Славољуб Лекић: Србија и успон антиелита

Школовати и уздићи одличнике није мала ствар. Али такве који могу да реше највеће и најдубље кризе најтеже је. И зато је Николај Велимировић за једне српски фашиста а за друге духовник

Славољуб Лекић (Извор: Лична архива)

Дубоке кризе изазивају поделе у елити. Потрага за одговорима на изазове у њеном крилу ствара контраелиту. Понекад, осим контраелите настаје и вансистемска група – антиелита: бољшевици у Русији, комунисти у Југославији; можда се ускоро појави и у САД. Антиелита се увек бори против елите и контраелите и потпуно мења дотадашњи политички пејзаж. У блиској будућности у земљама материјалног благостања и демократије неминовна је појава антиелита као одговор на либералну монокултуру. Благостања за неколико година неће бити осим у уџбеницима историје. Нестаће и демократија пошто досадашње вишестраначје не одабира политичку класу способну да реши системску кризу капитализма. Управо пред очима Американаца нестаје симулакрум двопартизма и рађа се једнопартијска држава. Владајуће елите не могу да зауставе рушење капитализма али по сваку цену желе да сачувају превласт продубљујући своју либералну утопију. Укратко, започиње лом поретка и промена парадигме. Данас је у кризи елита либералне фронде а не човечанство. С њим је све у реду.

У средишту пажње антиелита биће духовна криза и разговори о смислу, вери и митологији који човека чине човеком. Барем тамо где тачку преокрета и економску беду схватају као прилику да духовно ојачају. Домаћа интелигенција стасала на европском светоназору овакве расправе одавно не води. У ствари гуши их свим силама и на свако питање савременика упорно понавља исте речи: благостање (иностране инвестиције), демократија (вишепартијски избори), тржиште (борба до истребљења). Нигде прегорног рада, полета, подвига, узајамности, самоодрицања, заједништва и слоге.

Нада

Разматрање укорењивања европског светоназора у нас неодвојиво је од улоге Срба из Аустроугарске у описмењавању Шумадије. Они су били нова нада тек ослобођеном српском свету а овом темом бавио се и владика Николај Велимировић. Довео је у питање српску праксу европске модернизације подижући расправу на просвештенички ниво напуштањем секуларног хоризонта. Критиком европског светоназора посредно је рекао да су српски интелектуалци заменили православље (дух) за европску технику (напредак и прогрес).

Свети Владика Николај

У време пандемијског карантина 2020. наше школе и здравствени систем почели су да копне, индустрије већ одавно нема те се намеће питање: шта је остало народу чија је елита веру заменила прогресом? Србија се нашла у положају да изгуби дух (православље) и истовремено остане без материјалног богатства разараног бомбама и санкцијама у три наврата у ХХ столећу. Владика Николај („Изнад Истока и Запада“) сматрао је да су Срби после ослобођења од Турака пали у ропство Запада. И објашњава: „Сељаци шумадијски били су преварени од Срба западњака, од своје крвне браће из Аустрије. Ови Срби западњаци упали су у ослобођену Шумадију и почели стварати законе и установе попут протестаната и католика – а то су две западне хришћанске јереси. Почели су уређивати српску централну земљу по угледу на западне јеретике. Били су писмени и учени, због чега су их неписмени устаници ценили и власт им давали. Али су се усташки кнежеви страшно преварили. Њихова браћа из Аустрије били су излизани сасуди Православља, калаисани калајем протестантским и католичким, западњачким. Они су били кобна претходница западном утицају на Србију. Они су отворили све капије и канале према Западу и учинили да се тек ослобођена турска раја претвори у рају трулог Запада.“ Још и додаје: „Много су претрпели српски свештеници и српски сељаци због свог одлучног става против јеретичког запада. Свештеници су исмевани као „русофили“ и „назадњаци“, а српски сељаци као „непросвећена маса“, и као „глупи сељаци“. И то не толико од оних „немачкара“, од оних калaисаних Срба из Аустрије, колико од шумадијских синова школованих на Западу.“ Владика Николај истиче да је најгоре бити између а најбоље изнад и помало пророчки додаје: „Судбодавац Бог одредио је Балкану место изнад Истока и Запада. Да ли ће Балкан разумети и прихватити ту промисаону судбу или ће бити смрскан као орах између чекића и наковња? То питање не треба да да сна ни једном Србину, докле год Србин не даде правилан одговор: Да, Господе, примам оно што ми Ти нудиш, а одбацујем оно што ми Твоји противници са Истока и Запада нуде.“

