Лин Дин: Још увек спокојни Београд

Док од америчког сна у Америци више није остало ништа, изван Америке он и даље опстаје као назови-религија

Београд 2020. (Фото: Лин Дин)

(UNZ, 7. 8. 2020)

Пандемија, карантин, нереди, губитак посла, пропадање бизниса, празни фрижидери, затворене границе, чудне експлозије и, управо сада, Бејрутшима – година 2020. је већ шоу страве и ужаса. Али полако – то је тек мачји кашаљ према оном што нас чека. Империја не може пропасти без праска.

У међувремену, углавном је још релативно мирно. Кроз прозор чујем дечју песму. Сваког послеподнева деца се играју у уском дворишту моје зграде, и разиђу се нешто пре пет, идући кући на вечеру.

Пре неки дан, да бих дошао до улазних врата, морао сам заобићи четири дечака који су играли карте. Док сам тражио кључ, један дечко је погледао увис, намрштио се и рекао нешто што је звучало као исправка. Игнорисао сам клинца, али сам одмах схватио шта је хтео да каже: „Већ је отворено, глупане.“

Јуче сам упознао седамдесетогодишњег архитекту Сретeна. Скоро сваког јутра седи испред салона лепоте. Пошто су његове власнице две лепотице, није ни чудо што стари прдоња тамо стално виси. Седећи за столом, срче кафу, посматра саобраћај и маше комшијама. Око 11, одшета до кафеа Паркић.

„Ваљало би да одеш тамо. Има башту. Јако лепо.“

Моје место је Џиџи Миџи, где сам, угнежден на балкону изнад троатара, изложен погледима пролазника. Као странац не знаш никог, али тебе примете сви.

Лин Дин: Непрестано клани, дављени и отписивани – Срби су се поново рађали

Иако је Србија поново отворила границе, дошло је мало странаца, а у Хаџипоповцу ја сам једини Марсовац. Нема везе. Пажљиво буљећи у мене, девојчица од једно три године се насмешила и махнула, што је развеселило и њену маму.

И поред своје застрашујуће репутације, сматрам да су Срби прилично лежерни. Да, постоји овде и тензија, у виду графита, на пример, које навијачи Црвене Звезде и Партизана исписују по целом граду, а сваки пут кад се сукобе, нереди су скоро неминовни. Шетајући километрима по Београду, нисам, међутим, осетио ништа ни налик напетости или опасности која постаје опште место у америчким градовима, са досадним репортажама о масакру претходне вечери у сваком јутарњем издању новина. Мој газда ми каже да никад не закључава ни кућу ни кола.

Фото: Лин Дин

У Бусану, пријатељ Џанг-мин ми је рекао: „Ми Кореанци смо сви били у војсци, па знамо да користимо оружје, али кад се заврши, заборавимо га. Кад је рат,“ насмејао се, „знамо бити веома окрутни“.

Сретен не говори лоше енглески. Жена му је професионални дипломата. Заједно су провели две године у Токију, три у Њујорку и четири у Њу Делхију.

„Њујорк је фантастичан. Живели смо у центру. Сатон плејс.“
„Јако скупо!“
„Да, јако скупо, али жена ми је дипломата. Нисам морао ништа да радим. Само се шетао и разгледао“.
„Јеси био у још којем граду у Америци?“
„У Вашингтону. Били смо 15 дана. Није ми се свидело. Вашингтон је као село. Њујорк је сјајан.“
„Има ли пуно Срба у Њујорку?“
„У Њујорку нема, има у Чикагу“.
„Чуо сам. Јеси био у Чикагу?“
„Нисам, али знам. Тамо је много Срба.“

У младости, Сретенова страст био је карате, па му је Јапан био фасцинантан. Ипак, није му се свидео њихов стил живота, „Јапанци само спавају и раде. Нема живота“. Одмахнуо је главом.

