Слободан Дивјак: Национализам – шта је то?

Либерално схваћена нација није етнокултурни већ државно-терторијални ентитет, што ће рећи да је очување њеног територијалног интегритета један од темељних принципа

Слободан Дивјак (Фото: Медија центар Београд)

У нас се термин национализам не ретко дефинише као супротност грађанској оријентацији, дакле као етнички национализам или етноцентризам који је склон привилеговању једног етницитета у односу на друге унутар исте државе, при чему се тврди ова последња оријентација у својим радикалним варијантима слави примордијалистичку идеологију чистоте „крви и тла“ и зарад очувања те чистоте заговара немешање чланова, по пореклу, супериорних етницитета који се у овом интерпретативном кључу идентификују са нацијом, са члановима мање супериорних етницитета, тј. нација (као парадигматичан пример таквог приступа наводи се националсоцијализам чији је основни постулат додуше био расизам, али не треба заборављати да је појам аријевске расе изведен из етнолигвистичког појма). По правилу, тако схваћен национализам посматра се као опозит модерним либералним универзалним принципима, инклузивности, тј. отворености друштва и државе према спољашњем свету.

Назначеној дефиницији национализма често је иманентна и критика патриотизма као таквог. Наиме, ту се патриотизам као патриотизам углавном своди на злочин као на свој крајњи исход.

Међутим, мада су присталице оваквог једнозначног приступа национализму и патриотизму, по саморазумевању, либерали, тј. поклоници грађанске државе, они превиђају чињеницу да и у теорији и пракси постоји грађански (либерални) национализам као облик национализма заснован на поштовању либерално-демократских правних и моралних принципа: негативне слободе као основ примата права појединаца, признање једнаке моралне вредности сваком члану грађанске државе, толеранција, универзална једнакост у погледу формалних права.

Грађански појам нације је национални идентитет изграђен на појму јединственог грађанства и он се не одређује ни језиком ни културом већ чисто формалним (нетелеолошким) принципима и процедурама које прихвата већина грађана као примарних носилаца суверенитета. Због до сада наведеног, грађанска држава се често означава као нација-држава јер се у њој изједначавају појмови националности и држављанства: сваки држављанин либерално-демократске државе је исте националности без обзира на своје етнокултурно порекло. Другим речима, таква држава не припада ни једној етнокултурној групацији, већ свим њеним грађанима. Чланство у оваквој држави је отворено за све оне који су спремни да се приклањају описаним принципима. Према једном од корифеја либерализма, Јиргену Хабермасу, усељеници у либерално-демократску државу не треба да се асимилују у већинску културу већ само да прихвате уставне принципе земље домаћина. Но, овде ваља приметити да захтев за прихватање уставних принципа земље домаћина у себи самом садржи и захтев за минималним степеном асимилације кад је реч о онима који долазе из нелибералних и антилибералних земаља у којима владају закони који су битно различити од оних либерално-демократских, јер су тесно повезани са карактером култура тих земаља. Овај захтев, наравно не значи, да припадници поменутих земаља треба да се одрекну свога културног идентитета већ само да га реформишу како би се он могао репродуковати у контексту либерално-демократског устава и из њега изведеног законодавства.

У тој тачки долазимо до проблема односа либерално-демократског система према културним традицијама. Основни принципи овог система омогућују својим припадницима слободу избора између различитих алтернатива у погледу начина живота који могу бити индивидуалистичког карактера, међу које спада и космополитизам, али и традиционалистичко-конзервативног карактера, тј. облика живота у којем се у овој или оној мери успоставља континуитет са обликом живота властитих родитеља и предака. Дакле, грађанска држава не врши насиље над либерализованим културним традицијама било ког типа; она је, бар теоријски, неутрална према њима, али то она може бити само под условом да ниједна од тих традиција не постане њен конститутивни принцип, јер би то значило фаворизовање дате традиције.

Ежен Делакроа, Слобода води народ (Фото: Викимедија)

Кад је реч о патриотизму, теза да сваки патриотизам има агресивне и злочиначке импликације напросто је неодржива. У прилог томе ставу сведочи и банална чињеница да би сваки кандидат за председника грађанске државе који би себе у предизборној кампањи представљао као непатриоту сасвим сигурно добио маргиналан број гласова на изборима. Многи велики државници попут Абрахама Линколна, Де Гола, Винстона Черчила нису крили свој патриотски однос према властитој домовини; волети своје не значи нужно мрзети туђе.

