Славољуб Лекић: О скорој смени елите

Нико међу живим Земљанима не памти овакав преокрет, те је он за вође с великим плановима не само животна већ и историјска прилика. У условима велике неизвесности неко мора да преузме одговорност

Славољуб Лекић (Извор: Лична архива)

Смене елита увек су резултат распада владајуће парадигме – извора њихове моћи и легитимитета. Старе елите евроатлантског света нову парадигму разматрају као безбедносно и економско питање и поричу духовну кризу. Да би избегле есхатолошке теме и сачувале своје господство хитају да изграде велики дигитални концлогор и започну симулацију новог развојног циклуса човечанства. Ово је сиже савремених настојања елита специјализованих за привредни развој заснован на емисији долара и ратовима. Упркос плановима, сва је прилика да либерална парадигма живи последње године. Покушај да се осујети појава новог уз помоћ тзв. великог ресета исто је што и хватање ветра раширених руку. Да ли је ико успео да преокрене глобални тренд?

Ресет

Премда су намере одлазеће елите нескривене поставља се питање ко ће бити главни носилац колосалног задатка промене парадигме? Изгледа неминовно да главни извођач рушења старог поретка и крчења терена буде Z генерација (рођени после 1990. године). У нас са Z генерацијом као савезником подједнако рачунају противници и браниоци тековина Револуције.

На први поглед нејасно је како ће Z генерација учествовати у изградњи новог света ако је свој светоназор обликовала у школском систему либералног друштва? Но, кризна времена не бирају извршиоце. Као што су бејби бумери (1946-1964) и Х генерација (1965-1980) градили светлу будућност стабилног комунизма/капитализма тако ће Z генерација разграђивати постојећи поредак. Изузетно место међу рушиоцима старог поретка заузеће сви што живот и рад схватају као облик роботизоване делатности. Особито ако су скромног емпатског потенцијала, будући формирани у складу с вредностима предаторске транзиције. Већ их срећемо у институцијама, политици, ријалитијима, претежно као јавне посленике без опширног образовања. Осветиће се поретку који их се одрекао а данас није у стању да се носи с променама. Шта друго могу?

Извор: 42magazin.rs

Станивуковићи

Већ наслућујемо како ће улазак у тзв. велики ресет (криза) изгледати. За пример можемо изабрати две личности различитог политичког искуства, геополитичког ранга и животног доба: Тајипа Ердогана (р. 1954) и Драшка Станивуковића (р. 1993). Њих двојица немају ништа заједничко осим једног: обојица наступају на рубовима империјалне немоћи и примером показују да је ресет већ започео. Ердоган је свеприсутни државник на простору бившег Отоманског царства, активан војно и политички у Сирији, Азербејџану, Украјини, Либији и другде. Станивуковић је пак активан у родном граду Бањалуци у коме као градоначелник решава комунална питања без великих политичких амбиција. Међутим, његове године јамче да жеља за великим успехом може доћи под притиском догађаја, пошто се ресет захукта (2021–2025). Време ради за обојицу; за Станивуковића и биолошко. Ипак, судбине амбициозних политичара у доба империјалног вакума и промене парадигме зависе од правилног тумачења потеза ћудљивих и опасних савезника и противника, посебно неумољиве Геополитике.

Наравно, Ердоган и Станивуковић нису усамљени појединци суочени с животном приликом. На пример пољска елита, морена страхом од долазеће оскудице, покушава да прогута укусан залогај Кремља – Белорусију и Украјину. Не оклева ни Румунија усредсређена на Молдавију. И тако редом. У годинама које долазе порашће утицај локалних вођа, будући да САД више не могу подједнако успешно да контролишу глобалне и регионалне процесе. Подсетимо се да је Станивуковићев успон започео у зони одговорности вишедеценијског лидера РС Милорада Додика. Он се од почетка своје каријере (док је Станивуковић учио да хода) држао начела: како год ви гласали ја ћу вам бити премијер.

Драшко Станивуковић (Фото: N1)

Човек се пита: ко је припремио терен Z генерацији? Ноторни либерали, пошто су у претходне три деценије сатрли противничке елитне групе и њихове политичке институте у читавом свету, укључујући Русију и Кину. Али то их не брине колико спознаја да ће се са продубљивањем неуправљиве кризе на пустом политичком пољу појавити нове фигуре, неке и без искуства јер није било времена да га стекну. Већ смо видели како су устаници у Црној Гори искрсли ниоткуда јануара 2020. У условима велике неизвесности неко мора да преузме одговорност, тј. да доноси одлуке брзо као лекар у ургентном центру. Неискусан лекар може да изгуби пацијента у тешком али управљивом стању, док искусан може да га спаси из скоро безнадежне ситуације. Дакле, згуснути догађаји усмераваће новопечене политичаре ка бонапартизму, крвном непријатељу либерала. Балкански Станивуковићи одлучиваће према ситуацији и спонтано, мимо елитних група које губе. Притерани текућим потребама и променљивим околностима уклањаће до јуче недодирљиве ведете, не обазирући се на став господина Шваба или Бајдена. Стихија ће их стављати у положај да изненада све изгубе или да се уздигну мимо свих очекивања.