Али и ако на час занемаримо мишљење в. Николаја сетићемо се да су запад подробно испитивали у критичким и опсежним студијама Шпенглер, Тојнби, Данилевски и др. Серафим Роуз суптилно је описао нихилизам уткан у европски либерализам, национализам, социјализам, нацизам и рационализам.

Вера

Ако је поуздање у материјални прогрес нестало намеће се питање: шта даље? Потребна је нова вера, трајнија и постављена на дубље и чвршће темеље од досадашње. Србија нема огромна природна богатства и војску која би их штитила да би се упустила у изградњу потпуно нове материјалне цивилизације. Али ако жели да сачува своју идеју мораће да досадашњи европски светоназор замени новим. Али следи питање: ко може да буде творац и носилац новог светоназора? Војска? Она се бави ратом и одбраном фабрика, кућа и школа једног народа од кога и добија светоназор. Странке и парламент? После кремације главних српских странака које су покривале политички простор либерализма, демократије, социјализма (нацизма су се клонили јер је он ексклузивна зона Aнглосаксонаца) није се чак ни дим забелео јер беху то давно распаднути европски лешеви. Полиција? Она се искључиво бави заштитом постојећег а не идејама и вером. Привредници и професори економије? Стасали у либералном поретку тврдили су да је економија најважнија али чим је успостављен пандемијски карантин нису имали одговор на вирус. Ништа бољи нису били ни медицинска и фармацеутска струка. На крају САНУ и универзитет, главни исповедници европског светоназора одавно чувају златно теле као кућног љубимца. И списак актера је исцрпљен. Остала је само још СПЦ са хиљадугодишњим светоназором. Баш зато је она потенцијални покретач читаве Заједнице способна да олакша прелаз (скок) друштва с постојећег на виши енергетски (духовни) ниво. Христос је био и сада је међу нама. Зашто да прихваташ или смишљаш нову веру ако већ имаш наслеђену?

Губитници

Невоља либералне фронде је што се њени ресурси брзо топе и што нема довољно времена да савлада милијарде људи и убеди их да је дигитални концлогор острво слободе. Домаћа врхушка, продужетак либералне фронде, у посебно је тешком положају јер нема право одлучивања а стоји пред цивилизацијским понором. С којом од елитних група просвештеничког ранга може да општи данашња елита Југословенске револуције? Са ММФ-ом, ЕБ-ом или СБ-ом може али оне су инструмент старог поретка и не одлучују о новим парадигмама. Ни једна од институција Југословенске револуције није кадра да нам омогући непосредни контакт (као СПЦ) са просвештеницима света ислама (Анкара, Мека, Медина), европског римокатоличанства, јудаизма (Јерусалим) или руског православља (Москва), чак и света протестантизма укрућеног јеврејством (Лондон). У њима се измишља нови поредак а српски секуларни попови о њему не могу да размишљају будући задужени за стари. А и не разумеју до краја предмет расправе.

Светска банка, ММФ

Победа

У временима промене светског поретка (парадигме) елитне групе и поједини народи приморани су да траже узроке кризе и излазе из ње. При том, једнима је ближа раван материјалног, напр. економистима, инжењерима, правницима. Другима, првенствено просвештеницима, ближа је логика, есхатологија и метафизика (борбени атеисти, искрени верници). Свако сходно свом светоназору доживљава ковитлаву стварност и место у космосу. Било који искорак из постојеће парадигме привлачи пажњу и изазива емоције. Примера ради, предлог да се на Балкану организује српски православни универзитет где би се осим богословља проучавала и антропологија, рестаурација, лингвистика, етнологија, биологија, медицина и агрономија може се различито тумачити. Неко у њему види обуку за уносно држање босиљкаче при освештавању темеља тржних центара или топлана. Други терет буџету Србије. Трећи карику новог и другачијег образовног система. Четврти мултидисциплинарно изучавање вере, човека, обичаја и живота. Пети види савремени начин да се млад свет оспособи да широко сагледава однос између духовног, телесног те место биљног и анималног које је човеку дао Творац на бригу и корист. Шести види само најцрње и најгоре – повратак српском фашизму. Итд.

