Када би Србија имала неки Варшавски гето! Сваки Други Србин би ишао да клекне и затражи опрост за почињене нацистичке злочине као што је онај у Вуковару

Веран Матић у Вуковару (Фото: Курир)

Изгледа да код нас клечање поново улази у моду. Већ се отворено поставља питање да ли ћемо и ми, као наши очеви основци, због учињене глупости, морати у неком ћошку да клечимо на зрневљу кукуруза.

Сви су изгледи да је бојазан за такву судбину сасвим оправдана. Испуњавамо све услове: у ћошку смо одавно а са глупошћу не оскудевамо. Гдегод се појавимо за собом оставимо понеку глупост. Има се, може се. А и кукуруз је, Богу хвала, добро понео.

У клечању имамо и завидно искуство. Клечимо пред Европом да уђемо иако знамо да су нам све лађе потонуле па у Европу можемо отпловити једино сплавовима на Сави. Тако ће нас примити јер су сплавови једино што се у Србији Европи свиђа..

Клекећки молимо ММФ да мало попусти дизгине. Они одговарају: „Ко клечи, финансије лечи”.

Клечимо и у Белој кући.

Александар Вучић у току интервјуа за Ројтерс (Фото: Ројтерс/Марко Ђурица)

На свечану инаугураНцију новог председника послаћемо изасланика у клечећем ставу. Из, само нама доступних извора, сазнали смо да ће победник инаугураНциони говор почети речима: „Ко ме гурну, нану ли му нанину, нећу му то заборавити. А сада сви нека устану! Ако смеју”! И нико се не насмеја.

Не знамо да ли је онај Нишлија имао намеру да нас утеши када је саопштио резултате својих дубоких промишљања рекавши: „Ови католици, они, бре, пред Бога клечу, муслимани клањају, а ми, ми са Бога дискутујемо, бокте благи! Свако има свога лера” – заврши и погреши.

Што се колена тиче, проблем је још мањи, на њима и почивамо. Док се код нас традиција преноси са колена на колено, паметни људи за такве мисаоне операције користе – лактове. Они никада нису тражили ослонац на коленима, нити су коме пружили руку пријатељства за џабе.

Лакат већ јесу.

Ту су веома дарежљиви јер и најближима дају лакат са пуним поверењем. Још ускликну: „Ево вам га на! Не морате да нам враћате. То вам је ионако наша хуманитарна помоћ.”

Ех, када би Србија имала неки Варшавски гето! Сваки Други Србин би ишао да клекне и затражи опрост за почињене нацистичке злочине као што је онај у Вуковару где су српски нацисти потаманили мирне и поштене грађане града хероја па је неки ВеДран, који нити ведри, нити облачи, али је званични изасланик, морао тамо да оде бауљајући и одклечи све док парада није прошла. Руке је скрушено држао прекрштене на грудима пуним бола све са намером да случајно неко не би помислио да, поред колена, има и лактове. За мозак нико није био заинтересован.

Веран Матић у Вуковару (Фото: ХРТ)

Када смо као студенти упознавали Европу, званични туристички водич у Варшавском гету је за трагедију која се ту десила, окривио Русе. Они су, говорио је, наговорили голоруки и неспреман јеврејски и пољски народ да се дигну на устанак, а када је требало да се гине, што је од Руса свако нормалан очекивао, извукли су се као поруб доњег веша. Онда су, наши пријатељи Немци, морали сву одговорност да преузму на себе и обаве посао на типично немачки, беспрекорно организован и веома прецизан начин.

На крају је Вили Брант лично морао да дође да клечећи моли опроштај за Русе којима се то, као и Србима, никада неће заборавити.

На крају предлог за покајничку химну

Сад клекнимо с љубављу
И с молитвом смерном
Криви што се бранисмо
Чудном силом прекомерном.

Categories: Сатиристика

Tags: Веран Матић, Драгослав Пакић, култура сећања