстаријих и највећих светиња руског народа – чудотворна икона Курске Божије Матери – већ више година налази се у Југославији. Али и поред тога, што је место привременог њеног боравка, руска црква у Београду, увек има широм отворена врата за сваког хришћанина…“

Затим, пише да је 1921. године (то је било 1920. године, примедба аутора), када су завршене међусобне борбе између „белих“ и „црвених“, курски владика Теофан икону је изнео из Русије спасавајући је од комуниста.

Текст се завршава овим речима:

„На молбу овдашње Руске колоније стигло је од господина Епископа браничевског (Венијамин Таушановић, 1934-1952) одобрење за доношење чудотворне иконе Курске Божије Матере у Смедерево, приликом њеног повратка из Миљковог манастира[5] у Београд. Долазак иконе очекује се данас у недељу, 26. августа у 19.30 часова увече, на овдашњу железничку станицу. Икона ће се са станице однети у Стару цркву, одакле ће после кратке молитве, бити пренета у Руски дом, Краља Петра 17 (Младеновића кућа)“.

Богородица Курска (Извор: Лична архива)

Упознајмо се, укратко, са величанственом историјом ове свете иконе. У XIII веку је Курска област, као и цела тадашња Русија, била много опустошена у најезди Татара. Разрушени град Курск[6] претворио се у дивљину и стециште звери. Житељи града Риљска, сто километара удаљеног од Курска, који је чудом сачуван од Татара, долазили су ову област у лов.

На дан рођења Пресвете Богородице – 8. септембра (21. септембра по новом календару) 1295. године, група ловаца из Риљска дошла је да лови поред реке Тускоре, на око 30 километара од Курска. Један од побожних ловаца наишао је на невелику икону која је лежала лицем окренута ка корену дрвета. Када је подигао икону да би је погледао – истог часа из тог места избије снажан млаз чисте воде и настаде извор. Икона се појавила као “Знамење“ Мајке Божије. Ловац је схватио да то није обична икона.

Заједно са осталим ловцима направио је малу капелу у коју су поставили откривену икону. Житељи Риљска су сазнавши за појављивање иконе Мајке Божије одмах почели да јој долазе на поклоњење, а од ње су почела да се пројављују многобројна чуда.

Када је риљски кнез Василиј Шемјак сазнао за икону, нареди да она буде пренета у град Риљск. У дубокој побожности, народ је дочекао чудотворну икону. Једино сам кнез Василије није учествовао у свечаности и – ослепео је, а после искреног покајања и молитве пред иконом, опет је прогледао. У знак захвалности, подигао је у Риљску храм Рођена Пресвете Богородице и ту сместио икону. Од тада се на дан Њеног јављања, 8. септембра, празнује сваке године.

Икона није дуго била у Риљску. Три пута је на чудесан начин нестала из града и увек су је налазили на истом месту – у шуми, тамо где се први пут јавила ловцу. Посла тога су Риљчани схватили да Пресвета Богородица благоволи да Њена икона остане на том месту где је нађена. Саградили су нову капелу и оставили је тамо.

Године 1383. Курска област била је изложена новом пустошењу од стране Татара. Када су наишли на светињу, старог монаха Богољепа су понижавали а капелу покушали да спале. Упркос свом безумном труду капела није изгорела. Сујеверни Татари су насрнули на свештеника сумњајући да су његове магијске моћи разлог њиховог неуспеха. У намери да их разувери, монах им је показао чудотворну икону Мајке Божије која се налазила у капели. Бесни и озлојеђени Татари су узели свету икону, сабљом је пресекли на два дела и бацили половине на различите стране. Капелу су ипак спалили, а монаха Богољепа повели са собом, у ропство.

Једном, док је монах Богољеп чувао татарске овце и певао молитве Пресветој Богородици, изасланици московског кнеза су чули појање и у пастиру препознали руског свештеника и откупили га из заробљеништва. Убрзо, врати се у место где се налазила капела. Молио се све док није пронашао делове чудотворне иконе. У његовим рукама делови су се спојили и икона је поново била цела.

Долазак свете иконе у Србију

О чудесима ове свете иконе има много предања. Споменимо једну. У ноћи између 7. и 8. марта 1898. године, Бољшевици су подметнули експлозив у Курском саборном храму са намером да се уништи икона. Храм је био разрушен, а икона је остала цела.

