Саво Штрбац: Чији је војник био хрватски „бранитељ” Ненад Крстић

Да ли је Ненад стварно погинуо као хрватски војник или су његова погибија и сахрана биле у функцији жестоке кампање која је у то време вођена управо око Вуковара

Саво Штрбац (Извор: Политика)

„Ако отворимо попис Музеја жртава геноцида са седиштем у Крагујевцу или попис жртава, Документационо-информационог центра ’Веритас’ Саве Штрпца, под редним бројем 2858. пронаћи ћемо име Ненада Крстића”, пише на почетку текста „Срамота ЈНА коју српска страна и данас скрива, Србијански рочник пребјегао у хрватску војску с транспортером ЈНА”, недавно објављеног на проусташком порталу „директно.хр”. Текст потписује Тања Белобрајдић, иначе бивша супруга Томе Дуића, управника по злу чувеног ратног логора „Лора” у Сплиту, у којем је и она мучила заробљене Србе и припаднике ЈНА, и ауторка награђиваног романа „Црни капут”, у којем све монструозне тортуре које су примењиване у „Лори” чине Срби над Хрватима у Вуковару.

Као илустрација уз текст је приложен и скенирани део „Веритасовог” интернетског списка жртава, на којем се заиста под наведеним бројем налази особа под именом Крстић Ненад, син Зорана, рођен 7. септембра 1972. у Паризу, војник, погинуо/нестао 1. октобра 1991. у Осијеку, у региону Источне Славоније, сахрањен. То је оно што је видљиво на интернету. Поред Ненадовог имена у „Веритасовом”, за јавност невидљивом фајлу пише и да је његове посмртне остатке 21. јуна 2012. у Илоку од хрватске преузела српска страна, да су идентификовани на ВМА 1. јула исте године и предати породици, која их је сахранила у Залужју код Лесковца, где и живи. И то је било све што смо знали до појаве поменутог текста.

Из наведеног текста дознајемо да је Ненад по националности Србин, рођен у Паризу, где су му се отац и мајка налазили на привременом раду, да је одрастао уз баку и деду, код којих су га након рођења оставили родитељи, да га је „агресија” на Словенију и Хрватску затекла на одслужењу војног рока у ЈНА, у оклопно-механизованој јединици у „Бијелој касарни” у Осијеку. Сам је испричао, наводи се у тексту, да је његова јединица од 2. маја 1991. непрестано била у покрету с главном базом у Палачи, насељу 20 километара удаљеном од Осијека. Дана 17. септембра 1991. његова јединица је из Палаче пошла у испомоћ паравојним српским јединицама у Тењу. При повратку из Тења, на Тењској цести, у последњем транспортеру у колони, шесторици младих војника указала се прилика за бег из ЈНА. Ненад Крстић, заједно с Албанцем Шабаном Бетићијем из Глоговца на Косову, те четири Хрвата, Милом Перковићем из Липица, општина Бриње, Оливером Баричевићем из Леденица покрај Новог Винодолског, Драженом Матаковићем из околине Карловца, те Јозом Шарцем из Доњег Бришника код Томиславграда, који је и управљао транспортером, скренуо је на пољски пут између Тења и Антуновца, упутивши се напамет према месту где су претпостављали да се налази хрватска војска.

(Фото: Директно.хр)

Један од пребега, Миле Перковић, испричао је ауторки текста да су посаде у транспортерима ЈНА биле увек мешовите, па тако и њихова, да су се он и возач Шарац договорили да транспортером скрену на хрватску страну, да су питали Србина Ненада хоће ли с њима и да су се и сами изненадили кад је пристао, а да није пристао да би га само избацили из транспортера. Сви пребези одмах су отишли својим кућама на заслужени одмор, осим Ненада, који је остао да се бори против дојучерашњих сабораца и сународника.

Петог дана по промени стране, Ненад је погинуо. По казивању једног учесника, то се десило 21. септембра 1991. године, око 13 сати, кад се транспортер с четворочланом посадом, међу којом је био и Ненад, који се налазио на ПАМ-у, кретао цестом према „четничком упоришту” Шодоловцима. „Кад смо стигли до пумпне станице Ернестиново, Ненад је сишао с транспортера како би, да бисмо имали боље упориште, митраљезом развалио врата станице и ушао у њу. У том тренутку из Шодоловаца је започело гранатирање, око нас је пало неколико граната, од којих је Ненад смртно страдао, а наш заповедник Звонко Милас рањен. Ненад је задобио гелер иза уха и није му било помоћи, преминуо је на месту.”

