Славољуб Лекић: Време је за српску антиелиту

С елитом и интелигенцијом израслом из атеизма и заблуда ХIХ и ХХ столећа изгубићемо ХХI. Или ћемо породити антиелиту или ћемо се повући са сцене

Славољуб Лекић (Извор: Лична архива)

У доба историјских прекретница изванредне задатке на себе преузимају елите. У великим државама оне су стабилније и дуготрајније од српске, вазда непостојане и порозне. Отуда је домаћа интелигенција на себе преузела део послова елите, мада се за њих није спремала. Интелектуалце срећемо у скоро сваком друштву – у заједницама усмене традиције као врачеве и свештенике, поете и гусларе или као родословце, а у заједницама које користе писмо као философе, адвокате, теоретичаре, друштвене и политичке коментаторе.[1] Интелектуалци су у Француској били главни критичари цркве и старог режима.[2] Насупрот, у Британији нису имали значајан утицај нити у парламенту нити у области друштвене мисли и критике.[3]

Данас се у Србији, као и у евроатлантском свету, сударају либерали интернационалисти (елита) с једне стране и националисти (контраелита) с друге стране. Мушичав сукоб председника САНУ Владимира Костића и чланова председништва САНУ с двојицом академика Чаславом Оцићем и Данилом Бастом сведочи о непомирљивости елите и контраелите. Али овај сукоб није важан због садржаја већ контекста. Отвара велико питање: зашто после два столећа европеизације Србија није достигла материјално благостање, привредни развој и организацију метропола у којима су њена елита и интелигенција стекле светоназор?

Антиматерија 

Већ у другој половини XIX столећа у Русији на историјску сцену ступа интелигенција. Обухвата слој људи с универзитетским образовањем квалификованих за професионална занимања.[4] Француз Жилијен Бенда помало разочарано писао је о национализму клера и интелектуалаца, често истичући немачки. Сматрао је да је националистички интелектуалац у ствари немачки изум те је у области духа немачка победа.[5] Фихте и Хегел, учинили су тријумф Немачке врховним и нужним циљем развоја Бића, што је имало утицај на срце немачког народа.[6] Осим просветитељства, интелигенција је сасвим нехотично и узгредно у доба националног буђења развила далекосежну делатност – организацију политичке мржње.[7] Упрегла је сву знану јој науку да мржњи да прецизност и јачину.[8] Док је национално осећање било ограничено на краљеве или на министре оно се сводило на оданост неком интересу (ширење територија, погодности у трговини и сл.) а онда је постало питање поноса.[9] Некада су ратови трајали годинама али не и мржња; данас она не престаје ни часа те „национално уједињење“ води у општу мржњу.[10] На крају видимо да су шовинизам, облик патриотизма изумеле демократије.[11]

Српска интелигенција није се много разликовати од европске и руске. Прошла је три развојна стадијума. С почетка, до 1918 (кнежевина, краљевина Србија), владала је великим талентима али и снажним осећањима, вером, традицијом и пасионираношћу. Већ после ослобођења од отоманског окупатора српска интелигенција почиње да опањкава свој народ, да се диви култури европских колонијалиста и да распаљује самопрезир. Српска браћа из Аустрије отворила су све капије према Западу.[12] Владика Николај вели да су Кнез Милош, кнегиња Љубица и Вучић увиђали опасност од немачкара (Срби из Аустрије) али им нису могли одолети; кнез Александар подлегао је западу безвољно и малодушно, кнез Михаило драговољно а краљ Милан свим срцем и душом.[13] Ипак, од немачкара гори беху школовани шумадијски синови који су све што је српско одбацивали као турско а ово презирали као азијатско мада у суштини нису познавали ни турско ни азијско.[14] Између два светска рата (Краљевина Југославија) интелигенција је још увек талентована али утопљена у безлично свечарство и све даља од Србије. После 1944. (СФРЈ) остала је без вере и без талента а започела је и надметање с Европом у самољубљу. Европски атеизам и паганизам помогли су јој да се ослободи сувишног и недостојног наслеђа које су упртили и носили столећима СПЦ и геџа. Мали туђи народ (Достојевски) запловио је према Европи али још увек није у сигурној луци; затекао се на пучини док бура руши пристаништа.

Свети владика Николај (Велимировић)

Да се туђи народић мање китио европским перјем запитао би се зашто философије настају на западу а религије на истоку и зашто на истоку философе сматрају свецима док су они западни професори?[15] Или зашто је раздаљина између светаца и професора већа него од Истока до Запада.[16] И не би се ни постављало питање: зашто је међу децом непопуларан књижевни језик, ћирилица а популарна неписменост и језик ријалитија?[17] Тешко је одговорити али ако се удубимо сетићемо се да су бејби бумери (р. 1946-1964) и Х генерација (р. 1965-1980) углавном преспавали рат за српски језик. Z генерација (р. после 1990), наследила је њихов пораз – дијалект створен у раздобљу учвршћивања демократије и либералног капитализма (1990-2000). А дијалект је језик који је изгубио битку док дијалект постаје језик тек пошто политички успе.[18] Језик „ријалитија и криминала“ победио је уз помоћ демократије и тржишта. Од Француске револуције демократија је ковала свој језик мешајући дијалекте међу којим је најцењенији био дијалект потрошачког друштва. Правопис за њега је испевало тржиште а бележењем од заборава отела буржоазија. Из евроатлантског света демократски језик увезла је српска/југословенска елита. Пером уместо мачем ширила га је и одомаћила интелигенција – духовна војска материјалног уверена да су праведно и лепо одређени корисним.[19] Тог правописа држе се организатори свих ријалитија на кугли земаљској.

Но, осим избора језика (дијалекта) важно је и његово крштење. Прва омеђена територија сваког народа је матерњи језик те је право на именовање у пракси језичка страна права на присвајање.[20] И то добро знају кумови бројних језика насталих преименовањем српског. Ако САНУ и универзитет негују шверцовани српски језик различитих назива у каталогу Народне библиотеке Србије шта је остало омладини? После препуштања српског језика намерницима, цензор европског светоназора у нас – САНУ, први пут од када постоји, почетком овог столећа, јавно је оспорио наше небо – Косово. Челништва универзитета и САНУ излазе из историје како су и живела – без елемената достојанства, мимо Заједнице и косовског завета.  Дакле, да ли је корисник транзиционог новоговора кривац, жртва или купац?

