Иако се аутохтони ислам на Балкану суочио са радикалним струјама, он с њима боље излази на крај него западна друштва, пише Ноје цирхер цајтунг
Џамија на Алипашином пољу у Сарајеву (Фото: Дојче веле)
Иако се аутохтони ислам на Балкану суочио са радикалним струјама, он с њима боље излази на крај него западна друштва, пише „Ноје цирхер цајтунг“. Често су џихадисти пореклом с Балкана радикализовани заправо на Западу.
Након терористичког напада у Бечу почетком новембра, у којем су страдале четири особе, немачка штампа се запитала да ли је Балкан „легло исламизма“? Јер починилац, којег је полиција усмртила, био је Кујтим Ф. (20), чији родитељи су Албанци пореклом из македонског Челопека.
У опширној анализи у „Ноје цирхер цајтунгу“ сада се поставља питање да ли балкански ислам представља претњу за земље где се људи са Балкана обично исељавају? И како се то ислам на Балкану променио у последњих двадесет година?
Новинар Андреас Ернст, одличан познавалац региона, пише да муслимани чине око трећину становништва на Западном Балкану, али да је мањина њих стварно религиозна. На Балкану се, пише Ернст, практикује „толерантни сунитски ислам чије заповести верници великодушно тумаче, рецимо кад је у питању алкохол“.
„Током ратова деведесетих порастао је утицај радикалних струја из иностранства кроз деловање хуманитарних организација. Многе су потицале из Саудијске Арабије и Емирата. Утицај њихових мисионарских мрежа је најочитији када се ради о градњи џамија. За разлику од традиционалних једноставних џамија са минаретима налик на оловке, богомоље финансиране страним новцем често су велике и помпезне. Оне су и биле место где се почетком миленијума одвијала борба староседелаца и младих горљивих верника“, пише у угледном швајцарском листу.
Даље се наводи да традиционалне заједнице биле суочене са „паралелним верским заједницама“ и „радикалним снагама“ које су последњих година потиснуте. „Опадање саудијског утицаја створило је простор за турску религијску институцију“, додаје Ернст, и пише шта је та „убрзана плурализација ислама“ значила:
„За младе људе гладне вере су мистичне суфистичке секте, строго верни салафисти и харизматични проповедници често атрактивнији него званични представници религије са својим млаким порукама. Тако су настале нове, делимично и опасне струје салафизма спремног на насиље.
Беч, 3. новембра након терористичког напада (Фото: Дојче веле)
Профил његових присталица, према француском стручњаку за Балкан Ксавијеру Бугарелу, сличан је као на Западу. Ради се о младићима са руба друштва организованим у мале групе. На Балкану се они регрутују махом из маргиналних, муслиманских делова становништва чија је национална припадност спорна – рецимо Помака у Бугарској или Торбеша у Македонији. У Босни и Херцеговини, где бошњачко становништво чини већину, џихадисти пак чешће долазе из дијаспоре на Западу“, пише Ернст.
Наводећи да је након напада у Бечу написано много „паушалних“ текстова о тој теми, аутор додаје: „Извесно делује барем да је регрутовање омладине једноставније у западним градовима него на Балкану и да водеће снаге потичу са Запада. То не изненађује: у већински муслиманском становништву Босне или Косова много је јача друштвена контрола према онима који одударају него што је то случај у миљеу муслиманске дијаспоре у Бечу или Берлину.“
Ернст додаје да су такозвани „паралелни џемати“ и незваничне богомоље у БиХ под лупом и већинске исламске заједнице, и комшија, и полиције.
„Све указује на то да је радикализација на Западу вероватнија него у постојбини европског ислама. Из Француске је, посматрано према броју муслимана, више него двоструко више добровољаца отишло у џихад у Сирију и Ирак него из Босне и Херцеговине. На Балкану до сада није било џихадистички мотивисаних терористичких напада. Градови у региону се броје у најбезбедније у Европи“, пише даље швајцарски лист.
У тексту се поставља питање зашто су онда мреже из дијаспоре толико важне за разумевање феномена? „Бечки историчар и албанолог Роберт Пихлер указује на оптерећење породица у дијаспори. Као и многа деца усељеника, Кујтим Ф. се отуђио од родитеља пре него што се радикализовао. То, каже Пихлер, слути на познат шаблон: док родитељи желе да што неупадљивије живе у земљи у коју су дошли, док вредно раде и имају премало времена за децу, друга генерације се често неуспешно бори са тим да дорасте и сопственим амбицијама и амбицијама родитеља.“
„То води конфликтима генерација и полова. Генерација рођених у иностранству махом у пубертету почиње да се бави питањем одакле долазе, зашто ту живе и ко су они заправо. Често критикују тиху асимилацију родитеља или се због ње чак стиде.
Трагају за уважавањем и заједницом, а ту исламистичке групе имају атрактивну понуду: уместо да будеш дете неважних гастарбајтера са Балкана, постани борац за веру, део светске заједнице! – тако гласи обећање. Уз то долази осећај забринутости у оквиру мале завереничке групе и фасцинација због тајновитости и илегалности.“
Немања Рујевић
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оставите коментар