Служба Агнецу и Христос причешћује Апостоле, Манастир Манасија (Фото: Манасија)

Тек институције као што су школе и универзитети добијају на значају у преломним временима јер се под притиском прилика отварају и за јеретичка питања. Данас је то проблем необузданог раста потрошње и производње. Према постојећој парадигми сувишно је питање да ли би нам познавање метода успоравања и кочења необузданог раста и развоја које су примењивале древне цивилизације помогло да решимо кризу капитализма? И како да се распад поретка спречи обновом механизама који су до слома довели?

Школовати и уздићи одличнике није мала ствар. Али такве који могу да реше највеће и најдубље кризе најтеже је. И зато је Николај Велимировић за једне српски фашиста а за друге духовник. Први су прошли а други ће бити антиелита спремна да изнедри веру. И да изненади. Читајте водич за антиелиту. Најбоље је пред нама.

Аутор је професор универзитета, уредник Форума Пољопривредног факултета Универзитета у Београду и хобиста



Categories: Водич за антиелиту

Tags: , , , ,

7 replies

  1. Поштовани,
    а да Ви ипак, прво испуните своје обећање

    @ Славољуб
    20. децембра 2020. • 09:55
    Захваљујем се свим читаоцима и коментаторима потписаним као Зоран Николић, У име почетка, Гремлин и Петар Матић на датим опаскама. Коментатори су уложили напор да дају своје мишљење о теми. Отворена су и бројна питања. Отуда ћу сутра, послати Стању ствари одговор на све коментаре у облику кратке белешке. Ова форма је згоднија од појединачних одговора у квадратић „остави коментар“. Верујем да ће је Стање ствари објавити.
    Поздрав Славољуб Лекић

    https://stanjestvari.com/2020/12/18/slavoljub-lekic-vreme-je-za-srpsku-antielitu/

    Чекао сам на Ваш одговор и спремио једно питање, а Ви већ покрећете наставак исте теме.
    Љубазан поздрав !