Елита и контраелита 

Окренимо се господару интелигенције коме она служи – елити Југословенске револуције. Где је она данас у пирамиди моћи и угледа и какве су њене могућности? Подсетимо се да је у другој половини ХХ столећа ова елита била важан учесник антисовјетске игре и неколико деценија је пландовала на таласима геополитичког паразитизма. Сукоби у комунистичкој елити СФРЈ довели су до издвајања контраелита, првенствено националистичких. Управљање Србијом после 1990. одвијало се преко парламента и партијских пројеката као што су: ЈУЛ, СПО, ДС, ДСС, СРС. Први је обезбеђивао трансформацију друштвене својине у приватну и контролу владе и парламента у последњој деценији ХХ столећа. СПС јој је терцирао. ДС и ДСС су осигуравале привид вишегласја а за узврат су ухлебиле део интелигенције и дисидената и трајно учврстиле везе с атлантистима. Солирао им је Гестапо Револуције – ГСС. Напокон, СРС је настала делањем активиста задужених за губитнике транзиције (радништво, сељаштво) да би сировим национализмом одржавала симулакрум политичке разноврсности. После обављеног задатка 2000. ЈУЛ је расклопљен а делови су уграђени у данашње политичке структуре. Читав политички живот измештен је из парламента у невладин сектор. Коначно, последњих година са политичке и животне сцене једна по једна одлазе ДС, СРС и ДСС… Без читуља, помена и комеморативних скупова. Њихов формални наследник СНС, ни са ким у роду, бескрвно се бори за имовину оставиоца. Чини се да је дошло време да се након продаје суверенитета Србије, земље старије од Ротшилда, Рокфелера, Виндзора и барона Југословенске револуције, промени и природа њеног народа. Промену ваља да учини елита Југословенске револуције. Али авај, неспособна је да обавља како геополитичке задатке (несврставање, антируска пропаганда, симулација неутрализма…) тако и локалне комуналне послове. Али и за то се назире решење. Уз музику на тему „иностране инвестиције“ тихо затварати део по део школског, социјалног и здравственог система и остати сам једини господар спржене земље. Као источноевропске клике.

Илустрација: РТВ

Легион

Прошлост нас учи да земље напредују ако их предводе мудри и смиони људи способни да чувају и бране тековине и слободу. Чак и највеће државе су у опасности ако елите прожима геополитички идиотизам а лакомислени представници интелигенције, кратковиди транзициони барони не презају да начине штету без посебне користи. Збивања у САД, Француској, Скандинавији, Немачкој наговештају продубљивање кризе капитализма и настанак нове Европе.

Велики неред начињен у ХХ столећу неко мора да поспреми. Изгледа да је судбина тај задатак поверила Z генерацији. Поколења ђака која су уместо часова српског и математике у школи, похађала демократију на улици, преживела реформу основног и средњег школства и болоњску реформу универзитета спремна су за велики посао одлучне разградње старог поретка. Све је ту: нестанак појмовног мишљења, ишчезавање етике и дугорочног планирања, искорењивање блискости и заједништва. До 2025. стручњаци рођени пре 1960. отићи ће у пензију а техничка елита рођена до 1975. биће времешна мањина самлевена пандемијским карантином и долазећом геополитичком олујом. Завиримо ли у интернет схватићемо да су технотронички кубикаши оставили језик коректности и приграбили „језик ријалитија и криминала“ да би се избавили из света у коме за њих нема места. Чујете ли пркосну песму Легиона: „Нећу Владу, хоћу младу председницу САНУ“?

Извор: N1

Антиелита

Пре сто година Кашанин пише да смо у Први светски рат ушли да спасемо голу душу и егзистенцију а да се религиозни и морални проблеми којима се бави свет код нас мало постављају. Ни трага разматрањима бесмртности душе, контемплације, хришћанства, будизма, материјализма, агностицизма.[21] Данас је тишина још гласнија. Цео социјални и политички пејзаж обележава одвојеност СПЦ од секуларне државе у којој су случајни људи на местима елите остали ускраћени за духовну вертикалу. Заређени атеизмом нису могли да приме и усвоје предање од кога се црква никада није одвајала. Ако је Револуција укинула монархију, одвојила Заједницу од Цркве како је српска елита могла да досегне до просвештеничког поимања света и човека?

Елита и контраелита у Србији осуђене су на сигурну пропаст пошто нису завршиле грађански и верски рат чиме су изгубиле поверење Заједнице (темељ сваке власти). Нерешени сукоб убрзаће настанак антиелите, сасвим нове појаве усредсређене на усклађивања духа и економије. Антиелиту ће ваздићи стихија и просвештеници новог поретка.  Уочи надолазеће пандемије безумља, антиелита ће служећи се мудрошћу, снагом и искуством, прибрано расклопити паклену машину грађанског рата. А онда ће потрошачко друштво (тржиште) засновано на потребама заменити новом социјалном и духовном структуром оживљеном православљем. У срећном сплету околности српска антиелита уместо да постане елита (изабраник на месту које никад није пусто) прерашће у мањину пробрану животом – племство.

Заједница мислећих

Велики српски план подстаћи ће настанак нових организационих облика попут мреже основних и средњих школа за талентоване ослоњене на СПЦ. Оне би биле основа универзитетског образовања у два смера: духовничког и војничког. Можда је право време да Православни богословски факултет иступи с Београдског универзитета (БУ) ради оснивања православног универзитета. На њему би млади људи упознавали духовну и материјалну страну човековог живота проучавањем не само богословља, већ и црквеног градитељства, рестаурације, антропологије, етнологије, лингвистике, те биологије, медицине, агрономије и др. У универзитетском животу учествовали би одабрани манастири са посебне мапе сакралних тачака (Тиватска превлака, манастир Хилaндар и др.). Институт у Винчи може да послужи као посебан узор обуке секуларног правца. Оснивањем православног универзитета превазишле би се расправе о статусу богословских студија на БУ исказане почетком ХХI столећа и између два светска рата. Уједно, СПЦ би се ослободила настојања демократске елите да богословима наметне учења попут дарвинизма и малтузијанизма.

