Никола Варагић: Како у 21. веку васпитавати децу?

Како васпитавати дете – за рат или за утопију? Мислим да је одговор и за једно и за друго

Норман Роквел, Дечак са колицима, уље на платну, 1916. (Фото: Biography.com)

Да ли вам се чини да су људи, посебно после Другог светског рата и посебно из европске цивилизације, поверовали да је утопија могућа и реална и да више ништа не може да врати свет у ратно стање, у варваризам или у доба пре технолошке револуције и развоја модерне медицине? Ко је другачије васпитавао своју децу у последњих 50 година?

После Другог светског рата (иако је постојала опасност од нуклеарног рата, све до краја 70-тих, ипак је то била само бука због трке у наоружавању), у свету је владао мир, са једне стране зида градило се капиталистичко друштво, са друге социјалистичко, свуда су ницале нове фабрике и нови аутопутеви, сваке године су аутомобили, авиони или телевизори били бољи, појавили се први компјутери и роботи, деловало је да људи живе у уређеним државама, итд. Све је, у том тренутку, говорило да је прогрес незаустављив и да ће свака следећа генерација људи живети боље. Људи су вековима живели истим начином живота, а онда се, само за један век, или пола века, начин живота потпуно променио.

Деца су се увек васпитавала, кад говоримо о оном најбољем из традиције и патријархалног васпитања, да буду добра, вредна, честита… Куће се нису морале закључавати, у почетку се ни аутомобили нису морали закључавати, бити лопов била је срамота, веровало се да држава и полиција одржавају ред, па су људи постали безбрижни. Знало се какав треба да будеш и шта треба да радиш да би имао леп живот: завршиш школу, чека те посао, купиш кућу и ауто и идеш на летовање и зимовање са породицом. Идила. То најбоље приказују холивудски филмови који почињу са снимцима неког идеалног градског кварта или малог града са великим и лепим кућама, где је све као из бајке. Од добро ситуираног човека из средње класе и класе богатих, није се више очекивао физички рад и знање вештина које су вековима пре технолошке револуције људи знали. Сад све ради на дугме и сви то користе.

Реклама из 1947. (Фото: Колекција Универзитетске библиотеке Универзитета Дјук)

Деца су се, дакле, увек васпитавала да буду добра, вредна, честита… Али, некада су деца стицала и физичку снагу и вештине, које данашње генерације не стичу. Јер, родитељи су убеђени да неће бити потребне њиховој деци. Данас су родитељи углавном деца од истих таквих родитеља, па је све мање и родитеља који могу да пренесу такве вештине својој деци и да им буду узори у моралном смислу. Тако се формирају генерације које неће бити способне за велика дела или да се снађу кад наиђе велика криза. Са таквим ситуацијама не могу да се носе размажени људи. Кад дође криза, људи психички пуцају и морално падају.

Један од разлога је управо то идеалистичко васпитање које ствара размажену децу која од родитеља, онда и од неке апстрактне државе, очекују да брине о њима, а кад и они постану родитељи, да родитељи (бабе и деде) и држава брине и о њиховој деци. И кад дође криза, они не знају да се снађу. А неких криза увек има – у личном животу, па наиђе економска криза, политичка криза… Постоје и у нашем народу генерације које су биле ушушкане све до деведесетих, тј. почетка грађанског рата у СФРЈ. У неким развијеним државама читаве генерације живеле су тако да никад нису доживеле неку озбиљну животну кризу. И ово што се сад дешава на Западу – економска и политичка криза и поделе у друштву, за које овог пута нико не зна како и кад ће се решити, плус ово стање због пандемије – јесте прва криза, која утиче на животе баш свих грађана. Зато током ове кризе пуцају бракови, расте број душевних болесника и људи који излаз виде у самоубиству, у продавницама се људи понашају као да је човек човеку вук у борби за тоалет папир, влада параноја, итд. Шта би тек било, или шта ће да буде, ако дође до много озбиљније кризе или рата? Шта ће да раде они који су чекали да им држава обезбеди посао, јер су они завршили факултете? Или да им држава створи услове да развијају свој бизнис? Јер, ако државу воде исти такви људи, у суштини неспособни, или много кварни, од кога то очекујете? Ако у једној генерацији већину чине размажени и неспособни људи, живот сваке следеће генерације ће бити све гори. Зато је стање у свету у моралном смислу све горе, уместо да буде боље стање и бољи услови за живот, јер се и даље развијају технологије које чине живот лепшим и лакшим.