    10
    1
  2. Дар

    Гледам у себе
    Читам Божју поруку
    Не издати
    Дар

    Даривати све
    Потребитим – требаће
    Оне друге
    Обиљем својим пртим

    Лакоћу јашем
    Срећу пјевам
    На таласу
    Живота

    Момчило

    12
    4
  3. Морао бих се најпре потпуно сложити са коментаром Грешан. Иначе, спремност г. Лекића да даје судове о кључним питањима светске и српске историје, теологије и вере, и још много других крупних тема из различитих области обесхрабрује покушаје да се то коментарише, или чак с тим полемише! Постоји једна мудра опаска славног античког грчког сликара: Non sutor supra crepidam! Они који се тога држе, тј. пишу само о ономе што добро знају и чиме се баве, нису способни да учествују у расправама о космосу, стварању света, силама које њиме владају, његовој судбини и теолошким темама. Поготову је то тешко, ако се за крунски (и једини) аргумент о једној историјској теми наводе ставови угледног, у српском народу врло поштованог и канонизованог јереја.
    Када је реч о улози Срба из Аустрије, њиховом „западњаштву“, њиховој вери, преузео је г. Лекић ставове владике Велимировића да су они „излизани сасуди Православља, калаисани калајем протестантским и католичким, западњачким. Они су били кобна претходница западном утицају на Србију. Они су отворили све капије и канале према Западу и учинили да се тек ослобођена турска раја претвори у рају трулог Запада.“ Још и додаје: „Много су претрпели српски свештеници и српски сељаци због свог одлучног става против јеретичког запада. Свештеници су исмевани као „русофили“ и „назадњаци“, а српски сељаци као „непросвећена маса“, и као „глупи сељаци“. И то не толико од оних „немачкара“, од оних калaисаних Срба из Аустрије, колико од шумадијских синова школованих на Западу”.
    Владика Николај Велимировић је готово цело своје школовање и образовање стекао на западу, који је претпоставио Русији када га је започео, и највећи део живота је провео тамо. То је свакако допринело његовом добром познавању тог света. Приписати протестантизам и католицизам онима који су се, напротив, снажно одупирали унијаћењу, и у томе и успели, у најмању руку је неразумљив став владике Николаја. Разлози због којих је о Србима из Аустрије давао у тој мери тешке, нетачне, могло би рећи и по тону острашћене оцене, био би несумњиво занимљив предмет истраживања и драгоцен допринос историјској науци.
    Људи о којима је реч, и који су жигосани најтежим оптужбама – излизани сасуди Православља, калаисани калајем протестанстким и католичким, посветили су своје животе и своју делатност српском народу и његовој православној вери, увек су наглашавали и истицали – да су код Срба родољубље и вера, православна црква тесно и нераскидиво повезани, а њихови списи о томе убедљиво сведоче. Православну веру и цркву сачували су Срби у Аустрији, упркос притисцима којима су били изложени, где је српски народ опстао, где је било дуго време и њено седиште и где су настале и прве српске културне установе. О Србима и њиховим тешким, али успешним напорима да се православље одржи сведоче радови једног другог јереја, савременика и учесника свих тих напора, владике Никанора Грујића.
    Уместо да једноставно провери оправданост и утемељеност мог коментара, па да га оспори или о њему полемише, као што је обећао, г. Лекић је само још допунио своје наводе, прогласивши Србе из Аустрије још већим штеточинама, јеретицима и, да не набрајам више.
    После тога, чини ми се да је сасвим оправдано питање шта намерава тиме да постигне – сумњам да није свестан погибељних раздора сваке врсте који већ постоје у овом народу, па жели да допринесе продубљивању раздора између Срба у Србији и оних са територија бивше Аустроугарске. (Узгред, у време о којем је реч, нема још Аустроугарске). Не желим да верујем да му је то намера, али ефект је управо такав.

  4. Хвала на песмама и коментарима.

    Као што сте приметили текст Србија и успон елита је својеврсни одговор на претходне коментаре. Овде се јасно истиче улога Срба из Аустроугарске у учвршћењу европског светоназора. А ранији текстови су управо посвећени његовом носиоцу – универзитетској интелигенцији. Она је од покретача друштва после два столећа постала препрека не само развоју већ и његовом опстанку. Како год да се то десило важно је да је владика Николја пре једног столећа јасно видео неутемељеност амбиција бечких и других ђака који су помислили да је пет, шест година студирања у Виени или Женеви право да из темеља мењаш столећа и још их и кудиш. Зато је тако резак, мада у својим списима исказује благост. Тиме владика Николај није уносио раздор већ је гледао изнад Истока и Запада. Та није он крив за негативни развој европске културе који је наслућивао и заблуде њених носилаца у Европи и Србији!

    Широко је цитиран в. Николај јер се његово схватање европског светоназора показало после сто и после двесто година од навлачења европске капице Србији потпуно исправним. Да је европеизација Срба успела о њој данас више нико не би ни приповедао, одавно би се завршила. А није јер је полазила од тога да не можемо да будемо што јесмо (промена свести немачки парламентараци) већ оно што би европски концерт сила тео. Али у односу на Николајево време када је Европа на пољу духа већ била изгубила (а Николај ју је боље познавао од младих српских париских студената) већ је данас Европа изгубила и на другом пољу – геополитике. То значи следеће – она као фактор излази из игре пре свега на духовном пољу јер нема ни једну а некмоли више идеја између којих се двоуми. Увек тако бива – прво изгубиш на пољу духа а онда на пољу геополитике (зависиш од нечијег гаса и нечијег оружја – Гаспром и НАТО). Дакле, владика Николај је то видео јасније него сви школци који су по Шумадији ширили писменост (често се држећи као да су српски сељаци урођеници) мислећ да је учење слова и таблице множења Европа и свет. Зато је био против европског светоназора а посебно што је био владика СПЦ која није могла да прихвати истополне бракове (наравно тада се о њима није говорило) јер то није део њеног учења старијег од ЛГБТ шаренице Џорџа Сороша.