Шанса

Пред нашим очима одиграва се непојмљива промена незабележена у последњих 200, 300 година. Нико међу живим Земљанима не памти овакав преокрет, те је он за вође с великим плановима не само животна већ и историјска прилика. Отуда Ердоган улаже огромне напоре да обнови изгубљено царство, уз помоћ старих пријатеља из Лондона, да болесника на Босфору оздрави и онда седне за исти сто с руским саговорницима. Станивуковићи су у предности над конкурентима из Антисрбије (Хрватска, МХ федерација, Северна Македонија и Црна Гора), будући неоптерећени југоносталгијом или чувањем Брозових, Старчевићевих, Дрљевићевих, Ђиласових и Милових реликвија. Али будући без планова за будућност (насупрот Ердогана), Станивуковићи понети почетничким успехом лако се могу упустити у оснивање нове Париске комуне, Републике Сало или Замјатинове антиутопије. Стога ће им бити потребна фортуна, тј. помоћ драгог Бога. И чврста вера и велико знање неопходно да се снађу у растућем дигиталном безумљу и одоле ћудљивој Геополитици.

Срећници из Z генерације који растумаче небеске знаке и прорачунају трендове схватиће значај обнове образовања. Оно је заједно са здравством на удару пандемијског карантина и све више подсећа на институцију за пропагирање дигиталног ропства и укидање права сваког појединца на једну шансу. Само организовано школство, укључив елитне школе (раније је изнет предлог оснивања православног универзитета), може нам помоћи да лакше предвидимо и пребродимо замке дигитализације и не питајући за цену знања задржимо људски лик у свету цифре.

Славољуб Лекић: Време је за српску антиелиту

Предстојећа промена светског поретка неће бити само изазов већ и прилика. Црква ће моћи да се врати пастви на сасвим нови начин и помогне више него пре два столећа (ослабљена отоманском владавином) када није имала јасан одговор на европеизацију и језичку реформу. Србија ће добити прилику да поново постане земља имиграције као пре двеста година. Свако ће се сналазити како зна и уме и тражити место у новом поретку борбом за све оскуднији ресурс ХХI столећа – знање и веру. Без научних и духовних знања и вештина није могуће изградити целовиту слику света. Отуда ће у овом столећу, поред цркве, школа бити најважнија установа Заједнице која свакоме пружа једнаку прилику да усвоји искуство других и добије животну шансу и уздигне се до неслућених висина.

Нови поредак не оставља место старој елити која осим плана да задржи транзиционе ренте нема друге. Изазивач који јој се супротстави – а при том има јасан план – биће победник. Пред нама је много изазова и неочекиваних шанси које би ваљало искористити. И само очекивање да ћемо ускоро бити у прилици да давно пропуштено или покварено надокнадимо или поправимо изазива пријатну дрхтавицу.

Аутор је професор универзитета, уредник Форума Пољопривредног факултета Универзитета у Београду и хобиста



Categories: Водич за антиелиту

Tags: , , , , ,

7 replies

  1. Izvanredan tekst.

    17
    2
  2. Отварам прозор

    Отварам прозор
    Да продишем
    Склањам завјесе
    У соби с погледом на себе

    Момчило

    13
  3. Ne mogu da spavam, prokleti Huserl i odnos intencija i kinesteza, sahranice me :)))

    Sve sam vec rekao po svojim komentarima, a sramota me je da se ponavljam (posebno posle tolike kritike pojmova „povratka“ i „obnove“ :)))), ali trud autora valja nagraditi kritikom, jedinom nagradom koje jedno misaono bice moze da pruzi i jedinom nagradom koji bi jedno misaono bice trebalo da trazi.Ja cu biti uopsteniji u odnosu na konkretnosti iznete u tekstu, a tamo gde mi zafali kritike, pomalo zloban.

