Милутин Мићовић: Ко нама влада

Кад се овако нешто деси, као ова „побједа народа“ у Црној Гори, не знамо колико је великих, а невидљивих догађаја уграђено у финални догађај

Милутин Мићовић (Фото: Дан)

Би што би! Колико треба да бива и не бива, да би једном било и ово – би што би! Вазда кад се то деси, наступи неки шок. За неког пријатан, за неког, богоми – непријатан. За ово зашто сад кажемо – би што би, многи су се питали хоће ли то икад бити? Хоће ли ово бити за мога живота? Греота од човјека, који мора овако да чека да буде једном оно што би волио да буде, живећи у тврдој сумњи, па и страху да то неће никад доћи.

Зато је Бог дао човјеку пречицу, да оно што жели да буде, може да буде, а да не чека спољне догађаје, него да му се рађају догађаји, као дјеца. И да, рецимо, хиљаду његових важних догађаја, помогне и овај општи догађај, за који народ каже једном – ево нам се и ово деси! Мора да је неко чудо учествовало!? Кад се овако нешто деси, као ова „побједа народа“ у Црној Гори, не знамо колико је великих, а невидљивих догађаја уграђено у финални догађај. Колико је невидљивих мука и догађаја учествовало да би формално и планетарно био срушен комунизам? Ето колико је површна спољна, фактографска историја? Јер, постоји Догађај који не престаје унутар свијета и човјека, а историја га не констатује. Једино ако је историчар донекле и мистик, философ, богослов? А сваки мудар човјек је све то, у некој мјери. Па ако нема одговора, има питања. Зато је човјек толико несретно биће, кад одустане од питања, а камоли од догађаја – бити, и постати човјек, остваривати Смисао. Ако има макар жив слух за тај догађај – јесте нешто. Имати слух и чежњу, а друго ће Бог додати. Не друго, него оно Прво, тако се мисли чак и у простом и здравоумном народу.

Док слушам мог пријатеља, ипак једним гестом скренем му пажњу, да нијесмо на часу философије или теологије, него овдје у свакидашњем животу. Волим и ја ове теме, и причу о том Догађају човјека, али сад смо у једној широј причи – догађају народа. И не у популистичком догађају народа, него у неком чудном, тихом, скоро јеванђељском догађају.

Да ли су с нама можда живјели неки апостоли, те нам се ово десило, питам саговорника? Па није искључено да стварно јесу. Ако је могло бити апостола прије, може и данас. А њихове су ријечи живе, јер су изговарале тај Догађај живота, који у сваком времену обнавља наш живот, дајући му моћ да сазна смисао тих првих питања и првих одговора.

Можда се све наше приче, и „погледи на свијет“, дијеле по тим питањима и одговорима? За већину су то „прошле приче“, и приче ради прича, а за неке су то увијек савремене, и увијек живе приче. Приче које се живе. Или приче које живе пуном снагом у неким људима који су учитељи за сва времена. А који су ван историје. Који су у историји, и ван историје. Који су получудаци и чудотворци, и обични људи.

Ја бих, каже ми саговорник, да ми историју ставимо на своје мјесто, у библиотеке, а да живе ријечи остану у живим људима, да живе „живи живот“. Ајде сад ти знади шта је овај лудак рекао. Достојевски је употребљавао ту таутологију „живи живот“, и није је ваљда употребљавао као таутологију. Него је видио разлику између живота који се живи, и живота који се не живи.

Ево, ово је сложено зато што је просто. Ето до чега је дошао савремени човјек. Њему све што је просто, постало је сложено.

Али народ једном покаже да је паметнији од оних који му сваки дан просипају памет. Јер увијек у народу живе негдје та прва питања – шта је човјек, има ли Бога, или су нам богови земаљске вође? Та питања су живјела у првим апостолима, као и у савременим. Јер су та питања несмјењива. Као што ни Бог не стара, и једнако одговара на наша основна питања. Ако види да смо слободни – да смо жедни и гладни тих одговора.

Аутор је књижевник

Опрема: Стање ствари

(Дан, 7. 12. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: ,

Оставите коментар