Рада Стијовић: О презименима

Проблем је, с једне стране, у томе што је врло тешко, вероватно и немогуће, знати за свако презиме како гласи његов изворни акценат. С друге стране, постоје презимена која се изговарају на два начина

Рада Стијовић (Фото: Википедија)

Љубазношћу Раде Стијовић, лингвисте и научног саветника Института за српски језик САНУ, добили смо текст који је претходно (5.12. 2020) објављен у културном додатку листа Политика, нажалост – без преко потребних акцената. Као аутор текста, замолила нас је да текст не објавимо пре него што буде поновљен са правилним акцентовањем у наведеном листу чији је сарадник. Молбу смо испоштовали, текст данас (12.12. 2020) објављујемо, а Ради Стијовић изражавамо велику захвалност, уз жељу да истраје у свему што предузима као предани трудбеник на плодном пољу српскога језика.
Словенски вѣсник

Новинар и књижевник Бошко Ломовић, који се посвећено брине и о правилности јавне речи, скренуо нам је пажњу на неколико језичких проблема које среће у јавним медијима. Издвојила сам један у вези са којим се мора нешто више, а донекле и другачије, рећи. Господин Ломовић каже: „Наопако наглашавање речи (бољка свих наших ТВ) често прелази сваку меру. Презимена спортиста се баш изобличују: Михаúловић, Максúмовић, Булáтовић, Јȅремић, а требало би: Михàиловић (од Михàило), Мȁксимовић, Булàтовић, Јерèмић (од Јерèмија)“.

Овде су наведена два типа презимена, прва са завршетком –овић/-евић (Михаиловић, Ковачевић) и друга, образована од именица на –ија (нпр. од Јеремија или Јеротија). Господин Ломовић је у праву када каже да презимена задржавају акценат имена од кога су настала, па од Михàило настаје Михàиловић, а од Јерèмија, гласовним процесом, Јерèмӣћ (Јерèмија – Јерèмијић – Јерèмиић – Јерèмӣћ).

Фото: Словен

Где почиње проблем? Настојаћу да објасним, свесна да добар део читалаца не зна да прочита обележене акценте. Међутим, они ће на основу знакова уочити разлику.

У првом случају проблем настаје тако што презимена типа Михàиловић, Мȁксимовић и сл. почињу да се, по узору на презимена типа Ковáчевић (од кòвāч), Капетáновић (од капèтāн), изговарају као она, да добијају њихов акценат.

У другом случају постоје три типа презимена. У савременој пракси код њих се у великој мери мења изворни акценат (осим, свакако, код изворних носилаца ових презимена). Први тип јесу двосложна презимена типа Ѝлӣћ, Тèрзӣћ, Тàдӣћ и сл., код којих се и променио акценат и изгубила дужина на другом слогу. Угледањем на презимена типа Кȍстић, Кȍчић, она су почела да се изговарају: И̏лић, Тȅрзић, Тȁдић, Хȁџић.

Други је тип тросложних презимена типа Попàдӣћ, која су претрпела утицај врло раширеног типа презимена Пòповић, Пèтровић и, по узору на њих, почела да се изговарају с помереним акцентом и без дужине: Пòпадић, Сѝнђелић, Пàнтелић. Овде спада и презиме Јерèмӣћ, које се приклањањем овом типу промена изговара најчешће Јèремић, али и Јерèмић, које наводи господин Ломовић – са задржаним првобитним акцентом, али без дужине. То, дакле, такође није изворни акценат већ измењени, али је настао као резултат тежње да се ово презиме са што мање измена прилагоди једном од постојећих акценатских типова.

Најзад, имамо трећи тип ових презимена, такође тросложних (тип Сувàјџӣћ), али, који се прилагодио презименима типа Рàдо̄јчић – с помереним акцентом, али са дужином, која се у позицији пред сонантом увек чува. Тако је и Ку̀јӯнџић, Сàма̄рџић (а не Кују̀нџӣћ, Самàрџӣћ) итд.

Фото: Словен

Из овог прегледа се види да постоји читав низ типова презимена. Проблем је, с једне стране, у томе што је врло тешко, вероватно и немогуће, знати за свако презиме како гласи његов изворни акценат. С друге стране, постоје презимена која се изговарају на два начина, и то не само у различитим крајевима већ и у једном истом, као нпр. Јòвановић (од Јòван) и Јовáновић (од Јòва̄н), Ду̏шановић (од Ду̏шан) и Душáновић (од Ду̀ша̄н) итд.

У науци је, такође, постављано питање шта радити са толиким непознаницама? Навешћу мишљење двојице компетентних научника. Митар Пешикан је, говорећи о акценту презимена типа Михаиловић, рекао: „Ма како био наоко оправдан захтев да се треба придржавати изговора својственог самим носиоцима презимена, он је неостварив, па и погрешан, јер је супротан најосновнијим захтевима језика: тежњи језичкој економији и тежњи системским решењима у уобличавању језичке материје. Језичка норма и уопште лингвистичка обрада треба да установљава категоријске и системске појаве, законитости, узусе – а не конкретне случајеве везане за ово или оно презиме“.