Извор: ФБ страница Александра Мирковића

Окно могућности

Велики пир евроатлантског света приводи се крају највећом трансформацијом после Француске револуције. На духовну кризу успешно ће одговорити малобројни народи и њихове даровите вође. У наредним годинама на видело ће изаћи избори и одлуке начињени у претходне три деценије у Вашингтону, Кремљу, Лондону, Риму, Јерусалиму и Пекингу. Неповољни трендови: опадање старих индустрија и брзо увођење нових информационих технологија, повећање слободног времена људи (беспосленост), нестанак средње класе и хришћанства у Европи, те промена њене етнографске слике јесу велики изазов али и прилика српској антиелити и СПЦ. Можда већа него што слутимо. Ако савремену елиту и контраелиту не замени антиелита милиони људи ће постати непотребна биомаса, бескорисна чак и за најразноврсније опите (социјалне, економске или медицинске). Сви у којима је живо и чило осећање чојства, части и стида показаће да ли су спремни за обнову: вером а не науком, срцем а не умом. Да ли ће се снаћи две црне овце Академије – Часлав Оцић и Данило Баста видеће се. Можда ипак напусте табор контраелите и придруже се антиелити пред којом стоји тежак задатак да изнесе велики план заснован на духовности, слободарству и новој дигиталној економији. Наше је да носимо Истину јер народ предања нема право на грешку. С елитом и интелигенцијом израслом из атеизма и заблуда ХIХ и ХХ столећа изгубићемо ХХI. Или ћемо породити антиелиту или ћемо се повући са сцене. Знамења промена севају као Илијине муње на небу. Прво, „Косово је Србија“ – истиче државни разлог, друго „Косово је срце Србије“ бисер је нашег етоса, а треће „Не дамо светиње“ наговештава поновно тумачење света иза физике. Окно могућности за надарене и смеле биће отворено кратко време. Свако ће моћи да се бори или да побегне. Пандемијски карантин показао нам је и ко ће бити победник. Који победи страх и зајаше највеће зло данашњице – безумље, узеће све. Заслужено. Читајте водич за антиелиту. Најбоље је пред нама!

Аутор је професор универзитета, уредник Форума Пољопривредног факултета Универзитета у Београду и хобиста


[1] Botomor, T. 2008. Elite i društvo. Mediteran publishing, Novi Sad, prevod O. Stefanović,  str. 74.

[2] Botomor, T. 2008. Elite i društvo. Mediteran publishing, Novi Sad, prevod O. Stefanović,  str. 75.

[3] Botomor, T. 2008. Elite i društvo. Mediteran publishing, Novi Sad, prevod O. Stefanović,  str. 78.

[4] Botomor, T. 2008. Elite i društvo. Mediteran publishing, Novi Sad, prevod O. Stefanović,  str. 73/74.

[5] Benda, Ž. 1996. Izdaja intelektualaca, Socijalna misao, Beograd, str. 43

[6] Benda, Ž. 1996. Izdaja intelektualaca, Socijalna misao, Beograd, str. 55

[7] Benda, Ž. 1996. Izdaja intelektualaca, Socijalna misao, Beograd, str. 25

[8] Benda, Ž. 1996. Izdaja intelektualaca, Socijalna misao, Beograd, str. 13.

[9] Benda, Ž. 1996. Izdaja intelektualaca, Socijalna misao, Beograd, str. 17.

[10] Benda, Ž. 1996. Izdaja intelektualaca, Socijalna misao, Beograd, str. 13.

[11] Benda, Ž. 1996. Izdaja intelektualaca, Socijalna misao, Beograd, str. 18.

[12] Велимировић, Н. (владика). 1996. Изнад Истока и Запада. О лакомим и превареним. Београд, Глас Цркве, Изабрана дела, књига II, приредили Љ. Ранковић и Р. Биговић, стр. 294.

[13] Велимировић, Н. (владика). 1996. Изнад Истока и Запада. О лакомим и превареним. Београд, Глас Цркве, Изабрана дела, књига II, приредили Љ. Ранковић и Р. Биговић, стр. 295.

[14] Велимировић, Н. (владика). 1996. Изнад Истока и Запада. О лакомим и превареним. Београд, Глас Цркве, Изабрана дела, књига II, приредили Љ. Ранковић и Р. Биговић, стр. 295.

[15] Велимировић, Н. (владика). 1996. Изнад Истока и Запада. О лакомим и превареним. Београд, Глас Цркве, Изабрана дела, књига II, приредили Љ. Ранковић и Р. Биговић, стр. 299.

[16] Велимировић, Н. (владика). 1996. Изнад Истока и Запада. О лакомим и превареним. Београд, Глас Цркве, Изабрана дела, књига II, приредили Љ. Ранковић и Р. Биговић, стр. 299.

[17] Видети један осврт на новоговор у чланку: Рајна Драгићевић: Деца говоре језиком ријалитија и криминала. Стање ствари, 19.10.2020.

[18] Kalve, L. Ž. 1981. Lingvistika i kolonijalizam. Mala rasprava o glotofagiji. Beograd, BIGZ, str. 67.

[19] Benda, Ž. 1996. Izdaja intelektualaca, Socijalna misao, Beograd, str. 53.

[20] Kalve, L. Ž. 1981. Lingvistika i kolonijalizam. Mala rasprava o glotofagiji. Beograd, BIGZ, str. 72.

[21] Кашанин, М. 1928. Напомена о проблему Запада и Истока. Летопис Матице Српске, год. СII, књ. 313, св.3.



Categories: Водич за антиелиту

Tags: , , , , , , ,

21 replies

  1. Веродостојно, поштовани господине Лекићу! Неће бити покајања “ елите и контраелите“, молитвени камен биће жуљевит и клизак једном броју “ искушеника антиелите“, телесни и духовни ПОСТ од свих “ – изама“ у којима су оргијали елита и контраелита, биће крхк са почетка, више фрагилан него крхк, више енглески “ пост“ него ПОСТ као уздржање и смирење, трпљеније и послушање, више револуционаран него онтолошки, паклена машина грађанског рата биће расклопљена тек склапањем и побуђивањем вишебројних мањих паклених машина на мапи свеколиких Србских земаља… Нема, не бива истинско племство без миропомазаника самодржавног, не порађа племство монарха, но монарх устројава племство, монашко – воинствено племство, о – Причешћене ратнике, подвижнике, слободне и храбре, образне и часне, ромејско – светосавске, какве је негда Србска Крајина одгајала… Како оплеменити и осмислити сурову праведност, избрусити истинитост слободе антиелите? ТО само СПЦ осећа и зна, сама оплемењена и свесловесна, истинита и слободна… Да уобличим – Ослобађајућа нова сеоба у Стару Србију, док Дрина ( Пива и Тара укроћене да никад више не постану издајне понорнице), моћна и бистра, мирних обала чува леђа тројним Моравама које ступајућу сеобу шуме и источе као враћање себи…

    16
    5
  2. Свој допринос у што темељнијем рашчишћавању простора млађим нараштајима мора дати антиТитоелита У име почетка.