Отварајући пластичну посуду, Сретен ми је понудио баклаву. „Хоћеш? Не терам те. Хоћеш?“
Била је одлична. „Одлична је, као и кафа.“
„Кажем ти. Ја не лажем. Турска кафа, али српски стил. Она добро кува кафу“.
О Русији: „Ми смо блиски. Руси, Срби, исти људи. Словени“.
„Али и Хрвати су Словени“.
„Јесу, али… Између Срба и Хрвата постоји комплекс. Ако те ја гледам и имам комплекс, онда те мрзим. То је у мојој глави, мојој машти. Људи имају комплекс“.
Као сви који су одрасли у сиромашнијим друштвима, Сретенови зуби нису савршени. Моји су четврти свет.
Сретен о Америци: „Врше притисак на све државе. Бомбардују. Југославију, твоју земљу. Садам Хусеин…“
„Ирак.“
„Да, Ирак. Уништили су му целу породицу. Гадафи… Либија, Сирија, Јемен. Није добро. Америка мора да се промени. Космос ће променити Америку. Историја, космос. Постоје две нове силе, Русија и Кина. Америка ће се променити.“

Кинеска робна кућа је продавница која продаје кућне потрепштине направљене у Кини. Кинески ресторан је фабрика натријум глутамата.

Фото: Лин Дин

Постоји и кинеска робна кућа, Панда, са два огранка у Београду. Добро направљене и елегантних мера, ове платнене торбе Србима добро стоје, тако да им одговара багателна кинеска мода.

Угледавши витку даму са црно-белим водоравним пругама уоквиреним црвеном, помислих: „Ради овог си данас изашао у град…“

Фото: Лин Дин

Многе продавнице половне одеће су украшене натписима на енглеском „Second Hand“, уз које често стоји „Бутик“. Кад сам био у Украјини почетком 2016. половна одећа је продавана у хрпама, које су купци прекопавали. Овде то нисам видео.

У Кијеву сам видео просјаке како клече на снегу, погнутих глава, иза влажних картона са натписима. Ујка Сем им је управо приредио обојену револуцију. У Београду, просјаци нису ни приближно тако бедни. Многи су Цигани.

Фото: Лин Дин

У пластичним сандалама и роза тренерци, мршава тинејџерка улази у пицерију Пончо и застаје код сваког стола, мрмљајући. На јеловнику немају бурито и тако, али имају кактусе насликане на зидовима. Логотип је Мексиканац са натеклим носом, брковима као квакама и сомбрером навученим на очи.

Овде има и пуно кладионица, показатеља очајања, и још више Вестерн униона, да би људи у сваком делу града што лакше могли подићи новац од рођака из иностранства.

Као и цела Источна Европа, Србија остаје без људи. Најмање 700.000 Срба живи у Немачкој. Молдавија је изгубила трећину свог становништва од 1989!

Једног дана на улици, један веома космополитски Србин изнео ми је своје мишљење о томе, и више од тога. Кад ме је видео да фотографишем, почео је да прича, јер је и сам имао фотоапарат. Вероватно је претпоставио да сам Кинез. Испоставило се да је тамо провео годину дана.

„Шта си тамо радио?“
„Учио језик. Ја сам преводилац“. Енглески је говорио одлично и практично без акцента.
„Да ли си био у Сједињеним Државама?“
„Не. Добио сам визу, али никад нисам ишао“.
„Више није како је било. Уништене су. Па ипак, ваљао би да одеш да видиш. Јеси ли пуно путовао?“
„Помало. Србима није лако да путују. Кад преседаш на аеродрому, мораш да платиш транзитну визу. Једне године био сам у Бразилу, али је транзитна виза за Енглеску била толико скупа, да сам морао да изаберем други лет“.
„Човече…“
„Смешно је. Кад сам био у средњој школи, волели смо британску културу и британску музику, али Британија баш не дочекује Србе отворених руку“.
„Тамо има пуно Пољака“.
„Да, али мало Срба“.
„Па, куда онда иду?“
„У Немачку, Швајцарску, Аустрију, Француску. Много младих људи одлази. Овде можеш да зарадиш свега 500-600 евра месечно, тако да кад платиш храну и кирију, не остане ти ништа. Овде нема будућности. Живиш од данас до сутра“.

Још је горе сад с короном, али то је општи проблем.

Кад су се избеглице са Блиског Истока, из Северне Африке и Јужне Азије стуштиле из Грчке пре пет година, прошли су право кроз Северну Македонију и Србију.