Павле Ивић, пишући о презименима типа Јеремић, каже: „Пре свега, изворни акценатски тип још увек није мртав и њега свакако треба препоручивати позоришту, радију и филму. С друге стране, бесмислено би било покушавати да се стане на пут природном процесу развитка који се не може зауставити никаквим забранама“.

Део акцената, изглед и опрема текста: Словенски вѣсник

(Словенски вѣсник, 12. 12. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , ,

8 replies

  1. Позитивно ме је изненадио приступ Раде Стијовић која има снаге и воље да нам указује на неисправности и покушава указати на прави пут.

    Насупрот томе, заиста сам дубоко разочаран приступом таквих „величина“ као што су Митар Пешикан и Павле Ивић. Они иако знају шта је исправно, дижу руке од свега и чак препоручују да се не треба борити против ентропије.

    По њима све треба пустити низ воду. Кад је ђаво понио, нек носи…На жалост такав приступ преовладава, не само по питању језика.

    Необразована већина мора бити у праву, јер је већина. А онима што понешто и знају, топло препоручујемо да се склоне. Да не сметају…

  2. Да не буде забуне. Сматрам да Митар Пешикан, а поготово Павле Ивић јесу великани у науци. Али су овим примјером показали да знају бити и „великани“.

  3. Дозволите да изнесем и другачије мишљење. Аутор а и претходни коментатор су се јасно изјаснили у прилог нормирања.

    Сматрам да се под утицајем наших школараца из прошлог века, школованих на несрећу у језички тоталитарној Француској (није лако објаснити шта је то „патуа“ patois, или зашто је нормално у француским биоскопима смејати се кад неко у филму проговори белгијским или квебешким нагласком), и не само језички тоталитарној Немачкој или Аустроугарској, одавно Срби утерују у језички тор, где се нагласци и дијалекти калупе по туђој, најчешће несрпској жељи.

    Да ископирам и оно што су паметнији и речитији од мене рекли на ову тему:

    „…доба медија, филологије и лингвистике, те језичких законодаваца, пресудитеља и полицајаца, суновратило је писмено и усмено општење често у бесмисао. Јер, како друкчије звати званични језик бирократије диљем света, или жаргоне наука – да и не помињемо аргое политичке мисли и јавног живота? … Иако је још Толстој дизао глас против било каквих “учених”, а пре свега насилних захвата у писменост, камоли говор, његови вапаји остадоше без учинка у све већој, и све буквалнијој пустоши. …
    Мисли које нас при том обузимају само су последица дуготрајних и неометаних настојања званичне српске елите (САНУ пре свега) да “учинковитост” својих усвојених језика (немачког, француског, данас и енглеског) пренесу и онима који још нису успели да се, зарад преправке и поправке света, одрекну свог, “говедарског” српског.

    Нажалост, што из сличних побуда Англосаси већ вековима језиком “одвајају овце од коза” (“separating sheep from the goats”), и дан данас дајући велике новце да им деца похађају школе где се уче “оксбриџу” (оксфордском и кембриџском) чијим се првим извештаченом слоговима прибавља поштовање пука, и уносни послови у управи, култури и бизнису, нас не теши.

    Стога, све приче да разна српска наречја нису српски, да је мешање дијалеката недопустиво (зарад, ваљда, мира по кабинетима) … да свака реч или израз имају само један правилан облик, да данашњи хрватски није српски, те “нијекање” да је и сва његова лексика, ма колико архаична, такође српска (тисућа, тко, урес), као и неке његове сретне кованице (крајолик), да је српски настао из “словенског” а не обратно (погледати санскртскe речникe, или старије облике руског), итд, нису до покушај однарођивања једног етноса који је Европи подарио много више него она њему.

    Момчило С.

    9
    5
  4. Дакле, да сажмем у једној реченици своје мишљење: док год будемо учили једног Булатовића да он сам не зна како му се правилно изговара презиме, одузимајући му право да се побуни (нпр. да каже: зар ви знате боље од нас Булатовића како се акцентује наше презиме?) лепећи му етикету неписменог непознаваоца српског језика и граматике јер то није према правилима која су прописали Клајн, Фекете, па ако хоћете и Ивић и Рада Стијовић, нисмо на добром путу.

    Иако иза проучавања акцената свакако има науке и знања, бојим се да треба бити слеп па не видети да од силних нормирања народ је изгубио културу говора, поготову усмене речи. А са друге стране, нормирања су перфидно одсецала део по део српског језичког наслеђа поклањајући га одрођеним непријатељима, само зато јер ето, неко прича ијекавицом, икавицом, акцентује овако или онако – дакле, тај мора да не прича српски.