Но, либерално схваћени патриотизам не везује се ни за један етницитет и његову културу нити за расу, већ за државу као целину, али не за било какву државу (националсоцијалистичку, ауторитарну, аутократску, теократску, тоталитарну), већ само за ону државу која сваком свом члану обезбеђује једнаку слободу избора и једнакост пред законом, без обзира на његову етнокултурну, верску и расну припадност. Такав тип пристрасности према властитој држави представља један од нужних стубова за њено релативно стабилно функционисање. У сада већ чувеној књизи Либерални национализам, Тамирова тврди да модерне демократије не могу опстати без националног јединства које обезбеђује дефиницију „народа“ као политичке категорије који је способан за само-одређење и само-владавину. Либерално схваћена нација није етнокултурни већ државно-територијални ентитет, што ће рећи да је очување њеног територијалног интегритета један од њених темељних принципа. У вези са тим, ми, у Србији, одавно смо суочени са крајње чудним парадоксом. Они који су вербално за то да Србија призна независност Косова бране своје ставове позивањем на слободу говора, док своје критичаре, дакле оне који су за очување територијалног интегритета Србије означавају као „десничаре“ (читај као еманацију националистичког зла), чиме заправо алудирају да им треба ускратити слободу говора, иако у постојећем уставу КиМ фигурира као саставни део Србије. Овима првима не смета чак ни то што Владимир Костић, из чијих се политичких изјава никад не може разазнати када наступа као грађанин а када као председник САНУ, потпуно погрешно употребљава термин де јуре, јер да је Србија признала Косово де јуре, наставак преговора између српских и косовских представника, уз посредовање међународних фактора, био би потпуно бесмислен.

Владимир Костић (Фото: Новости)

Дијаболизујући десничаре, њима као да је непознато да парламентарни систем нема ни леви ни десни предзнак, тј. да се у том систему не фаворизује ниједна од странака које поштују његов правно-процедурални оквир, тј. његове формалне критеријуме, при чему се полази од претпоставке да је борба против сецесије дужност свих странака и грађана, независно од њихове идеолошко-политичке оријентације. Јер сецесија је у основи повезана са тежњом за издвајањем на етнонационалистичкој основи.

Борба против отцепљења Квебека као франкофонског дела Канаде трајала је веома дуго и у њој су учествовале и лево и десно оријентисане снаге. На крају се та борба завршила додељивањем Квебеку високог степена аутономије унутар Канаде. Нашим квазилибералима би тим поводом требало поставити питање: које су снаге у тој борби биле етнонационалистичке – да ли оне које су се залагале за опстанак Квебека унутар Канаде, те тако и за очување њеног територијалног интегритета, или оне које су захтевале безусловно потпуно отцепљење овог канадског подручја?

И на крају треба истаћи неутемељеност тезе да љубав према властитој држави нужно води у зачауреност, провинцијализам, у одсеченост од светских токова. Либерални патриотизам и тежња ка одисеји не морају, то нам свеколико досадашње историјско искуство показује, бити у раскораку. Уосталом, и Одисеј се са свога великог пута вратио кући где га је чекала његова породица и пријатељи. Велики италијански либерално-демократски мислилац Норберто Бобио често је знао рећи да је поносни грађанин своје домовине, али истовремено и грађанин света.

Аутор је писац и преводилац великог броја филозофских књига



Categories: Аз и буки

Tags: , , ,

4 replies

  1. Po meni nacionalizam je da nikada be bi ekplotisala ili zivela na grbaci napacenoga srpskoga roda. Pisac clanka napominje zacaurenost kod nacionalista, nekako grebe mi po usima. Mada mi je komunizam odvratan sa psihopatama na vlasti, u zadnje vreme pocelo mi se dopadati Kada je Mao u Kulturnoj revoluciji poslao vecini intelektualaca iz gradova da zive na selu. Da Li je Kina propala ? Mislim da nikome nisu nedostajali. Da se vratim na nacionalizam, ako bi srpski intelektualaci bili preseljeni silom u the prazne kuce na selu ,drukcije bi pisali, manje omalovazavali.

    6
    3
  2. Српство није политика. То је трајно духовно стање које као такво не може пити предмет сталних или периодичних преиспитивања или ревизија; који тај појам руше у свом темељу/језик, писмо, вера/..
    А управо то чине наши јавни делатници. Какав црни национализам? Ипак, све док се из Београда иде у Загреб по мишљење, као што је у случају „Даре из Јасеновца“ Срби неће изићи из тамнице зване кроато-комунистички кадилук.

    10
    1
  3. „Dara iz Jasenovca“ i „Sedam velicanstvenih“

    „Dara“ je dobila kritiku kakvu je zasluzila.Kada pokusas da menjas sliku o sebi u ocima onoga ko je izmislio tu sliku, (npr. neko pocne da siri pricu o vama da ste peder, a vi krenete da nadjete devojku samo da biste promenili njegovu sliku o vama koju je on i izmislio, onda ljudi jos samo zakljuce da jeste peder i da vam je devojka samo paravan), onda on to protumaci da se samo pretvaras i time potvrdjujes tu izmisljenu sliku, pa jos i sam pocinje da veruje u nju.Ta neverovatna prica o menjanju slike o sebi kod onih koji su je izmislili jeste ostatak tog kolektivizma o kojem pise Divjak, u kojem su svi slike u drugom i niko nije nista u sebi (smisao negativne slobode jeste u inividualnisti ciji je sadrzaj njena forma, ja sam isto sa drugima kao individua i razlikujem se od drugih kao individua, dakle nikakav sadrzaj u suprotnosti sa formom nije potreban.Pozitivna sloboda zahteva sadrzaj, ispunjenje te individualnosti smislom, materijalnim mogucnostima, ali se tada forma i sadrzaj razdvajaju i individua postaje laka meta da joj sadrzaj dolazi spolja u vidu smisla koji je „iznad“ nje ili „drzavne pomoci“ od 30 evra), a jedini nacin da se tom sistemu ogledala u kojem niko ne vidi sebe, vec samo tudju sliku o sebi, da nekakva unutrasnjost jeste oko koje je ogledalo svih ogledala – vodja.

