Политика: Виктор Берар, високи дух предратне Европе и пријатељ Срба

У тешким годинама почетка 20. века одбрамбени напори једног малог народа пробудили су у Берару реминисценције на велике догађаје антике

Виктор Берар (Фото: Википедија)

Ове године навршава се 90 година од смрти Виктора Берара (1864‒1931), хеленисте и дипломате, великог пријатеља српског народа, писца трактата „Србија” и једне од најмаркантнијих интелектуалних фигура Француске прве половине 20. века. Целог живота Берар се бавио односом различитих нација, култура и вера на Балкану и Леванту. Био је дописни члан Српске краљевске академије. Познат је и по преводу Хомерове „Одисеје” на француски.

На месту председника друштва „Српски народ у Француској” Виктор Берар се старао о српским избеглицама, нарочито ђацима и студентима. Организовао је Српски дан 26. марта 1915. и тада је у више од 100.000 француских школа одата почаст српском имену и прочитан његов текст. Код нас је пре неколико година објављена Берарова књига „Одабране стране о Србији и Балкану” у издању Библиотеке „Браћа Настасијевић” у Горњем Милановцу, у преводу с француског Сандре Трипковић и Дејана Ацовића.

Берар је завршио историју, 1920. изабран је за сенатора области Јура и на том месту остаје до смрти. Ангажован је био у низу питања из образовања, а сарађивао је и у организовању међународног Института за интелектуалну сарадњу у Паризу. Посебну пажњу посветио је Балканском полуострву, забележио је Ацовић.

У тешким годинама почетка 20. века, како је додао, одбрамбени напори једног малог народа пробудили су у Берару реминисценције на велике догађаје антике. Желећи да француској омладини пружи аутентичан пример правог херојства и служења домовини, са министром просвете постигао је да у Француској буде организован Српски дан. Била је то, према речима Миленка Веснића, посланика Србије у Паризу, једна од најдирљивијих манифестација наклоности коју један народ може осетити спрам другог.

„Берарова наклоност се ту није зауставила. Када су многобројни изгнаници из Србије почели да пристижу у Француску, Берар се, са својом супругом, агилно посветио њиховом прихватању, смештају и образовању. У ту је сврху и свој дом претворио у својеврсни прихватни центар, штавише, да би читав подухват био што успешнији, са пријатељима оснива друштво „Српски народ у Француској”, писао је Веснић.

Краљ Петар у Првом светском рату

Берар је прокрстарио Македонијом, Косовом, Грчком и Албанијом. Оставио је запис о Албанцима и турској власти у Старој Србији. У трактату „Србија” писао је о српској историји, ратовима, победама, патриотизму. Брошура се појавила у енглеском преводу под називом „Heroic Serbia” у Лондону.

Берар ту наводи:

„У боју на Руднику, стари краљ Петар, стар 71 годину и оболео од реуматизма, уврстио се међу саборце и држао се као да им је отац или старији брат, те сам узео пушку као један од оних француских генерала револуционарног раздобља. Бивши ђак Сен Сира и официр француске армије, дао је пример својој армији грађана, као што данас француски генерали дају пример француском народу под оружјем. Душан Николић, имао је 20 година када је избио рат 1914. Био је син бившег српског посланика у Паризу, господина Андре Николића, који је касније постао председник Скупштине у Београду. Почео је да студира на Лицеју Жансон де Сеји, као студент права. Позван са класом 1914. под барјак, брзо је унапређен у подофицира, због својих квалитета спортисте: био је један од оснивача спортских активности у Србији. На делу фронта на који је био послат, његов је пуковник био врло пажљив према генерацији 1914, коју је желео постепено да ојача пре него што је изложи опасностима.”

„Заповедник је поред тога знао да је господин Андра Николић већ изгубио четворо деце. Али Душан Николић захтевао је најопасније задатке: ’Ја сам син председника Скупштине’, рекао је једне вечери приносећи извештај, ’и треба да будем испред свих’. Пуковник га је послао на задатак. Првог дана Душан се вратио са веома важном информацијом, а следећег дана је нестао. Недељу дана касније, када је српска војска протерала Аустријанце са освојене територије, пронађено је тело Душана Николића, бившег ђака Лицеја Сен Жансон де Сеји“, пише Берар.

Говорећи о српској поезији, овај аутор је истицао да су песници од Битке на Косову 1389. до устанка 1804, били истински браниоци независности српске расе и језика. Аутор је и рецитала „Камен с Косова”. Беседио је на скупу „Победоносна Србија” у амфитеатру Сорбоне 16. јануара 1919. године.

Романиста Миодраг Ибровац, након Берарове смрти, поводом које су слово држали председник Албер Лебрен и министар образовања Марио Рустан, у некрологу у „Времену” је записао: „Са Бераром леже у гроб један од оних високих духова предратне Европе који оличавају најплеменитије људске тежње, и који по томе чине част не само своме народу него и целом човечанству; наш народ осећа то више него други и поноси се што су му такви поклонили своје пријатељство.”

Мирјана Сретеновић

Део наслова и опрема: Стање ствари

(Политика, 14. 1. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

Оставите коментар