Р. Ј. Марковски: „Љубазност“ као пут у самоуништење?

„Нико неће испољити сажаљење према оном ко је сажаљењем од себе направио будалу“, писао је Цвајг

Јакоб Јорденс, Добри Самарићанин, око 1616. (Фото: Викимедија)

(The Critic, 31. 12. 2020)

Ко год је прочитао новелу Штефана Цвајга Чувајте се сажаљења – написану 1939, о погубном дејству сажаљења на људске односе – запањиће се колико је савремена.

Сажаљење је дрога која се мора узимати у све већим дозама. Како Цвајг показује, његови коријени нису само у кривици, већ и у нарцизму. Отуд је модерни присталица прогреса често добронамјеран и обзиран, али с неминовном цртом самозадовољства што је на Правој страни. Осјећа се да сажаљење није увијек ради добробити другог, већ оног ко га испољава.

Кад се прије неколико година у разговору на телевизији поводом миграната из Сирије један од учесника заложио за прихват што више њих, наводећи осјећања као аргумент, његов саговорник му је одговорио: „Занима ме исход, не Ваша осјећања. Занима ме шта је добро за ове људе, и шта је добро за ову земљу, а не шта Ви осјећате према себи“ (на снимку од 30:05). Била је то једна од изјава нашег доба.

Питер Хиченс: Не спасавамо избеглице уништавањем сопствене земље

Како каже Цвајг: „Човјек на себе не навлачи толико невоље што је злобан и окрутан, колико што је просто слаб.“

Штефан Цвајг (Фото: Часопис Култ)

Ништа од овог не доводи у питање светост истинског саосјећања и љубазности, без којих смо изгубљени. Призор другог људског бића које пати природно потиче да му се притекне у помоћ. Често ништа друго и не можемо. Али чинити то из принуде или као средство напредовања у друштву значи учинити љубазност толико јефтином да је то неопростиво. У сјећање нам се враћа Василиј Гросман, совјетски ратни дописник и писац. Сам будући читав живот под паском НКВД-а, док су му мајку убили есесовци, познавао је најгоре и најбоље стране људске природе. Љубазност, говорио је, „има дамар само кад је нијема и бесмислена, скривена у живој тами људског срца – док не постане пригодан алат у рукама проповједника, док се из њене сирове руде не фалсификују позлаћени новчићи светости. Проста је као и сам живот. Чак јој је и Исусово учење одузело снагу.“

Ако ју је чак и хришћанство, према Гросману, начинило безубом и невјеродостојном, можемо мислити шта би данас мислио о коментаторима-комесарима и руљи с Твитера, која нишани наше културно окружје, озакоњује насилно отимање власти и обавља послове попут плаћених убица, остављајући посјетницу с напоменом „Штета, жао ми је“ поред остатака некадашњег угледа.

Василиј Гросман као репортер за Црвену Звезду (Фото: The Book Haven/Stanford)

„Нико неће испољити сажаљење према оном ко је сажаљењем од себе направио будалу“, писао је Цвајг. Његова новела упозорење нам је свима. Остаје да се види шта ће преостати од енглеских установа кад ово оружано сажаљење – све разулареније и осиљеније – опосли шта има. Што би рекао Цвајг: „Чувајте се сажаљења. Осим ако нећете да вас сажаљевају.“

Р. Ј. Марковски (R. J. Markowski), писац. Живи у Британији и Јужној Русији

С енглеског посрбило, скратило и приредило: Стање ствари



Categories: Посрбљено

Tags: , , , ,

Оставите коментар