Силна експлозија разорила је прозоре с решеткама и масивна железна врата… Позлаћени гвоздени кивот, у којем се у часу експлозије налазила чудотворна икона Богородица Курска, свећњак за 150 свећа – све се разлетело у комадима. Десетине скупоцених кандила су невероватном снагом били одбачени петнаестак метара од Иконе. Под је био прекривен остацима поломљеног стакла и дасака, малтером… На радост православних верника, света икона Мајке Божје остала је неоштећена.

Црква Успења Пресвете Богородице у Смедереву (Извор: Блиц)

Због велике опасности од безбожних бољшевика, 1920. године чудотворну икону Богородице Курске из Русије изнео је владика Теофан, архиепископ Курски и Обојански[7]. Уз помоћ белогардејаца владика прво долази у Константинопољ, а потом у Бугарску, где су се десила прва чуда. Кад је епископ унео икону у стан удовице једног пуковника, која је лежала непокретна више од две деценије, није прошло много, а жена се подигла са постеље и проходала.

Године 1925. икона је пренета у руску цркву Свете Тројице[8] у Београду. Три године касније, у јуну 1928. чудотворна икона је стигла и у Миљков манастир на Морави, код Свилајнца. Када се у Србији обрела курска икона пресвете Матере Божије и поставила у светлост Миљковог манастира, ка њој се запутио народ на поклоњење. Икона је ношена кроз целу Србију, а после бомбардовања Београда, 6. април 1941, ношена је и по рушевинама разореног града.

У Србији је остала до 1944. године, до доласка комуниста на власт, када је после смрти епископа Теофана икону преузео првојерарх Руске заграничне цркве, митрополит Анастасије и преко Беча и Минхена однео у Америку, где се од 1951. године до данас чува у њујоршком Саборном синодалном храму на Менхетну.

Први пут после 90 година, 2010, чудотворна икона Богородице Курске вратила се накратко у Русију. Главну светињу Руса у иностранству донели су у Курск, историјску отаџбину, патријарх Московски и све Русије Кирил и првојерарх РПЦ у иностранству митрополит Иларион. Улице курске, без обзира на радни дан, биле су пуне народа. На повратак иконе чекало се деценијама. Међутим, црквени раскол између РПЦ и РПЦ у иностранству спречавао је доношење иконе. Тек 2007. године, када је потписан Акт о канонском општењу две гране православља, икона долази у Русију.

Чудотворна икона остала је неко време у Знаменској цркви а затим специјалним авионом враћена је у своју другу отаџбину у – Знаменску Саборну цркву у Њујорку.


[1] „Зборник за ликовне уметности Матице српске“, број 36/2008.

[2] Јеген Осман-паша је турски намесник у Босни (1686 – 1688), тачније одметник, који је са својим најамницима пљачкао око Дунава не бринући се што пропада турска држава. Године 1688. спалио је скоро 150 насеља између Ражња и Ниша светећи се Србима који су помагали аустријској војсци.

[3] Кнез Јуриј Долгоруки (1099 – 1157) познат је и као Ђорђе I од Русије. Кнез руски. Политичку моћ из Кијева преместио је у град Владимир. Основао је Москву 1147. године.

[4] „Глас подунавља“, Број 181, Година V, Смедерево, 26. август 1934. године.

[5] Миљков манастир се налази надомак Свилајнца. До друге половине XVIII века био је познат по имену Буковица. Није познато ко је подигао манастир. Након турског пустошења манастира, вероватно 1787. године, манастир обнавља Миљко Томић, трговац из оближњег села Глођана, по коме добија садашње име Миљков манастир. Након бољшевичке револуције, 1926. године у манастир долазе руски емигранти – монаси, на челу са јеромонахом Амвросијем Кургановим. Тада је манастир је духовно и материјално обновљен. Миљков манастир постаје женски 1952. године, а сада је духовник – јеромонах Нектарије (Николић), рођен 1971. године у Радинцу, код Смедерева.

[6] Курск је град у југоисточном делу централне Русије, 500 километара јужно од Москве. Има преко 400.000 становника. Први помен Курска је из 1032. године. Монголи су неколико пута уништавали град током XII и XIII века. Град је издржао у XVII веку нападе Пољака и кримских Татара. Недалеко од града, у јулу и августу 1943. године одиграла се једна од одлучних битака Другог светског рата, битка код Курска у којој су Немци поражени.

[7] Владика Теофан Гаврилов (1872-1944) сахрањен је у Иверској капели на Новом гробљу у Београду.

[8] Руска црква у Београду (Храм Свете Тројице) на Ташмајдану подигли су Руси 1924. године.



Categories: Српско православно стање

Tags: , , , , ,

1 reply

  1. Слава јој и хвала.

    9
    1

Оставите коментар