Фото: Пиксабеј

Како васпитавати дете – за рат или за утопију? Мислим да је одговор и за једно и за друго. Дете треба научити да тежи идеалном, Добру, али нека буде спремно и за невоље и тешка времена са много искушења. Без познавања и коришћења модерних технологија данас не може да се живи, али без неких других вештина не може да се преживи. Васпитајте дете да буде и културно и морално биће, и да има разне вештине корисне за преживљавање. И мудро (безазлено) као голуб, и лукаво као змија. Генерације људи васпитаване су да буду само голубови. Зато су постали глинени голубови за предаторе и демоне.

Кризу током деведесетих на овом нашем простору најбоље су поднела деца и стари људи који су проживели Други светски рат. Слом СФРЈ и хаос који је поле тога настао, створио је слом и хаос у душама и главама грађана – оних који су живели цео дотадашњи живот у илузији да постоје социјална правда, братство и јединство, једнакост, вечне истине

Припадам генерацији која је одрасла током деведесетих, били смо деца кад је почео рат, па нисмо могли да постанемо много размажени и утописти, живели смо у тешким условима и видели смо и ону тамну страну људи. После 2000. године неки су поверовали да је утопија могућа и да је довољно да уђемо у ЕУ, па да потеку мед и млеко. Међутим, све оно што се дешавало у Србији после 2000. године, а после 2008. у Европској унији и свету, данас због пандемије и кризе у САД, показује колико смо далеко од идеалног света. И то није разлог да се пада у депресију, да се губи воља за животом, или вера у Бога и у људе, или не види и оно добро у људима (чак и ако нас, можда, нешто још горе чека, горе и од оног што смо доживели деведесетих прошлог века у нашој држави). Зато живи нормално и као да ће све бити боље, али буди спреман и за најгоре и буди јак и када дођу невоље. Васпитавај тако и своју децу. Причати деци само бајке о свету, није добро за децу. Живот је и леп и суров.

Фото: Дамијен Мејер/АФП

Дете васпитавати да воли Добро, али да буде свесно зла и да се против зла не бори чинећи зло и постајући исти као и они против којих се бори. То је могуће, али није лако. Ништа није лако, и то би такође требало учити децу. Све ово што данас постоји није пало са неба, вековима су неки људи напорно радили и били спремни на велике жртве. И чим изостане тај труд и таква жртва у једној генерацији, угрожени су и слобода и сваки напредак. Свака генерација мора да да свој допринос. За више од овога, мора да се уложи више труда. Али, улаже се све мање труда, све је мање људи спремних на ризик и жртву, и стање је све горе.

Ако сви раде погрешно, ако сви погрешно васпитавају децу, не морате и ви, али морате да припремите дете за живот у свету у којем се тако васпитавају остала деца, јер вам је јасно какви ће људи постати и како ће у будућности свет изгледати са таквим људима.



Categories: Да се ја питам

Tags: , ,

2 replies

  1. Сјеме

    Умивам
    Огледало
    Од невремена
    Крадем вријеме

    Одавно
    Све је готово
    Игра се
    Треће полувријеме

    Умирем
    С осмјехом
    Живо је
    Сјеме

    Момчило

    15
  2. Коме деца припадају – родитељима или држави?
    У 20. веку деца су припадала родитељима!
    У 21. веку држава отима децу од родитеља и стваља на располагање педофилима,
    сатанистима – крвопијама дечије крви, ваксерима, канибалима…
    Ко ће васпитавати децу – држава или родитељи?
    У 21. веку – родитељи морају заложити своје животе да одбране и сачувају
    своју децу од разних “социјалних радника“, ваксера, сатаниста, глобалиста, педофила,
    канибала… „SSenovskih formacija“!

    11
    1

Оставите коментар