    14
    4
  3. Уопштавања су уопште проблематична ствар, али аутор им вероватно прибегава због сажимања исказа. Како ће „Z“ генерација сама ишта створити, ако је прошла једно тако срозано и упростачено образовање да ни матерњи језик и правопис није савладала? А у ово двоје је предуслов за свако размишљање и стваралаштво. Срећом, нова покољења се имају нашта ослонити. Кад су језик и правопис у питању, драгоцене смернице дало је прегршт врхунских писаца (И. Секулић, М. Селимовић, Д. Михаиловић…) – у доба комунизма увијено, јер другачије нису могли, што показује дрвље и камење бачено на Д. Михаиловића у новије време, кад се усудио да о језику отворено проговори. Већ имамо Покрет за обнову србистике, Р. Маројевић је поставио солидну основу за нови правопис, која би се уз дораду могла усвојити чим се стекну услови за то. Дакле, припадници „Х“ генерације и њихови претходници никако још нису за старо гвожђе, чак ни кад биолошки нестану. Има шточег у њиховом искуству што се може стваралачки унапредити, ваља само пробрати оно најбоље.

    Што се тиче СПЦ, бојим се да аутор гаји нереална очекивања, уколико говоримо о Цркви као људској установи. Проблем није изван ње, већ у њеном епископату, који је у огромној већини… плач Мајке Божије. Као илустрација, довољно је прелистати књигу почившег владике Артемија „Одбрана православног исповедања вере од кривоверја проф. др Игњатија Мидића, епископа браничевског“ – коментар једног предавања еп. Игњатија на Богословском факултету: http://www.eparhija-prizren.org/књига-владике-артемија-одбрана-од-кр. Поражавајућа ствар. Онима што су протеклих година покушавали да с таквим свештенством нешто смислено ураде и створе никакве илустрације ни књиге не требају. Неке владике надмашују политичаре својом нецрквеношћу, попиру правила, газе обичаје и предање – спахије, а не епископи. Сад је СПЦ и буквално обезглављена, изнутра посвађана, део монаштва је незаконито одбачен, Какве личности ће заузети три важна јерархијска места с таквим људским материјалом? Тако да нас тек на црквеном пољу очекују тешка искушења и ломови.

    Иначе, свако поштовање аутору. У мору јалових „сматрања“ и препуцавања један је од ретких који даје повода за размишљање у делатном правцу.

    26
    3
  4. Уз све уважавање г. Лекића и дивљење његовој спремности да пише о великом броју разнородних тема и области, тешко је разумети, а сасвим немогуће прихватити један, али изричит, крајње негативан исказ, који нажалост нема ослонца у бројним радовима наших историчара, а ни у изворима, написима и делима свих оних које је г. Лекић оценио као праве штеточине. То је улога образованих људи из Аустрије, али и домаћих синова, у изградњи српске државе у 19. веку. Тешко је веровати да је неко ко се и сам, врло успешно, бави науком, тако олако осудио једну изузетну генерацију људи који су непосредно допринели изградњи српске државе у 19. веку, позивајући се искључиво на један једини спис владике Н. Велимировића, а не на историјску грађу и многобројне историографске радове. Допринос тих људи изградњи српске државе, њеног правног и образовног система и културе, њихово родољубље, њихови списи и њихова дела изазивају дивљење и данас када их читамо.У много чему, а управо у вези са овим о чему опширно пише г. Лекић може се рећи и да су чак врло актуелни.
    Не би се смео потцењивати утицај онога што личност угледа г. Лекића објави у Стању ствари, па би требало много пажљивије и наравно, утемељено на грађи и бројним историографским радовима, изрицати одлучне оцене о оваквим, а данас посебно, важним питањима.

    7
    2
  5. Захваљујем се свим читаоцима и коментаторима потписаним као Зоран Николић, У име почетка, Гремлин и Петар Матић на датим опаскама. Коментатори су уложили напор да дају своје мишљење о теми. Отворена су и бројна питања. Отуда ћу сутра, послати Стању ствари одговор на све коментаре у облику кратке белешке. Ова форма је згоднија од појединачних одговора у квадратић „остави коментар“. Верујем да ће је Стање ствари објавити.

    Поздрав Славољуб Лекић

    11
  6. @Petar Matić: Потпуно се слажем с Вама у одбрани немерљиве позитивне улоге колико-толико школованих људи дошавших из Аустрије (углавном идеалиста – Срба), у подизању просветног нивоа у Кнежевини Србији (тада колико-толико аутономној, али ипак у оквиру безнадежно заостале и мрачне Отоманске Империје). Занимљиво би било да се од г-дина Лекића сазна шта он замишља као “позитивну“ алтернативу тим – (од стране локалних непросвећених властодржаца) презриво називаним “немачкарима“ у подизању катастрофално ниског нивоа просвете у оном периоду? Ко би – по њему, тада могао да игра ту улогу? Куда би требало тада слати младе генерације на школовање у циљу да то заслужи позитивне оцене од г-на Лекића? Да остану у земљи? Ко би их онда школовао ако не би било оних презрених немачкара? Да не би, можда, и сами полуписмени, калуђери и свештеници (говоримо о годинама 1830 -1870-тим) то били у стању да чине?

    Да оставимо по страни г-дин Лекићеве оцене прошлости….погледајмо у његову визију будућности , и у будући Православни Универзитет… Слажем се с њим да Богословски факултет треба да изађе из састава садашњег Београдског Универзитета – јер, неодрживо је да његови наставници поред уобичајених академских критеријума морају за одржање свог академског статуса да имају и “благослов“ Синода СПЦ. Ако је то услов – онда је потпуно оправдано да се тај факултет издвоји, и – ако постоји жеља за тим, постане окосница формирања независног Православног Универзитета – али, универзитета финансијски независног од буџета секуларне државе. На том будућем Универзитету је логично очекивати и факултете хуманитарних смерова за потребе СПЦ, али замишљати и факултете природно-математичких смерова – јер: не постоји и не може постојати православна технологија, електроника, медицина, биологија, итд., итд…. је утопија.
    Видим да је г-дин Лекић професор Пољопривредног факултета… занимљиво би било сазнати како он види своје функционисање у оквиру евентуалног будућег Православног Универзитета без достигнућа савремене генетике уз све могуће манипулације са ДНК?