    Ja sam pristalica Fukujamine teze o kraju istorije.Ovo ne znaci da se nesto nece nastaviti u nekakvu buducnost ili bolju proslost, hoce li to biti istorija ili povratak-i-obnova ili nesto novo, pitanje je.Nezavisno od Fukujame treba razlikovati dve stvari: 1) kraj istorije IZ-SADASNJOSTI kao njeno pretvaranje u proslost koja vise nije izvor nicega, osim unesko vrednih kulturnih dobara i obicaja 2) kraj istorije IZ-ISTORIJE-SAME, a koji se ogleda u kraju ideoloskih pradigmi liberalizma i komunizma, kao okoncanja dugotrajnog spora pojedinca i (prevelike) drzave ili kao „suverenitetsko-identitetska“ reakcija koja je okrenut povratku-i-obnovi i koja slobodu vezuje za identiteti iz same svoje sustine povratka-i-obnove koja zahteva stalno cuvanje zaborava na mogucnosti koji se ne smeju ostvariti, a koje su i dovele do potrebe za povratkom-i-obnovom (DAKLE SAMA FORMA POVRATKA-I-OBNOVE menja sustinu onoga sto se onavlja, videcemo to i u slucaju socijalizma).U oba slucaja radi se o krizi slobode cije se resenje nalazi ili, u prvom slucaju, svetskoj vladi koja ce slobodu vezati za puku slobodu kretanja coveka uz, robu i kapital, u potrazi za boljim zivotom, sto ce coveka pretvoriti u apolitickog nomada, ili, u drugom slucaju, u zatvorenoj kastinskoj drzavi, moguce iranskog tipa sa crkvom na celu, redom cuvara: g Bokan, g Lekic, g Varagic, u kojoj ce sloboda biti zamenjena politizovanom verom i identitetizmom (nacionalizmom koji zbog politicke zatvorenosti ni ne dolazi u dodir sa Drugim)

    Treba obratiti panzju na prvu stvar: kraj istorije IZ-SADASNJOSTI.Ideja socijalizma nije imala globalnost kao svoj cilj, uostalom kao ni kapitalizam, to je njihov uslov.Kapitalizam mora da se siri i globalizuje kako bi sirio krugove kapitala i uvecavao profit, ali socijalizam mora da se globalizuje kako bi ukinuo kapitalizam, ali jos vaznije, sebe samog, globalnost je prostorni uslov samoprevladavanja socijalizma u komunizam, a time i okoncanja istorije.Dakle i ovde nalazimo prostor kao uslov vremena, sto je bila velika filozofska tema, posebno od Hegela i Marksa, Bergsona, Hajdegera (Derida „Ousia i gramme“ u „Rani Hajdeger“, mislim da je to njegov prvi tekst, u svakom slucaju dok je jos bio normalan)…Ali, za razliku od ovog sklopa negiranja-i-prevladavanja (u filozofiji crte i velika slova mnogo sta resavaju :)))) koji je bio pomeren u buducnost (i dalje sadasnjost, ali sadasnjost u buducnosti, to je uslov, a i objasnjenje onoga sto sledi) mi imamo u sadasnjosti razdvajanje ovih momenata.Globalizam ostaje uslov kapitalizam, ali dolazi do razdvajanja istorije i (naucno-tehnoloskog) progresa (velika je zabluda da se na nauku i tehnologiju moze nakalemiti neka etika, i da ce time biti ispravljena njihova unutrasnja krivljenja), a istorija se pocinje posmatrati kao nesto sto treba prevazici, ali ne ka necemu visem, vec odbaciti kao visak i pretvoriti u narodne obicaje i nosnje, dok nauka-i-tehnika treba da predstavljaju vremenski pogon.Dakle cini se da se savremeno stanje moze opisati gubitkom buducnosnog horizonta sto je otvorilo prostor za rasparcavanje onih elemenata marksizma koji konstituisu njegovu prostorno-vremensku „ideologiju“i preko SADA koje preti ili cepanjem od istorije ili cepanjem od buducnosti (preko povratka-i-obnove).To prejako SADA je znak i posledica krize i sloboda vezana za njega je odvezana od svoje vremenosti, proslosti iz koje je pre-data i buducnosti kojoj treba da se pre-da, kao takva ona je samovolja i lako se moze zavesti poistovecivanjem za materijalnim posedom, a time se sfera nauke-i-tehnike pocine javljati kao dobavljac ovakve slobode.