    Цитирана је и Кашанинова опаска (https://stanjestvari.com/2020/12/18/slavoljub-lekic-vreme-je-za-srpsku-antielitu/ ) из његовог језгровитог текста у коме он каже да смо у Први светски рат ушли да спасемо голу душу и егзистенцију а да се религиозни и морални проблеми којима се бави свет код нас мало постављају без разматрања бесмртности душе, контемплације, хришћанства, будизма, материјализма, агностицизма. Кашанин је један од најзначајнијих људи из високе културе Срба ХХ столећа и савременик владике Николаја. Дакле у СПЦ и у врху културне елите увиђали су да је усвајање европског светоназора довело до промена које се не могу до краја сагледати. Ако је пре сто година било јасно да је тегобна коегзистенција европске и православне Србије да ли то више треба објашњавати? Данас европска хоће да укине хришћанску Србију као што су европски колонисти истребљивали урођенике у Африци и Јужној Америци. Зато су и закупљене усташе и направљен НДХ. Пошто је европски хришћански свет одступио од себе сама шта нам остаје?

    Свима који осећају нелагоду због Николајева критике пречанске браће ваља нежно рећи: нико не жели да избрише два столећа историје нити да осуди Србе из прека. То је непотребно али савременици не могу да буду таоци одлука које су довеле до нежељених последица. Живот ће ићи даље а биће нам лакше ако се одвојимо од заблуда. После реформи Романова Русија је успела да се спреми на одбрану (наоружа) и да се консолидује али није имала решење за преузимање иницијативе јер је ослабила РПЦ. И дошла је Револуција и раскрчила политички и идеолошки терен. Показало се да је учињен скок и добијен Други светски рат али није нађено трајно решење – СССР се распао. Сада Русија тражи ново решење које ће избећи замке империјализма Романових и интернационализма троцкиста. Нама атлантисти поново нуде замаскирану Југославију као да смо изашли из дубоке пећине и преспавали читаво ХХ столеће и не можемо да учинимо отклон од пројекта који нема будућност јер је два пута пропао. Гоне нас да будемо Антирусија док она увежбава тенкове и разиграва ракете!

    Прошлости се не можемо се одрицати, нити пак осуђивати прошла времена. Можемо гледати у будућност и извлачити поуке. Неке тачке из овог и претходног текста (теза коментатора) обрадићу у наредним чланцима а настојаћу да на примеру САД где траје грађански рат дам једно виђење нашег положаја које би можда било занимљиво читаоцима. Рат који је жешћи од оног вођеног 1861-5 данас прећуткују сви светски медији. С разлогом јер се у САД одвија велика драма еворпског света која ће определити не само судбину САД већ и Европе и Азије. Тачније САД, Немачке, Француске, Кине и Русије, делимично и Британије. Остали ће пошто се рат заврши добити кратки коминике и климнуће главом. У рату у коме смо се затекли победиће онај који буде разумео које су идеје прошле јер ће наћи смисао. И да закључимо: читајте водич за антиелиту. Најбоље је пред нама!

    13
    7
  5. Занемаривши сасвим целу српску историографију и радове генерација српских историчара г. Лекић је осудио Србе из Аустрије најтежим квалификацијама, мада ни Срби из Шумадије нису много боље прошли. Србе из Аустрије позвали су Карађорђе и Милош Обреновић, па се надам да г. Лекић неће закључити у неком следећем јављању да нису знали шта раде. Срби из Аустрије (Јужне Угарске) учествовали су у изградњи српске државе: били су државници, писци закона, научници, књижевници – као родољуби, као припадници српског народа и српске православне цркве! Срби из Аустрије помагали су и устаницима у Првом српском устанку, а надам се да г. Лекић неће и Доситеја Обрадовића оптужити да је први ширитељ западњачког светоназора!