    8
    7
  7. Берђајев у својој књизи “ Извори и смисао руског комунизма“, посве словесно, хришћански одгонетава и растајнује како царски апсолутизам, монархија лишена Ромејске Православне демократије, остварује и постварује “ интересну, нихилистичку, демократску „е“нтелигенцију, којој је немогуће и недоступно да твори духовну заједницу… Онемачена србска „е“нтелигенција једнако је јалова, нихилна и цинична како и руска… Зато је господин Славољуб у правици и истини…

    6
    8
  8. Сасвим се слажем са коментарима @Петра Матића и @Иоанна Дубињина.

    У тексту стоји : “ … Владика Николај вели да су кнез Милош, кнегиња Љубица и Вучић увиђали опасност од немачкара (Срби из Аустрије) али им нису могли одолети…”

    Интересантно би било знати какву опасност од Срба из Аустрије је увиђао кнез Милош.

    7
    5
  9. Када сам пре неколико година налетео на прве текстове професора Лекића (Стандард, С. Лист и др), да будем искрен, није ми било једноставно да их разумем. Онда сам савладао основне појмове прилично оригиналног вокабулара (Револуција, Геополитика, итд) и од тада читање је постало задовољство, отварао се нови поглед на садашњост и на скорију прошлост (последњих пар векова).

    Видео сам и да је професор одговорио на претходне коментаре – реткост и посебност Стања ствари, на Мрежи пуној лажи и опсена, са ботовима, троловима, спин мајсторима и осталим живуљкама.

    Са посебном пажњом читам професорове речи о могућој антиелити и СПЦ. И сам сам маштао о школама ослоњеним на цркву, познавајући и из личног искуства нпр. школе на Западу које имају католици, или знајући и за школе у којима Енглези фабрикују своју елиту (од Итона па надаље).

    Запао ми је за око Кашанинов цитат да смо у „рат ушли да спасемо голу душу и егзистенцију а да се религиозни и морални проблеми којима се бави свет код нас мало постављају“. Зато морам да професора замолим да његов одговор укључи и поглед на нешто, што се као теорија кваркова са целине (друштва) преноси на детаљ (Цркву као земаљску институцију), јер се сетих неких познаника који су пре много година жарили интернетом, терајући људе да се изјашњавају о нпр. бесмртности душе, преносећи у српски пук академске расправе чије одјеке угледах и у једном од претходних коментара чији аутор („Гремлин“) очекује од верног народа да се бави нпр. богословљем епископа Игњатија, канонима и сл.

    Морам да приметим да и наши црквени сукоби (Акакије, Артемије…) имају ту форму: ако упоредимо „неке епископе СПЦ“ (уобичајена форумска формулација) са елитом, а са са контраелитом артемијевце („епархија у егзилу“) или акакијевце (ИСПЦ) итд, видећемо да је невероватна количина енергије у Цркви потрошена на нешто што бих се усудио да назовем „грчком расправом“: када се на Литургији Царске двери отварају или затварају, да ли валидно крштење које није обављено трикратним погрућавањем и сл. И претходне велике расправе: о календару и екуменизму сматрам такође „грчким“, дакле увезеним. Календар је створио озбиљан раскол у хеленском свету, преливајући се у мањој мери и на остале православне земље: малобројне групе старокалендараца у Бугарској, нешто веће и у Румунији, али ни налик сукобима из Грчке.

    Пошто се наша црквена елита у огромној већини школује у Грчкој (ретки су били епископи попут Данила Крстића школованог у Паризу на Сорбони али и руском институту Св Сергија Радоњешког), они су кући, осим богословских знања и познанстава са грчким клером (па и светитељима као нпр. Порфирије Кавсокаливит), доносили и расправе стране нашем поднебљу, па иако СПЦ користи стари календар, ипак има „старокалендарце“ на својој територији. Сукоби о екуменизму се воде по свим грчким параметрима (ко је са ким био, сликао се, саслуживао), иако је наш (анти)екуменизам омеђен жртавама усташких покоља а не јуридичким вратоломијама хеленског света. У вези тога, расправе нпр. владике Атанасија са артемијевцима око канона, или за оне са јачим желуцем (или вишком времена и живаца) између самозваног Грешног Милоја и професора Петровића, подсећају на излагања адвоката у холивудским филмовима, где је умешнима могуће све доказати, посебно оно супротно од тврдње противника, позивајући се на исте чланове црквеног права.

    Ко је онда Антиелита? – питам себе и питам професора Лекића. Јасно ми је да то мора бити неко чије је виђење садашњости и историје Цркве у Срба синтетичко (не синкретистичко), чија је духовност непомућена и укорењена у народу. На пример, са искреним подсмехом сам слушао најаве наших великих антиекумениста како ће „верни народ да мотком почисти СПЦ од екумениста“, јер је стварност показала оно што сам знао и пре више од двадесет година: да ће СПЦ бити ту где јесте – са свим својим проблемима, али и даље као народна црква, а да ће ти тадашњи „суперправославци“ данас да воде расправе неразумљиве српском домаћину – кога уопште брига да ли ИСПЦ тражи од Синода смену митрополита Калиника у корист владике Фотија?! Уз ризик да се ће многи и на Стању ствари осетити прозваним: верујете ли да већина верних Срба мари за формуле којима се проглашавају „хороепископи“?! Ма, људи нису ни чули за то.

    Руси су смогли снаге (и то је прошло прилично незапажено), да обнове дијалог са староверцима, чак и од стране државног врха. А нама дан данас недостаје нпр. дубљи поглед на сукоб са богумилима, да не идем даље. Као што нам краду делове језика, краду нам и делове црквене историје, проглашавајући богумиле за патарене, или чак за претече ислама…

    Не знам да ли би и овакав један текст био тема за размишљање: http://www.sedmica.me/fzjrjrj/
    Сетио сам се и недавних покушаја канонизације Његоша, тема која је показала да јој није време, рекао бих.

    10
    3
  10. @Време је?
    Погрешан Вам је утисак да од верног народа очекујем да се бави „академским расправама“. Сваки портал привлачи одређени профил људи. На Србин-инфу или НСПМ, рецимо, не коментаришем ништа, јер се тамо код читалаца подстичу навијачке страсти, тапшање, међусобно вређање и бесмислено надгорњавање, а не размишљање и прави разговор. Таква места људима служе за олакшавање и изливање жучи, а за смислени разговор и размишљање ипак је потребно уложити известан напор – као што сте и сами приметили истичући сопствени пример. И зар Вас тај напор није у извесном смислу оплеменио и унапредио?

    Друго. И „академски грађани“ спадају у „верни народ“, премда је међу њима, нажалост, увек било јако мало способних да верују искрено и чисто попут своје „млађе браће“. А то даје простор за међусобно учење и уздизање у врлини – у томе чак и овакве „виртуелне кафане“ могу бити од извесне користи, кад већ оне праве гледају да нам ускрате.