    Elem, istakao bih tri momemta: 1) 300 i koliko godina od „Slavne revolucije“ i „Francuske“, 100 od „Oktobarske“, ponovo smo pred pitanjem slobode.Kako ideoloski to izgleda opisao sam.Sada treba dodati jos dve stvari 2) sve veca omraza na demokratiju 3) sve veca kontrola nad ljudima (ovo sa koronom je bilo gotovo smesno, zamislite neku kugu XXI veka, ljudi ce po ulicama ubijati mocugama one koji se nakaslju).Dakle, stvaraju se savrseni uslovi za kraj istorije i potpunu kontrolu covecanstva, tuzno, na radost covecanstva („Ratovi zvezda: Fantomska pretnja:“ Demokratija propada uz aplauze“)

    P.S.
    Zaboravih da kazem da je i socijalizam dobio formu bivseg.To mu je oduzelo metafizicko-istorijsku ulogu i svelo ga funkcionalno resenje postojecih problema, i jos gore, uz kombinaciju sa elementima drugih postojecih politicko-ekonomskih sistema.

    Takodje, tamo negde u raspravi o globalnosti i kraju istorije, moze se naslutiti zasto levicari slede liberale, verujuci da ce globalnost i kriza otvoriti prostor za socijalisticku revoluciju.Ovo sam bez trunke sumnje cuo od jednog od clanova jedne od radikalnijih NVO koja krivi Srbiju za sve, podrzava nezavisnost KiM, EU nema alternativu, i sve to samo da bi jednog dana u EU pobedio socijalizam!

    Ja nisam nudio resenja, jesam u nekim komentarima na konkretne politicke probleme.Moj strah jeste da ce covecanstvo zapasti ili u banalnu naucno-tehnolosku distopiju ili se vratiti u Srednji vek, ali da ce to zbog sredstava kontrole biti zauvek.

    Bojim se da je SADA trenutak za borbu, da vise nema vremena za cekanje na „resenja“!!!!

    9
    1
  4. @Komentar ceka pregled
    Ново средњевековље. Постоји нешто тајновидо у том писмену Берђајева… Ви као философ знате да је пре струје, штампарије и парне машине, љубав према мудрости била мистично дубока, вазда есхатолошка, ненасукана на спруд “ краја историје“, јер било је височијих светионика, височијих од дубине и ширине спрудова које насуше одвећ незапослене руке, ум, срце и дух човечанства осветљени електриком, одмењени машином, одвикнути од словослагања…

  5. @Zoran Nikolic

    Zato naglasih da FORMA OBNOVE-I-POVRATKA MENJA SUSTINU.Renesansa ne da nije obnovila duh antike, nego ga je definitivno sahranila.

    9
    1
  6. Захваљујем се коментаторима на љубазности и запажањима.

    Коментар чека преглед
    1. Што се тиче Фукушиме он је био пророк секуларне религије либералног капитализма по позицији и гледиштима намењен елитама колонијалних поседа удаљених oд метрополе. И руским либералима који, видимо сада, нису били једини моћници последње деценије ХХ столећа на ободима атлантске империје. Кремљ нису обманули нашу елиту јесу. Да није било Фукушиме шта би српска политиколошка аналитика препричавала? Хантингтон је био спрам њега мистик кога су могли поменути али не и опсежно анализирати пошто је Хантингонова апаратура настала од фабричких подешавања Данилевског и Шпенглера, далековидијих, особитијих и убедљивијих. За београдске троцкисте и либерале поједностављених људи који причају опште, досадне приче. Хајдегера, Хегела, Фихтеа, Хусерла никада доста. Фукујамино деловање и досези (тј. утицајне струје у америчкој политичкој мисли) данас се види на Капитолу. Добро је што је Фукујама јуна 2018. био гост ФПН-а у Београду међу својима пре пада Републике 6.1.2021. Да га лепо упамте.
    2. А обнова и повратак неодвојиви су од човека и читавог космоса. Све пролази процес обнове. Обнова је више геолошки чак астрофизички феномен него биолошки или психолошки. А дух је изнад свега. За неке је он Свети Дух.

    Свако добро.

    СЛ

  7. Fukusima jeste velika katastrofa, ali ni Fukujama nije los :))) Hantington je samo nalicije istog novcica, cije je lice Fukujama, ne treba ih odvajati.Ja se i bojim da ce doci vreme kada ce biti dosta ili, tacnije, neko ce reci da je dosta Hajdegera, Hegela, Fihtea i Huserla. Povratak-i-obnova mozda jesu geoloske pojave, kao politicke ili istorijske su nesto sasvim drugo.E, sad, da li je iznad svega duh ili je sve tajni plan prirode, kao sto je mislio Kant, koji je bio odusevljen geologijom (jedan od negativaca na sajtu – Petar Bojanic je koautor teksta „O Kantovoj teoriji Zemlje“, jos bolje o geologiji i misljenju Johanes Fabijen „Vrijeme i drugi“) i da li je Sveti ili Svetski ili Duh Dejtonskog sporazume, ostaje vecito pitanje.

    I Vama svako dobro

    KČP

Оставите коментар