Тимоти Лес: Уједињење Косова са Албанијом једина геополитичка опција

Косово сада има две стратешке опције – прва је да задржи статус кво, а друга нека врста уједињења са суседном Албанијом, оценио истраживач Универзитета Кембриџ и бивши британски дипломата

Тимоти Лес (Фото: Демостат)

Поруком: „Одржаћемо референдум о уједињењу са Албанијом”, Рамуш Харадинај, косовски политички ветеран и кандидат за председника Косова, указао је на нову реалност, тврди у ауторском тексту за портал Отворена демократија Тимоти Лес, истраживач Универзитета Кембриџ и бивши британски дипломата.

Како истиче аутор, „нека врста присаједињења Косова са Албанијом сада је једина геополитичка опција”.

Лес указује да је таквом сценарију претходио “слом тежње Косова да добије признање од Србије, 13 година од једнострано проглашене независности”.

„Захтев за признање наилазио је на стални отпор Београда, који се противи губитку Косова, због српске емотивне везаности за колевку њихове нације и начина на који је, како они то виде, Запад противзаконито конфисковао Косово.

Да ствар буде сложенија, косовски Албанци су се успротивили томе да дају било какве значајне уступке Србији, а да, за узврат, добију признање, јер верују да је Србија у моралној обавези да безусловно прихвати независност Косова, због покушаја да етнички очисти ову територију 1999, са чиме се слажу многе западне владе“, пише он.

Аутор подсећа да је Европска унија 2011. „отворила дијалог“ Београда и Приштине, како би се нормализовали односи, али ова иницијатива није донела резултате, „будући да је Србија наставила да се противи признању Косова“.

Иса Мустафа, Федерика Могерини и Александар Вучић потписују тзв. други Бриселски споразум (Извор: НСПМ)

Како објашњава, европски лидери су покушали да „приволе“ Србију перспективом чланства у ЕУ „уколико преда ову територију“, као и претњом „да неће постати чланица“ ако то не учини, „али испоставило се да такав подстицај није био адекватан“.

„Све док су Срби одбијали да прихвате независност Косова као исход, Албанци су одбијали да озбиљно преговарају са Србима о било чему другом. У Сједињеним Државама, политичари су са фрустрацијом посматрали неуспех ЕУ да спроведе у дело независност Косова… Не само да је стагнација у преговорима осујетила циљ Вашингтона да интегрише Србију и Косово у западни табор, већ је отворено питање у вези са статусом Косова обезбедило улаз Русији на Балкану, будући да је Русија подржала став Србије о Косову у УН. Као резултат тога, 2017. године, Трампова администрација започела је тајне преговоре са председницима Србије и Косова, Александром Вучићем и Хашимом Тачијем, који су били фокусирани на питање шта је потребно Вучићу да прода договор о независности српском народу. Извештаји који су се појавили 2018. показали су да је Вучић тражио север Косова, где су Срби већинско становништво, и јасну перспективу чланства Србије у ЕУ. То је било довољно за Тачија, који је пристао на губитак Севера, који Приштина ионако није у потпуности контролисала… Добијањем признања од стране Србије, Косову би било омогућено да легализује своју независност, оконча неизвесности у вези са својом будућношћу, да се придружи међународним институцијама попут УН, ЕУ и НАТО, те да почне да се развија политички и економски… Када су се двојица председника сагласила да делују на наведеним основама, Трампова администрација је такође дала сагласност”, наводи Лес.

У тексту се напомиње да је идеја поделе Косова пропала због противљења „спољашњег света“ – односно, на Косову се већина бирача „успротивила жртвовању територије, а да за узврат буде добијено нешто што је Србија у обавези да да без икаквих услова“, а истог става била је и већина косовских политичара, „због чега је Тачи маргинализован“, док је влада, предвођена Харадинајем, „преузела контролу над односима Косова са Београдом тако што је наметнула таксе увоз из Србије“.

Потписивање споразума у Белој кући (Фото: Бета/АП)

„На међународном нивоу, Немачка је такође одбацила замисао о подели, из страха да ће то створити дестабилишући преседан за крхке државе – Босну и Северну Македонију, као и због базичног неслагања са прекрајањем граница по етничким линијама. То је имало два основна ефекта: косовски Албанци су схватили да нема међународног консензуса о питању поделе, а Вучић је остављен без територијалне компензације, и све што је могао да понуди српској јавности била је перспектива чланства у ЕУ, у замену за предају Косова… То би, вероватно било довољно да се укину све шансе за постизање договора… Ипак, 2019. године Француска и друге државе, практично су ставиле мораторијум на било какво будуће проширење ЕУ, чиме су, практично, укинуте шансе за Србију да се придружи Унији. Емануел Макрон је пренео поруку приликом посете Београду, јула 2019, да се ЕУ не може даље ширити без претходних институционалних реформи, а у децембру је суспендовао отварање нових преговарачких поглавља“, прецизира Тимоти Лес.

Описујући ангажовање Трампове администрације у вези са косовским проблемом, аутор наводи да су мају прошле године, како су се ближили председнички избори, „САД одлучиле да учине коначни напор за постизањем договора, тако што су срушиле владу на Косову, инсталирале послушнијег партнера и рестартовале дијалог Београда и Приштине“.