    Треће. Рекао бих да грешите и у избору тема које ћете оценити као „академску“ или „грчку расправу“. Једно су острашћена узајамна оптуживања због „зилотства“ или „екуменизма“, мутно питање богумилства и агитовање за посвећивање извесних личности, а сасвим друго – неоправдано мењање обреда и питање календара. Зато што се с променом календара потпуно ремети годишњи литургијски круг и распоред постова. Грегоријански календар су неке Цркве увеле под лажним изговором његове тобожње „веће тачности“, која за вернике и Цркву нема ама баш никакву важност, већ само доноси ломове и кварење хришћанског учења. А то већ дотиче и најпростодушнијег „српског домаћина“. Ни руска Црква данас не би морала да зацељује ране са староверцима да патријарх Никон није малоумно покушао да измени обред, из чега наш епископат очито ништа није научио, пошто својим новотаријама и увођењем народног језика у богослуђење наступа на исте грабуље.

    Уопште, способност поимања нашег народа исувише се потцењује. Ако просечан верујући човек и није овладао полемичким апаратом и нужним образовањем да би се нечему одмах и отворено успротивио, то никако не значи да подметање и лаж није прозрео и схватио макар на разини подсвести. Не можете, рецимо, да „обновите“ цркву-задужбину Милоша Обреновића тако што ћете је оставити без иконостаса, па да сте стотину пута епископ. И најповршнија будала ће видети да с Вашим Владичанством нешто дебело није у реду. И кад.тад ћете сносити последице свог непочинства, колико год се тренутно осећали моћним и недодирљивим.

    Елем, на књигу еп. Артемија упутио сам као на пример за оне склоне испитивању ствари и размишљању – други ће је у најбољем случају овлаш прелистати и заборавити. Иначе се не бавим превише тим међусобним препуцавањима. Сувише је себичних, чисто људских разлога у њима. Богослужење тзв. артемијеваца ми није нарочито „(не)благодатније“ од богослужења оних што их прогоне – на обе стране има новина које ми се више или мање (не) свиђају. А чије ђу и у којој мери проповеди слушати – ствар је већ личног избора.

    9
    2
  11. Поштовани @Гремлин, хвала на детаљном коментару и пре свега на тону дискусије.

    Није случајно да нам оптужбе из старообредничког раскола звуче истоветно оном што смо слушали задњих тридесетак година у црквеним расправама у Србији: литургијске измене, грчки и латински утицај, крштење трикратним погружавањем, а касније и да ли су епсикопи РПЦ масони, итд.

    Имате оштар став према патријарху Никону, кажете да „руска Црква данас не би морала да зацељује ране са староверцима“ да он није „малоумно покушао да измени обред, из чега наш епископат очито ништа није научио, пошто својим новотаријама и увођењем народног језика у богослужење наступа на исте грабуље“.
    Сматрам да овом оценом потпуно изостављате другу страну, ону која је отишла у раскол, постоји опасност и да неко стане на грабуље раскола данас. Опомиње и како су старообредници завршили: издељени на много грана, разлике у обредима или ортографији су уздигнуте на ниво догмата (писање Исус или Иисус, „и“ у Символу Вере, и сл.). Русија је зазирала од побуне, касније и од група које су имале епископе у Аустрији. Као куриозитет, негде сам прочитао (и зачудило ме) да је чак једна група старовераца у XIX веку затражила да пређу код римокатолика.

    На страну „нецрквени“ узроци раскола (ширење Русије, итд), каже се да је реформа имала за циљ да унификује богослужења у Русији са православним светом, тј. Грцима. Прогони и дискриминација (староверци су чак морали да плаћају и већи порез) ипак не обезбеђују праведност, још мање правоверност. Да не „гуглам“ шта је све о њиховим заблудама писао нпр. Св. Димитрије Ростовски.

    На опомену је и људима који говоре о „непромењеној традицији богослужења“ (у Русији) да би се многи зачудили видевши људе који се крсте са два прста, осмокраке крстове, кафтане… Трагикомично, оно што је „грчко“ после само пар векова се острашћено брани као „непромењиво од апостолских дана“ а старо се и не препознаје.

    У претходном коментару сам ставио превелики акценат на „грчку“ причу, сад разумем да је то делом и због уздржања од коментарисања теме на Стању ствари: Петар В. Шеровић: Ромејски православни свет као извор српске духовне и културне свести оличене Светосављем. Оћутао сам тамо, а расписао се овде. 🙂

    Што се тиче Марка Миљанова, не ради се само о посвећивању извесних личности, као што рекосте. У оном чланку тема је схватање светости данас уопште, богоугодни живот омеђен борбом (а не само на пример циклусом постова или молитама). Али, то је тема која не би стала у ову расправу.

    Наравно да ћемо се обојица сложити да прелазак на нови календар није био условљен тачношћу и сл. већ да би се уподобили свемоћном Западу. Створено је нејединство међу помесним црквама које од тада славе исте празнике у различите дане о то некако равнодушно, без жаљења… Мени је то најстрашније. Ава Јустин мудро упозорава да се може преиначити чак и правилно донета ранија одлука, а камоли одлуке које су дале повода или и изазвале веће немире и нереде него ред који су у почетку хтеле да заведу

    Иначе и пре тога календар у Срба (па и у СПЦ) је претрпео бројне грубе измене, а о томе се не прича много. Месеци су изгубили народна имена која можемо да видимо сачувана у нпр. пољском или „хрватском“ а наметнута су нам латинска (децембар, јануар). Друго, бројање година је „ресетовано“ према опет римском (највероватније непрецизном) рачуну од године Христовог рођења, које наша црква није користила у време Немањића, па је данас 2020. а не 7529. година. Треће, уместо почетка године март – септембар, наметнут је јануар, па људи мисле да је 14. некаква „Српска Нова година“, чак и Православна а 14. септембар и Црквена Нова година (почетак Христовог проповедања Јеванђеља) пролази у равнодушности или просто незнању…

    Стварно не бих да овде расправљам на тему владике Игњатија, висине иконостаса, итд. Данас ми је чак и смешно кад се сетим познаника који су иследнички терали људе да се одреде да ли верују да ли је душа смртна или бесмртна, па онда на основу тога пресуде ко је за „јеретика Игњатија“, итд. То што су његови критичари завршили рашчињени, чак и изопштени, не видим да је икоме служило на уразумљење.