    Српски народ успео је да опстане, где год да је живео, између осталог зато што је био свестан свог јединства, своје народности (пре многих других), и своје вере! Заслужује да се његова историја боље познаје, нарочито пре него што се неки његови припадници, личности које су дале немерљив допринос изградњи државе, његове културе и науке оптужују за нешто што тада није било и није могло бити оно што г. Лекић тумачи као – западњачки светоназор! На страну то, што ни са становишта елементарне логике, а о науци да се и не говори, није прихватљиво и оправдано пројектовати савремене установе, појмове и вредности у прошла времена, поредити их и судити! Г. Лекић и противречи сам себи – „не треба осуђивати прошла времена“, а управо то чини!?

    Жалим што морам да поновим – да оно што напишемо подразумева одговорност за последице! Припадници високо образованог дела овог народа носе и већу одговорност за изречено и написано од оних који то нису. Сведоци смо бесомучне ревизије историје. Време и личности о којима пише г. Лекић довољно је истражено у српској историографији, па би њене резултате требало уважавати, а евентуалну полемику о недовољно истраженим догађајима и личностима из прошлости препустити историчарима.

    Узгред, када говоримо о савременим приликама и Западу, могу се без колебања сложити са многим ставовима г. Лекића!

  6. Владика Николај помиње Србе из Аустрије “немачкаре” као излизане сасуде православља калаисане јеретичким калајем Запада. И објашњава: „Сељаци шумадијски били су преварени од Срба западњака, од своје крвне браће из Аустрије”

    Ових дана у Пожаревцу је отворена изложба о Србину из Аустрије – Ђорђу Радићу (1839-1922) – научнику који је пре 160 година свој живот посветио просвећивању народа у Шумадији :

    https://www.danas.rs/kultura/otvorena-izlozba-posvecena-poljoprivrednom-prosvetitelju-djordju-radicu-u-pozarevcu/

    Ево импресивне биографије и библиографије овог научника који је помогао Србима да из таме турске провинције изађу на светлост европске културе :
    https://sr.m.wikipedia.org/sr-ec/Ђорђе_Радић

  7. Традиције и институције (нпр: монархија/држава, Црква, закон, капитализам, патријархат) граде друштвени потенцијал.

    Револуције троше тај потенцијал, обећавајући брда и долине. Када се људи нађу изневерним окриви се мањак револуционарног жара, народни непријатељи, конзервативизам,
    Ранкеов назив „Српска револуција“, оживљаван стално од комуниста током ХХ века и на концу истога опет промовисан од неких комунистичких синова, који и сами беху комунисти у младости својој – нема упоришта у чињеницама, животу и стварности.
    Није револуција обновила државност Србије ХIX века већ конзервативизам:
    1) У Буни на дахије (узурпаторе) Срби помоћу Порте враћају status quo
    2) Од XVIII в. Срби Смедеревског санџака стичу права која бране у оба устанка

