Пећ је, иначе, одувек била српска варош, у њој је столовала и једна од најугледнијих црногорских гимназија, а тамошња уметничка школа била је у рангу с оном у Херцег Новом. Шта је данас?
Пећка патријаршија (Фото С. Петровић)
У недељу, 3. октобра 2010. године церемонији устоличења на трон Светог Саве његовог наследника, 45. поглавара Српске православне цркве архиепископа Иринеја, присуствовао је велики број монаха, свештеника и верника са свих српских етничких простора, али и гостију из иностранства, политичара, новинара…
Уз њих, ту је била и група италијанских војника из састава КФОР-а, припадника специјалне јединице „Роза“ који су чували ту велику светињу од шиптарских терориста који су тих дана распиривали зло јужном покрајином, а нарочито по Метохији. Као и данас, уосталом.
Део италијанских војника био је распоређен на прилазном путу што води из Пећи и дуж манастирског зида према реци Бистрици, а део је био у порти: сви су гологлави, скрушено погнутих глава целивали икону. Неки од њих су већ натуцали српски (а не албански), а неколицина их је чиста срца и бистре главе још раније приступило православљу.
Аутобуси и аутомобили са верницима су у повратку били каменовани, а од те „поздравне салве“ локалних и осталих Шиптара чак ни војна пратња никог није могла да заштити. Ипак, сачувани су животи…
Али, да ли би команда међународних снага стационирала војску крај Пећке патријаршије да је дочула да та светиња припада духовном наслеђу Албанаца, да је Српска православна црква ту само „узурпатор“, како је пре неколико дана објављено у истинољубивим медијима с Косова и Метохије? Као ономад, кад су на Новом Брду истакли албанску заставу а православну Цркву Светог Николе прогласили за своју, па још – католичку катедралу!
Све је то „у пакету” с бајком о илирском пореклу косовских Арнаута, мада палеолингвисти одувек упозоравају да би албански језик у том случају био сличан грчком или словенским, а не језицима који се говоре крај обала Каспијског мора, у Закавказју, с нешто мало примеса новолатинског!
О „духовном наслеђу староседелаца Балкана” можда најбоље сведоче подаци пописа становништва Краљевине СХС из 1921. године, по којима је ту област настањивало 203.917 Срба, 125.345 Арнаута и Арнауташа (како су називани албанизовани Срби, дакле већина), 22.308 Турака, 350 Цинцара и исто толико Јевреја, 54 припадника других словенских народа, 9 Немаца, 7 Мађара…
Пећ је, иначе, одувек била српска варош, у њој је столовала и једна од најугледнијих црногорских гимназија, а тамошња уметничка школа била је у рангу с оном у Херцег Новом. Шта је данас?
Ако је неко поверовао да је кићење туђим перјем завршено с Ђурђем Кастриотићем, од Турака прозваног Искандер бег по Александру Великом, а Албанци покрстили у Скендербег прогласивши га успут за свог националног јунака, очито се преварио.
Јер, бивша Народна и универзитетска библиотека у Приштини понела је име Пјетера Богданија, скадарског бискупа и скопског надбискупа, аутора првог књижевног дела на албанском језику, мада већина корисника библиотечког фонда и не сања да је реч о Петру Богдану, Србину католику родом из околине Призрена… Има још тога, али и ово је довољно за озбиљну бригу с пратећом главобољом.
Ваљало би присетити се речи Николаја Фјодоровича Фјодорова, који је одавно подсетио да су музеји и гробља најживотнија места и да ћемо, кад они неопозиво нестану, нестати и ми, као нација. Да ли би стари филозоф ту своју мудрост допунио и с црквама и манастирима по Косову и Метохији да је знао каква им се превара наднела над судбином? Њима, и народу којем су одувек припадали, а који неумитно нестаје наочиглед равнодушног човечанства!
Први део наслова и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оставите коментар