    И за крај: моја примедба на „академске“ расправе се најпре односила на Кашанинов цитат у тексту професора Лекића. Верујем да ћемо у не тако далекој будућности опет бити приморани да спасавамо душу и егзистенцију у новим страдањима која можда већ и назиру, а не у расправама које сам овде назвао „грчким“.

  12. Фабијанци су произвели комунизам у Лондону у другој половини у XIX столећа за своје циљеве у оквиру глобалистичке стратегије. Ради историјске истине ваља рећи да су комунистима у Србији требали пролетери, који су напустили села и живели од буржоаског капитала и гастарбајтера, које је Броз продавао капиталистима као економско-марксистички „вишак вредности“. Комунисти су уништили сеоски наталитет и сеоске породице у Србији, да би села остала пуста. Комунисти су варалице, антисрби, интернационалисти, идолатристи без и мало србског, духовног и идеалног. Њихова доктрина је материјалистичка. Њихова тактика и стратегија је у суштини варалачке вештине, са много заједничких карактеристика и често повезане и спојене тако, да је између њихових извесних радња тешко направити разлику и таксирати их одређено као стратегиске и тактичке.

    За испуњење једног антисрбског комунистичког задатка потребно је испунити
    више партијских услова, односно потребно је извршити више ситнијих партијских задатака. За сваки ситнији задатак, може постојати више ситнијих услова, односно задатака које треба испунити и извршити. Према томе, испуњење ових других услова може се сматрати и као предмет антисрбске стратегије, јер представља ипак извршења посебних задатака. Ови задатци се могу сматрати и предметом тактике, као што се обично и сматрају, због тога што њихово извршење у ствари представља начин извршења главних антисрбских задатака, које сматрамо предметом комунистичке стратегије.

    У овом контексту указали бисмо на плакат који је растуран у Паризу за
    време Париске Комуне, на којем је било написано:

    ШТА ЈЕ КОМУНИЗАМ?
    „Кад сваки жање, а нико не сије,
    Кад сваки кида, а нико не шије,
    Кад сваки троши, а нико не ради,
    Кад сваки руши, а нико не гради,
    Кад сви пију, и још преко мере,
    А баш нико винограде не бере,
    Кад сви вичу, а сви чују лоше,
    Кад нико нема ништа, а сви троше,
    Кад нико не учи, и нико не знаде,
    А учитеља баш много имаде – ето, то је
    Комунизам!“
    (Види: Ђорђе П. Пурић – Драгојевић, Из ропства борбом слободи, Нови Сад, 1928, стр. 146).

    8
    2
  13. За ,С поштовањемВреме је ,никаквух богумила и патарена није било.Све су то били православни Срби ,како је лепо доказао Васо Глушац у књизи Истина о Богумилима из 1946 а поново штампана 90тих.

  14. @Гост

    Управо то. Васо Глушац је нажалост кап у мору прича о патаренима, Трухелки, Фрању Рачком и др, да не помињем већ теорије о томе да је црква босанска претеча ислама…

    Има ли можда негде на интернету књига Васе Глушца а да није препуна грешака као ова:
    https://istorijabl.weebly.com/uploads/9/8/3/5/9835868/vaso_glusac_istina_o_bogumilima.pdf
    Делује ми као да је скенирана програмом за препознавање текста а онда нико није ни пипнуо да то мало уреди. Нпр. погледајете предговор, не може да се чита:
    „Одавно сам опазио многе несугласице и шнтрадижције шмеђу онога шго се je код нас писало о боламшшмж и између историјјскиж извора…“

    Тестамент госта Радина прича о Светој Тројици а историчари и дан данас гурају људе из средњовековне Босне у некакве „манихејце“. Узмите било коју озбиљнију верску расправу из прошлости (нпр. велики раскол 1054) и видећете да папа Лав IX и кардинал Хумберта (Умберто) оптужују цариградског патријарха Михаила Керуларија да је између осталог и „манихејац“.

  15. @Време је?, кажете и ово: “….Прогони и дискриминација (староверци су чак морали да плаћају и већи порез) ипак не обезбеђују праведност, још мање правоверност….“.
    Да покушам, за Србе, који о том питању врло мало знају да, не упуштајући се у еклесиолошка нагваждања, о праведности, правоверности, итд., нешто кажем, а ограничићу се само на “световне“ последице:
    Прогони и дискриминација старообедника у Русији су били само један “благи“ вид политике државе и РПЦ (као државне цркве) према старообредницима, а у првом периоду коришћени су много убедљивији и ефикаснији методи: опсаде војском манастира који нису прихватали реформе , и спаљивање свих у њима, ломаче и погубљења, итд., итд.
    Тек у XVIII веку се прешло на “само“ прогоне и дискриминацију. То је, до почетка XX века (1905 г. и царског Манифеста о верској “толеранцији“ – а и касније) било, кратко речено, између осталог:
    – апсолутна немогућност пријема старообредника у било какву врсту државне службе;
    – непризнавање њихових бракова;
    – непризнавање њиховог крштавања;
    – искључивање из племићког статуса;
    – До 1905 г. забрана грађења цркава и манастира;
    – Чак још и током првих година Великог рата, РПЦ је успевала да спречава унапређивање старообредника у официрски чин (касније су били околностима приморани да попусте).
    Конкретно искуство мог предачког руског старообредничког дела (женска линија):
    – Моја бабушка је после велике матуре завршила обуку за наставницу географије али јој је на дипломи (1899 г., коју поседујем) писало да сме подучавати само децу њене вероисповести;
    – Није се могла удати за мог деду (племића, велепоседника, официра) све док није била принуђена да се (1902 г.) “покрсти у РПЦ“;
    – Њен отац, мој прадеда, истакнути привредник, фабрикант, који је робу испоручивао и Двору, никако није могао званично постати дворски лиферант;
    – И – “шлаг на торту“: скоро 10 година после Царског “Манифеста о верској толеранцији“, 1914 г., мој прадеда је – у циљу регулисања тестамента, био принуђен да (судском пресудом, коју поседујем) усваја сопствену децу – јер та деца из старообредничког, званично непризнатог брака, крштена (непризнато) у старообредничкој цркви, нису за државу била законита – него копилад, а то је било у XX веку…
    Све те “ ситне незгоде и непријатности“ старообредник је могао лако избећи ако би пристао да прихвати “православну верзију“ оног што је имао и Ватикан (унијатство) – а што се у верзији РПЦ звало и зове “Единоверие“ уведено 1780/1800 г.: признавање цара (данас: Патријарха) за поглавара цркве и Синода као органа управљања црквом, уз задржавање строобредничких ритуала у цркви, а један од њихових епископа је постајао и члан Синода државне РПЦ.
    У том смислу је посебно пикантно нагласити ово: православне цркве сасипају дрвље и камење на Ватикан због постојања унијатства – а, ево: РПЦ га такође има, и то је – наравно, у реду (а Срби о томе немају ни појма).
    Огромна већина старообредника је одбила да то прихвати – и сносила је немилосрдне последице.
    Све ово илуструје погубност јединства (симфоније) државе и цркве и постојања државне цркве – односно црквене државе.
    А сад – удрите минусе до миле воље!