„Виђали смо их на аутопутевима, са руксацима. Разговарао сам с некима од њих. Један ме је питао, ,Шта је боље, Немачка или Аустрија?ʻ“
Мој инстант пријатељ је пуцао од смеха. „Дошли су овамо чак из Азије, али нису тачно знали куда иду.“
Међутим, да би стигли у Аустрију, морали су да прођу кроз Мађарску. „Мађари су били строги. Граничари су их тукли, па су морали да копају тунеле“.
„Али шта се догодило с друге стране? Нису се баш снашли.“
„Имали су водиче, кријумчаре. Којоти!“

Иако му је енглески очигледно био без грешке, био сам изненађен његовом употребом речи којоти. Неки људи имају веома брзо трепереће синапсе, човече…

Склањајући се пред Турцима, Срби су и сами морали масовно да емигрирају у Мађарску у 17. и 18. веку, али постоје битне разлике, зар не?
Мој инстант пријатељ се сетио путовања у Швајцарску: „У ресторану сам упознао пар из Холандије. Ја говорим и холандски. Кад је човек дознао да сам Србин, погледао ме је као да сам чудовиште!“ Насмејао се.
„Вероватно је помислио да си масовни силоватељ!“
„И масовни убица! Холанђани су, како да кажем, веома правдољубиви, знаш. Још су гори од Немаца!“
„Да, али Немци су правдољубиви против себе. Најправдољубивији Немци мрзе што су Немци!“
Томе се смо се добро насмејали. Било је време да се крене. Пружих руку.
„Не, нећемо се руковати!“
„Ах, да. Корона!“

После 16 дана у Београду, коначно сам приметио америчку заставу на нечијој одећи. У већини страних градова приметио бих је неколико пута дневно. Носио ју је тинејџер – рођен, дакле, после америчких бомби на Београд.

Фото: Лин Дин

Имала је 18 звездица и 17 пруга, тако да је и садашњост и прошлост измењена, што се често дешава, али обично не тако безазлено као на мајици.

Великим црним словима било је исписано U.S.A. MDTWN LOS ANGELES/CALIFORNIA. Њујорк и Лос Анђелес су митска места. Захваљујући Холивуду постали су део свачије свести, подсвести и памћења.

Док од америчког сна у Америци више није остало ништа, изван Америке он и даље опстаје као назови-религија. Америчке секси фантазије о себи владају страним умовима. Логотип Њујорка је најпопуларнији знак на свету. За то време, земља тоне у пропаст и фарсу.

Мајкл Џексон који је себе хватао за препоне бојао се правог секса, Брус Џенер са челичним вилицама је баба са деколтеом која сева ногама, казино коцкар и звезда ТВ ријалитија твитује као председник, Џо Бајден не мрда док му се у непосредној близини не промешкољи девојка, али, ето, књиге Мишел Обаме продају се чак и у Београду.

Већ је једанаест, а још нисам био напољу. Завршивши овај чланак, наградићу себе великим парчетом пице с феферонима и печуркама у Пончу. Пријаће ми дугачка шетња до тамо. Из најгрознијих стамбених зграда излазиће најдивнији људи.

На углу ћу вероватно налетети на Сретeна. „Дођи до моје зграде и зазвони на интерфон“, рекао је. „Ако сам код куће, попни се да попијемо кафу“.

Понећу флашу Ждрепчеве крви. С његовог крова можемо да бацимо поглед на још увек мирну васељену.

Лин Дин (Фото: Лична архива)

Рођен у Вијетнаму 1963, Лин Дин се доселио у САД 1975, а живео је још у Италији и Енглеској. Аутор је две књиге прича, пет књига поезије и једног романа. Укључен је у антологије најбоље америчке поезије три пута. Уредник је књиге савремене вијетнамске прозе и антологије вијетнамске поезије. Књиге су му превођене на италијански, шпански, француски, холандски, немачки португалски, јапански, корејски, арапски, исландски и фински, и позиван је да своја дела чита у Лондону, Кембриџу, Брајтону, Паризу, Берлину, Рејкјавику, Торонту и свуда по САД. Објавио је и неколико дела на вијетнамском

С енглеског посрбио и скратио: Светозар Поштић



Categories: Посрбљено

Tags: , , , , ,

Оставите коментар