„Али, будући да је идеја поделе била склоњена са стола, а процес проширења ЕУ суспендован, те Србија није имала ниједан очигледан разлог да призна Косово, није постојала могућност да се постигне договор о признању. То је постало јасно када су Србија и Косово потписали споразум у Белој кући у септембру, који је, иако помпезно представљен, био лишен било каквог истинског садржаја, односно састојао се од свега неколико одредби о прекограничном саобраћају, али без споразума о признању Косова од стране Србије. На крају, Вучић је рекао да он неће признати независност те територије док год је председник, што је став који годи већини Срба, који желе да питање Косова буде замрзнуто“, објашњава он.

Потписивање Вашингтонског споразума између Београда и Приштине 4. септембра 2020. године у Вашингтону (Фото: Регнум)

Према мишљењу Тимотија Леса, Косово сада има две стратешке опције – прва је да задржи статус кво, у нади да ће се, на концу, догодити нешто што ће приволети Србију да промени став, „попут наметања тешких америчких санкција Београду“.

„Али, није реално очекивати да ће САД прибећи таквој врсти притиска, а све док статус Косова не буде јасан, оно неће моћи да се развија политички и економски“.

Други сценарио је, сматра он, „нека врста уједињења са суседном Албанијом… чиме би се не само консолидовао разлаз Косова са Србијом и обезбедила албанска заштита, већ би Косово добило излаз у спољни свет“.

У том контексту, указује се да би грађани Косова могли да путују захваљујући албанским пасошима, а Приштина би „представљала Албанију у иностранству, било у Уједињеним нацијама, било на спортским такмичењима… укратко, Косово би могло да мање-више нормализује своју међународну позицију, без, како је то Харадинај нагласио, пристанка Србије“.

Лес напомиње да идеја о „националном уједињењу Албанаца” не представља новост, већ се „о њој нашироко расправља на Балкану и има снажну подршку међу људима у Албанији и на Косову, који виде себе као део јединствене албанске нације“.

Тимоти Лес: Решење косовског проблема је у разграничењу

Као илустрацију за то, наводи истраживање јавног мњења из 2019. године, у којем је 64 одсто Албанаца на Косову и 75 одсто Албанаца из Албаније навело да би гласало за национално уједињење на референдуму, те речи албанског премијера Едија Раме, који је поручио да је „заједничка држава неизбежна и неупитна“.

Како наглашава британски стручњак за Балкан, уједињење Косова и Албаније све је извесније, ако се узме у обзир чињеница да Косово “не може да добије признање од стране Србије”, а “тежња Албаније да се придружи ЕУ је практично окончана, све док се Француска и друге државе буду опирале даљем проширењу”.

Он, такође, цитира реаговање Аљбина Куртија, лидера Самоопредељења, које се сматра фаворитом за победу на предстојећим парламентарним изборима на Косову, на Харадинајево обећање о уједињењу са Албанијом: „Ми ћемо прихватити резултате референдума“.

Рамуш Харадинај: ЕУ ће нас својим понашањем натерати на уједињење са Албанијом

Лес напомиње да би циљ о успостављању „велике Албаније” наишао на озбиљну препреку – односно, Србија би се томе успротивила.

„Уколико Косово предузме практичне кораке у правцу уједињења са Албанијом, влада у Београду би се суочила са снажним притиском домаће јавности да то спречи… Будући да САД и ЕУ нису досад показале да су забринуте, Србија би морала да ово питање решава једнострано – према резултатима недавно спроведеног истраживања јавног мњења, половина Срба вољна је да оружаним путем врати Косово… Али, тешко је очекивати да ће се ситуација кретати у том правцу. Српско руководство не жели обрачун са Албанијом на Косову, нарочито имајући у виду да постоји опасност да би се у тај конфликт умешале САД и биле на страни Албанаца… Нити Албанија жели да се војно обрачунава са Србијом, већим и снажнијим ривалом… Косово ће се вероватно постепено интегрисати са Албанијом, у економском и политичком смислу у наредних неколико година, а Србија ће бити приморана да спасава што се спасити може, што ће, практично, значити обнављање Вучићеве стратегије из Трампове ере“, указује он.

Како објашњава, то подразумева да ће Србија покушати да поврати контролу над севером Косова, уз пристанак Албаније.

Аутор напомиње да идеја о „националном уједињењу Албанаца“ не представља новост, већ се „о њој нашироко расправља на Балкану и има снажну подршку међу људима у Албанији и на Косову, који виде себе као део јединствене албанске нације“. Као илустрацију за то, наводи истраживање јавног мњења из 2019. године, у којем је 64 одсто Албанаца на Косову и 75 одсто Албанаца из Албаније навело да би гласало за национално уједињење на референдуму, те речи албанског премијера Едија Раме, који је поручио да је „заједничка држава неизбежна и неупитна“.

Шта би могла да тражи Србија

Тимоти Лес не искључује ни могућност да ће Србија захтевати „нешто више од севера Косова“. У том контексту, тврди да постоји шанса да затражи „подршку Албаније за стварање новог регионалног ентитета који би омогућио Србији да интегрише своју дијаспору у Босни и Црној Гори“. Он указује да то не би било тешко оствариво, јер је Албанија већ укључена у иницијативу Србије, названу „Мини Шенген“.

Марија Стојановић

(Демостат/Данас, 4. 2. 2021)

Прочитајте још



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

Оставите коментар