    10
    2
  16. @Време је?
    Видим да је Дубињин поводом старообредника већ доста написао из личног искуства (премда се с његовим коначним закључком о симфонији државе и Цркве никако не слажем) па да не трошим сувише речи… О руском црквеном расколу се код нас заиста готово ништа не зна. Овде: http://sloven.org.rs/srb/?p=14474 у уводном делу имате укратко изложену историју тог раскола са доста појединости о личности патријарха Никона, а затим и руску верзију житија Стефана Дечанског за коју сигурно нисте знали. Поздрав!

  17. @Иоанн Дубињин

    Ево, ударићу Вам плус („лајк“), иако сте жељни минусања… 🙂

    Слажем се да Срби јако мало знају о овом сукобу. Овде-онде понеки текст, било је пре и на Стању ствари нешто кад се Путин састао са староверцима. Или у преводу руских писаца (Солжењицин, Достојевски, итд) понека цртица, сећам се да је Солжењицин (можда у „Русија у провалији“?) писао о трагици овог сукоба.

    У сваком случају, све је то књишко наспрам ове породичне приче и живог предања.

    Што се тиче те „књишке“ стране, ако неког занима, био је један чланак професорке Ксеније Кончаревић, лингвистичка анализа појмова везаних за старообреднике. Мислим да се споразум који помињете на српском каже „јединоверје“.

    Ово што сам горе писао о „грчком“ проблему, може да се пренесе и на руски: Срби често идеализују Ромеје (Византију) или царску Русију и неретко иду у крајњост. Верујем и да сад клатно може да оде на другу страну (да се руски староверци идеализују).

    Сигурно се нећемо сложити око „еклесиолошких нагваждања“, али она мене лично веома занимају. Понављам, јако је пуно аналогија са неким савременим српским црквеним сукобима. Мислим да је јако опасно да опет заменимо форму суштином и у тим опасним расправама створимо нешто налик старообредничком расколу, а он је у Русији плаћен и крвљу и траје вековима.

  18. @Време је: Хвала на плусу, све што сте написали је сасвим у реду, осим овога: „…нешто налик старообредничком расколу“, јер ако се о „расколу“ говори, ваљда треба мислити на оне који су се одвојили од нечег што је већ вековима постојало (обичаји, ритуали, свештене књиге, крст, како се крстити, променили их, увели нешто друго итд.), а то нису били старообредници, него су баш у раскол отишли Двор и РПЦ – и то искључиво захваљујући својој сили и агресивности прогласили за једину истину, а оне који су остали верни исконским обичајима цинично и насилнички прогласили „расколницима“. Руска Загранична Црква, у очајању, у свом вишедевијском изгнању је то најзад увидела и званично објавила своје покајање (текст постоји) и молбу старообредницима за опроштај. Москвоска Патријаршија, наравно, није.
    Да не буде неспоразума – ја ни у колико нисам старообредник, али их дубоко поштујем, а званичну РПЦ презирем.

    6
    1
  19. @Иоанн Дубињин
    Покушаћу да будем прецизан: у расколу су јер су прекинули органске везе не само са „државном вером“ која их је прогонила већ и са целим православним светом, ево и са нпр. Србијом. Они више нису могли да деле Литургију, крштење, венчање са осталима. Надам се да разумете шта хоћу да кажем.

    Сматрам да је јако добро што се тај сукоб трезвеније сагледава са обе стране и што данас нико не оправдава насиље тад почињено над староверцима.

    Има и још једна ствар коју није лако објаснити а на којој мислим да греше они који и данас олако улазе са Црквом у сукоб. Православни хришћани су по природи „конзервативни“, такви смо, има нечег доброг у томе. Али, то није само себи циљ и није непогрешиво. Основна заблуда је да људи нису свесни да је оно што бране (неретко оправдано) такође било подложно промени, понекад и у скоријој прошлости, али они „зацементирају“ поредак ствари њиховог доба као нешто „вечито и непроменљиво“, па се брани као „апостолско“ нешто што може да буде и из XIV или XVIII века.

    Ова расправа ме је натерала и да прогуглам чланке које сам помињао, ево интервјуа на Стању ствари са митрополитом руских старовераца:https://stanjestvari.com/2018/08/17/staroverci-rusija-pravoslavlje-rpc-raskol-intervju/
    Он нпр. брани Кипријанову реформу из XV века јер „није дотакла суштину вере и духовно искуство руског хришћанина“. Сад, то су велике теме, можда и грешим, али ипак бих се усудио да приметим да је реформа прихватљива пре свега јер је прошла, већ је иза њих, јер је била обављена пре него што су настали… За наше љубитеље календарских расправа: чини ми се да је баш митр. Кипријан пребацио Нову годину са марта на септембар.

  20. На крају другог пасуса Славољуб Лекић поставља врло занимљиво питање :

    “Зашто после два столећа европеизације Србија није достигла материјално благостање, привредни развој и организацију метропола у којима су њена елита и интелигенција стекле светоназор ? “

    Један од могућих одговора је :

    Приликом пада Берлинског зида и слома комунизма србско руководство је изабрало погрешан пут. Уместо да Србија (у оквиру Југославије) иде ка европској заједници народа, као што су ишле Естонија, Литванија, Чешка, Словачка, Летонија, Мађарска и Пољска, Срби су увучени у сукоб прво са братским народима а потом са европском заједницом народа. Тај сукоб је донео братоубилачки рат, санкције, хиперинфлацију, уништену економију, а завршио се сулудим ратом против најјаче армије на свету и губитком Косова.

    4
    5
  21. ”Оснивањем православног универзитета превазишле би се…”

    У оваквом систему, превазишао би се сигурно недостатак синекура.

    Да ми је да видим да су наши силни интелектуалци организовали једну једину функционалну месну заједницу.

    Макар и у форми ДОО или НВО, ако мисле да им закони о локалној самоуправи не дају простора за то.

    Заиста бих желео да видим одговор на овај предлог.

Оставите коментар