Светозар Поштић: О руском кратком играном филму „Живи“

Моја вера је била слаба, али сам и поред тога прекрасно разумела да се деца шаљу с Неба. И ако се дете зачело, морам да га пустим у свет, рекла режисер филма Јелена Пискарјова

Светозар Поштић (Извор: Лична архива)

Од када се пре четири године појавио на интернету, кратки руски играни филм „Живи“ Јелене Пискарјове не престаје да привлачи пажњу. На Јутјубу већ има преко два милиона прегледа. Упечатљива драма о гимназијалки која се предомишља и у последњем тренутку одустаје од абортуса инспирисана је личним искуством режисерке филма.

Радња петнаестоминутног филма дешава се у болничкој соби са десетак жена, од којих неке чекају абортус, а неке без свести леже након што су довезене из операционе сале. Ту упознајемо гимназијалку која се диви тетоважама особе са чудном фризуром и пирсингом, мајку двоје деце која не жели треће, нашминкану девојку која се понаша као да је дошла на безначајну интервенцију, жену у седмом месецу трудноће која при изненађеним погледима осталих жена изјављује да ће доктори све учинити за новац, па и убити већ формирано дете у материци.

Призори на месту где се врше убиства још нерођене деце

Иако се у филму чују разна мишљења скоро свих присутних жена, ниједна изјава не морализује њихове одлуке, без обзира какве су. Ипак, више него присутна је напета атмосфера међу трудницама које покушавају да савладају недоумице и прикрију огромну унутрашњу борбу.

Када се једна жена буди из наркозе и почиње да кроз плач виче питајући где јој је беба и неуморно понављајући да се предомислила, гимназијалка не може више да издржи, и одлази у операциону салу да провери да ли је дете у 11. недељи трудноће већ живо и тако добије одговор на питање које ју је стално мучило. Оно што види на екрану ултразвука – призори и слике на месту где се врше убиства још нерођене деце – изазива код ње ужас, и она бежи из породилишта. Изјуривши напоље, она застаје, пали цигарету, затим је баца, и на тротинету одлази у град.

Натурализам и одсуство коментара чини овај филм упечатљивијим него да је прављен с очигледним, тенденциозним циљем. Овако је свакој жени и сваком гледаоцу остављено да сам расуди о оправданости тог чина. Слике и чињенице, међутим, говоре саме за себе.

Треће дете је скоро увек пресудно

У интервјуу руском православном часопису Фома (Тома), режисерка филма говори о свом моралном праву да снима филмове на ту тему јер се сама нашла у сличној ситуацији. Пискарјова прича како је њена љубав с мужем минула већ пре рођења њиховог првог детета. Тада се питала да ли је она једина којој се тако нешто догађа, па је, из статистике, дознала да се у Русији годишње закључи милион бракова и региструје пола милиона развода, што јој је говорило да она у том искуству није сама.

Јеленa Пискарјовa са децом (Извор: Владимир Ештокин/foma.ru)

Муж и она мислили су да ће се рођењем другог детета ствари променити, али, кад су односи међу њима остали хладни и без љубави, одлучили су да се разведу.

Јелена је с децом већ живела код својих родитеља кад је дознала да је трудна. С двоје мале деце и трећим у стомаку, прошла је тада кроз колосалну психичку кризу и депресију. Ипак, неколико догађаја сачувало ју је од абортуса. Сусрет са женама које су дошле да се реше трудноће и с којима је провела извесно време у разговору док је чекала на преглед још за време своје друге трудноће подстакао ју је да се информише о овој појави, које су неке од тих жена тако олако схватале. У Русији се годишње по незваничним подацима изврши чак између 5 и 6 милиона абортуса, и тај податак је за њу био шокантан.

Слаба верница, али – верница

Пискарјова каже да на избор абортирати или не веома утиче поглед на свет родитеља, нарочито будуће мајке. На њену одлуку да сачува треће дете утицало је то што је ипак била верница. „Да, моја вера је била слаба, али сам и поред тога прекрасно разумела да се деца шаљу с Неба. И ако се дете зачело, морам да га пустим у свет, ма како сложен мој живот при том био. Посматрала сам своје двоје старије деце и схватала да је у мом стомаку исти такав малишан, изузетан, леп, који исто тако, као и они, хоће да се радује животу и да се игра с лоптом“, прича она.

Помирила се с тим да ће бити разведена жена с троје деце. А испало је потпуно другачије. Мужа је поново срела тек у 9. месецу трудноће. Он је мислио да је она абортирала, јер му је приликом последњег разговора саопштила да се одлучила на тај корак. Кад ју је видео с великим стомаком, у њему се нешто преокренуло. Испоставило се да је и у претходних шест месеци прошао кроз велику кризу схвативши да више нема породицу, да неће посматрати како му деца одрастају. Убиство трећег детета гризло му је савест.

Кадар из филма „Живи” (Фото: Снимак екрана/foma.ru)

Породица је поново била на окупу. Треће дете назвали су Николај, јер је зачет на Светог Николу, а муж, као морски геолог, увек је сматрао тог светитеља за свог заштитника на мору. После рођења тог другог сина, атмосфера у кући потпуно се изменила, и деца су се изменила на боље, У тој хармоничној ситуацији родило се и четврто дете. Тек тада су обоје схватили да ни њихов брак и црквено венчање нису били случајност.

Каријера

На питање да ли има страх да се неће реализовати професионално, као режисер, због велике заузетости децом, Пискарјова наводи пример из Толстојеве Ане Карењине, кад је Доли била нарочито срећна што поново види Љевина, јер је овај могао да је види са шесторо деце „у свој њеној слави“. Тад је жена у деци налазила смисао свог живота, а сад је то чешће изузетак него правило, каже. И поред тога, најсрећнија је с децом, а филмске пројекте бира само према томе да ли је тему коју треба да обради већ доживела, преживела и премишљала, и да ли је та тема вредна остављања четворо деце бабама, дадиљама или вртићима.

Највише абортуса не ураде тинејџерке, неудате младе девојке, већ супруге које, после двоје деце, не желе треће. У припремама за филм и разговорима с разним женама пре и после снимања, Пискарјова је схватила да је њен случај сличан многима. Онима које су одлучиле да не роде треће дете, после тога се догодило нешто непријатно, а онима које су ипак решиле да то треће, пресудно дете роде, све је кренуло на боље.

У продаји је нова књига Светозара Поштића, Суноврат руске културе (1917-1922), коју је објавила Академска књига из Новог Сада



Categories: Стражњи дућан С. Поштића

Tags: , , , ,

2 replies

  1. ми и Руси ни 30 год.после комунизма, све дубоко загазивши у ортодоксне редове своје прађедовске вере – не престајемо да тематизујемо праксу детеубиства? као да ту нешто има да се дода? и као да уср…и филмићи на Тјубу могу да компензују дебилизам српрско руских, очито неправославних елита, које не могу законом то да забране и тачка. Православни се као пјани око плота, вазда тематски врте око реторичких апорија, болних тачака из прошлости, правећи нарочито помпезне приче око чега тачно? око тога што православни: своје жене не могу да убеде да своју децу не кољу у стомаку?! и све то, док свет ступа на праг посве нових и рискантниг револуција??!!

    9
    6
  2. Химна Свевремену

    Усупрот зловремену
    Молитву чантам
    Своју безимену
    Химну Свевремену

    Кушам трпљење
    Вјежбам стрпљење
    Дишем смирење
    Чекам спасење

    Дођи, Оче наш благи
    Истину и љубав донеси
    Свима, што су ми драги
    Спремни да су, кад се деси

    Момчило

    10
    1

Оставите коментар