    Није Српска револуција већ Српска рестаурација.
    Црква + Кнежинска и сеоска самоуправа + основи школства + хајдучка/фрајкорска војска
    То су састојци за једну државу, само још недостаје Вожд или Врховни кнез као Петар Ђуровић, ћупријски кнез изабран у априлу 1796 уз 12 обор-кнезова.
    Нису 1804 измишљали топлу воду уз американске, шкотске и француске уџбенике.
    Немогуће је доказати, показати, инспирацију американских револуционара или
    шкотских просветитеља на Српске устанике 1804-1813. У Првом српском устанку није брат ратовао против брата, комшија против комшије. У американском револуционарном рату јесте. А после је добар део Лојалиста „етнички очишћени“ пут Канаде.
    У песми „Почетак буне на дахије“ и другим из тог времена спомињу се и Косово, изгубљено царство, 500 година ропства, турски/дахијски зулум.
    Дакле позивање на претходно стање, на кршење обичајног права. Нема везе са француском
    револуцијом већ класични устанак налик бројним претходним побунама/ратовима против Порте.
    Сретењски устав није заживео. Укинут и замењен турским.
    Пре се може рећи да је насупрот конзервативизму у том периоду било идеја инспирисаних
    француском револуцијом али које су све поражене (иако су можда имале успеха из другог покушаја касније).
    Дакле није „револуција“ изградила српску државност ХIX на жалост комунистичкој историографији која је то форсирала од 1960их уз приче о Св. Марковићу, Дим. Туцовић, Триши Кацлеровићу како би доказали да је српско срце вазда било црвено и пре Титиних стрељачких водова.
    Легализација учињеног – прогона спахија – не од стране бораца за социо-аграрну правду већ српских устаника који су ћерали Турке. Спахилук укинут турским хатишерифом 1830. и спахије обештећене новчано.
    Србија слободна од Турака је језгро Првог устанка али устаничка војска иде много даље и свест о томе шта је Србија се не губи никада.
    Нормално у складу са новим околностима односно променом „реалности на терену“, али поприлично опрезно, конзервативно, Срби не траже потпуно повлачење Порте, независност, објаву рата султану итд. већ ширу аутономију. Пуч Дахија у Смедеревском Санџаку = реакционарна револуција
    Да није било дахија (правих револуционара / рушитеља status quo где су Срби контра-револуционари и (палео-) рестауратори) вероватно не би било ни Устанка него би се Србија осамостаљивала миц-по-миц као 1838-1876. Што смо добили од Аустријанаца Турци нам после мање више признају и једино Дахије одлучују то да погазе а Порта нам даје оружје и подршку да вратимо status quo ante „bellum“.

    1718-1791 Срби стичу позамашну локалну аутономију и права
    Први српски устанак = рестаурација српске државности и стечених права аутономије уназад 90 година од Краљевине Србије 1718-39 до Свиштовског мира 1791.
    1) Директни додир са европском државном управом
    2) Обнова идеје Србије уместо Смедеревског санџака, Румелије, Рашке итд.
    3) Учешће народа у народној милицији („хајдуци“, касније фрајкори у Кочиној Крајини)
    4) Кнежинска и сеоска самоуправа 1718-39 и 1739-88
    5) Почеци школства
    + народни еп + нефанариотски клир + финансијско-логистичка подршка богатих Срба трговаца (из Аустрије) + повољне околности = Први српски устанак
    Без једног од тих састојака тешко да би рецепт би успешан.
    Устанке и државу финансирали богати Срби трговци (Тршћани, Карловчани), поклич био о обнови/освети а не на изградњи врлог новог света, нагласак на обичајима, традицији, стеченим правима а не на револуционарним идејама о безграничном потенцијалу људске слободе итд.
    Постепена еволуција = конзервативизам ≠ револуција
    Понављам – еволуција и рестаурација а не револуција
    „слобода религије“: тражили слободу за православце али не нужно за Јевреје и Јермене (у Београду) дакле то није Просветитељска слобода религије
    Тај као и остали захтеви уопште нису револуционарни већ само корак даље у току развоја српске аутономије 1718-1796.
    Да не причамо о просветитељском чеду секуларизму, који уз помоћ исламизма, конзумеризма, техно-тоталитаризма, мултинационалног кронијизма и мизандријског феминизма удара ексере у ковчег западне цивилизације.
    Запад изједа себе. Је ли то био циљ шкотских Просветитеља?
    Просветитељство је поприлично проблематично. До позитивних достигнућа (образовање, право гласа итд.) би се дошло постепено.
    О социјализму, идеолошким ратовима, револуционарном терору, богоборству 1918. услед ког настају фашизам и нацизам да не причамо…у револуционаре се сврставају социјалисти, али не и класични либерали.Неспоран је утицај истинских либерала и њихов допринос развоју уз конзервативизам.

    Србија 1804-1903 постепено пролазила кроз сваки стадијум друштвеног развоја еволуцијом и да је сваки корак напретка заслужен а не прокламован од стране неких лудих идеалиста који су запосели власт и одлучили да све преврну.

    5
    1

Оставите коментар