    Ponekad najslabija karika u nekoj prici postane najjaca.U „Sedam velicanstvenih“ negativac (Eli Valac, vidim da se sada drugacije citaju njegovo ime i prezimi, legendarni Tuko iz „Dobar, los, zao“) Kalvera, umesto da pobije sedmoricu, vraca im oruzje sve sa municijom.Ovaj trenutak se od najlosijeg pretvara u najbolji, kada negativac, na samrti zapanjeno pita zasto su se vratili.On u njima vidi sebe, i ne samo sebe, vidi njih kakvi su bili, a takvi ljudi ne bi imali nikakav razlog da se vrate.

    Zato, kada pokusavamo da izmenimo sliku o sebi u „svetu“, cini se da kao da polazimo od laznih slika koje sami stvaramo jedni u drugima u nasem drustvu u kojem je 50% protiv ulaska u EU, a skupstina je 100% proEU, a vanskupstinska opozicija 98%, ili u kojem je vise ljudi za saradnju sa Rusijom nego sa EU, a nema nijedne proruske stranke, verujuci da su svi takvi.Na kraju, to se zavrsi time da potvrdjujete stereotipe o sebi i cak sirite.Sve je to posledica snaznog kolektiviteta koji ne cine „prazne“ individue, vec egoi puni sebe i zeljni da ostvare svoje egoisticne interese i spremni da se toga radi upodobe slici u drugome, zbog cega su kolektiviteti, poput naseg, individualizovani na najgori nacin u vidu egoizma, a jedina individua je vodja i to ne „prazna“, vec prepunjena srpstvom, evropejstvom, rusofilijom, amerikanofilijom, pravoslavljem, protestantizmom i to sve iz minuta u minut.To je najgori oblik individualizma, a ujedno i razlog zasto se kod nas individualizam mesa sa egoizmom.

    10
  4. Кад се говори о национализму, често се сетим Пјера Крижанића (1890-1962), оца југословенске карикатуре и једног од оснивача ОШИШАНОГ ЈЕЖА :

    ДА ВАМ СЕ ПРЕДСТАВИМ
    (Из Пјерове аутобиографије)

    Сасвим при крају деветнаестог века угледао сам светло дана у Глини, малој варошици у Хрватској.
    У том крају, који је у политичком речнику познат под именом Баније, живе измешани католици у православни, или, како се они сами зову, Срби и Хрвати.
    Та два племена чувена су у свету по томе што већ деценијама воде борбу, доказујући једни другима савршено истим језиком, истим аргументима и, штавише, истим карактеристичним изразима из Вуковог речника да - нису један народ.
    Ја сам плод те мешавине, јер ми отац беше католик Хрват, а мајка православна Српкиња. Према томе, хтео-нехтео, родио сам се као Југословен.
    Сасвим је разумљиво да је, при таквом стању духова у томе крају, већ при моме рођењу избио један од безбројних српско-хрватских спорова.
    Код моје се колевке образоваше две моћне партије и поведе се огорчена борба око мога имена.
    Срећом и тај спор, у коме изломише бојна копља Душан и Крешимир, Лазар и Томислав и где замало остадох некрштен, беше окончан споразумом.
    На том споразуму добих на крштењу име Петар, по св Петру. Име исто толико српско-православно колико и католичко-хрватско.
    Али као ни један до сада, тако ни тај споразум не беше трајан. У преговорима око мога васпитања настадоше нове компликације : хоће ли дете бити васпитано у хрватском или у српском духу.
    И док се у мојој детињој глави надмудриваху Старчевићи и Сими Лукини Лазићи, Вјекослави Клаићи и Панте Срећковићи, на слабачким леђима делише љуте мегдане Обилићи и Зрињски. Па кад су, најзад, обе партије увиделе да се ови њихови идеални патриотско-педагошки напори разбијају о моју тврду главу, прибегоше корупцији.
    Једнога дана изненади ме љубазно лице једне од мојих православних тетака која ми слађаним гласом тепаше : “Реци срце теткино да си Србин ! Добићеш грош.” Ја одлучно изјавим да сам Србин.
    Ал´ се ни друга страна не даде надмудрити него посла једну од католичких тетака која ми још слађим гласом загука : “Реци душо теткина да си Хрват ! Добићеш два гроша.” Ја се свечано одречем Српства и прогласим Хрватом.
    То беше први хонорар за моје политичко уверење.

    https://sr.m.wikipedia.org/sr-ec/Пјер_Крижанић

    2
    3

Оставите коментар