    8
    3
  5. @Чему то? каже: „… да је српски настао из “словенског” а не обратно (погледати санскртскe речникe, или старије облике руског), итд, нису до покушај однарођивања једног етноса који је Европи подарио много више него она њему…“. Из овога се може закључити да он заступа гледиште да су Срби „народ најстарији“?
    У том смислу не би било лоше ако би навео примере:
    1. Из „санкртских речника“ који потврђују да српски језик није настао из „словенског“ – него обрнуто;
    2. Исто тако и „старије облике руског“ који то потврђују;
    3. И – бар пет-шест примера који илуструују шта је то што је „овај етнос“ више подарио Европи, него она њему.

    1
    9
  6. @Томе то!
    Ваша питања у вези санскрта, српског, Словена и др. свакако би требало упутити аутору поменутог цитата, Селићу.

    То важи и за питање шта је овај етнос подарио Европи. Али како познајем донекле ставове аутора, па ради цивилизоване дискусије и узајамног обогаћивања разговором, нећете ми замерити, усудио бих се да бар у неким цртама покушам да предочим могући одговор,

    Градећи самосвојно друштво у којем човек може да живи слободно али без жеље да се други покоре, Срби одступају од оних народа где је колонизација, асимилација, културцид, итд. уобичајени приступ другоме, суседу, слабијем.

    Овај принцип врхуни у леми Марка Миљанова (коју, нажалост, није лако превести на светске језике), да је јунаштво бранити себе од другог а чојство друге од себе. Странцима је било егзотично да у XIX веку постоји место где не постоји затвор, на пример, а због мање неправде се потезало оружје. Јер, како нпр. Енглезу да објасните да неко не жели да њиме владају али да нема потребу ни да други робују за њега, када се тамо вековима ствар своди на Are you a leader or a follower? питање које се чује чак и на разговору за посао у данашње време.

    Владика Николај је приметио да Срби не цене људе који немају ништа, али ни оне који имају превише. У бескрај далеко од оних где новац значи и престиж (данас важи и обрнуто) и где је човек цењен по богатству. У време мојих деда и баба, огромна већина људи не би удала кћерку у богату кућу ако би знала да та фамилија не ваља, да не ваљају као људи (проста и прецизна оцена, тад свакоме разумљива).

    Приметићу да се неколико народа у нашем ширем окружењу без зазора поноси својим владарима који носе титулу „Освајач“, док у нашој историји, за „освајача“ се сматра нпр. цар Душан Силни, са јасним концептом балканске конфедерације Срба, Грка (Ромеја), и Арбанаса, ту можемо додати и Бугаре, а католички Дубровник је био нешто поопут Швајцарске, задужен за трговину, финансије па и дипломатију.

    Други народи ништа мање нису волели слободу од нас, Ирци или Шкоти, на пример, али је туђин успео да им наметне језик и у кући. Овде то нашим душманима није прошло.

    Надам се да сам бар мало допринео овим размишљањем наглас, али свакако би било згодније да се ова питања упуте аутору навода.

    12
  7. @Чему то
    Осјетио сам се прозваним када се каже да се аутор и претходни коментар (ја) јасно изјаснио у прилог нормирања.

    Ја се дефинитивно нисам изјаснио (а колико сам схватио ни аутор) у прилог нормирања, већ за очување акцентског богатства, односно различитости. А против униформности, боље рећи против ентропије.

    У мом крају постоји неколико презимена која се исто пишу, али се изговарају с различитом акцентцијом. Поред Крсне Славе, ово јасно дефинише и њихове евентуалне родбинске односе.

    Када ти људи напусте завичај, њихова презимена други погрешно акцентују. Што је најгоре, и они у другој или трећој генерацији то прихватају и почињу се и представљати с погрешном акцентацијом.

    Ја нисам против духа новог времена, коме и сам припадам, али сам против симплификације, односно претјераног упрошћавања. Мислим да то води у простаклук, који сваким даном постаје богатији новим изразима. И наравно простији. У оба смисла.

    Иако знам да ће ентропија тријумфовати, није ми никад мрско да мало провјежбам вијуге и палчеве. Да се мало копрцам. Ради гимнастике.

  8. Питање јесте занимљиво, а сматрам, као и већина коментатора, да је ипак најмеродавније како људи сами акцентују своја презимена. Нису поменута презимена у Војводини, која се врло се различито акцентују, не увек онако како би по језичкој норми било исправно. Мислим да то не би ни требало да подлеже норми! Рецимо, и име Милена се потпуно различито акцентује у појединим крајевима, па како би се могло тврдити и утврдити да је једна од тих варијаната исправна, а друга није! Питам се је ли то баш тако велики проблем о којем треба полемисати, данас, када језик пропада застрашујућом брзином? Готово свакодневно се појави нека наказна реч, чудовишна конструкција, лош превод (по правилу са енглеског), извитоперено значење постојеће речи (нпр. икад) која за кратко време уђе у језик и то не само улице, него и медија и наводно образованих људи! Наши угледни лингвисти би можда више требало да се баве тим проблемом! Неки од њих то и чине, на чему смо им захвални, али би било корисно да то чине чешће, редовно!

Оставите коментар