Ненадова сахрана је била 23. септембра на гробљу у Антуновцу, а покопан је у хрватској униформи с војним почастима. Почетком децембра 1991. Антуновац су заузели Срби и ЈНА и остао је под српском контролом све до „мирне реинтеграције” у јануару 1998.

Према казивању мештана Антуновца, 1994. године по Ненадове посмртне остатке долазила је једна жена, претпостављају да је то била његова мајка. Након што је гроб отворен и пошто су присутни након отварања сандука видели хрватску униформу, његово тело је враћено натраг у гроб.

Гроб Ненада Крстића (Фото: Директно.хр)

Ненадови саборци успели су 2000. године да договоре с Министарством бранитеља да се Ненадови посмртни остаци још једном ексхумирају, преместе у нови сандук, поново достојно покопају, те да се Ненаду направи гробница какву имају и други хрватски „бранитељи”. На том гробу, поред Ненадовог имена и презимена, година рођења и смрти, као и уклесаног католичког крста, пише и „хрватски војник”. „Ненадов гроб редовно обилазимо, често се може видети како на њему гори свећа. Истина, највише о томе воде рачуна мајке наших погинулих Антуновчана, његово последње почивалиште обилазе и одржавају као код своје деце”, говоре Ненадови „саборци”.

Оваква прича о Ненаду Крстићу противи се и здравом разуму и мом животном и професионалном искуству, због чега, и себе и све вас, питам: Који војни „стручњак” састави баш онакву посаду знајући које су биле сукобљене стране? Да ли је деветнаестогодишњи Ненад уопште могао да бира хоће ли или неће с колегама „добровољно” пребећи на хрватску страну? Да ли је и на другој страни могао да бира између одласка кући или останка на првој линији фронта? Да ли је за четири дана могао да задобије безрезервно поверење доскорашњих непријатеља, чак толико да му дају митраљез? И да ли је нека пумпна станица безбеднија од борбеног транспортера у покрету? Да ли је смртоносна рана од гелера иза ува могла бити и рана од метка испаљеног из ватреног оружја неког новог „саборца”, који је могао помислити да ће Ненад у зони борбе окренути оружје ка њима? Зашто је Ненад сахрањен у хрватској униформи и уз све војне почасти, кад је у то време на хрватској страни мало ко имао униформе?

Ко одговори на ова питања, моћи ће и да закључи да ли је Ненад стварно погинуо као хрватски војник или су његова погибија и сахрана биле у функцији жестоке кампање која је у то време вођена управо око Вуковара.

Ненадови посмртни остаци ипак су свој вечни мир нашли у месту његових предака и савременика. Хрватима је остао споменик с његовим именом за параду и пропаганду. Како год било, рат се преломио преко леђа деветнаестогодишњег Ненада.

Документационо-информациони центар „Веритас”

Допуна наслова и опрема: Стање ствари

(Политика, 29. 10. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

4 replies

  1. Ciji je vojnik bio Nenad Krstic – pita se Savo Strbac

    Nenad je bio vojnik Jugoslovenske narodne armije – zaduzene da brani Jugoslaviju. Sa 19 godina, kao toliki mladici, bacen je u bratoubilacki rat da ubija druge mladice njegovih godina. Dok su medije sirile mrznju prema drugom i drugacijem, pokvareni politicari su mladice prisilno mobilisali i slali u smrt (“Idemo u rat da se bijete”).

    Ovo pisem u spomen heroju generalu Vladimiru Trifunovicu (1938 – 2017), koji je – okruzen od neprijatelja, ucenjen i napusten od svoje JNA – pregovarao i spasao smrti 280 svojih vojnika i oficira, kao i nepoznat broj drugih vojnika i civila Varazdinaca.

    2
    7
  2. @Deda Djole

    Trifunovic je „spasao“ 280 vojnika, da bi predao oruzje kojim je pobijeno hiljade civila! Nije posao vojske da se izbavlja niti oficira da vrati vojnike kucama, a posebno ne da predaje oruzje ubilackoj rulji! Sta znaci „prisilno mobilisali“, kakva druga mobilizacija postoji? Mediji su, mozda, sirili mrznju u „Knez Mihajlovoj“, ali su Srbi u Hrvatskoj i BiH, a bogami i ljudi u Sremu, znali za nju i bez medija!

    Sva to pokazuje kako je titoisticki sistem stvarao generacije ljudi koji ga nece braniti.Jugoslaviju su razbili oni koji je nisu branili, poput Trifunovica.Trifunovic jeste heroj petooktobarske Srbije koja je nastavila put njegove predaje, predajuci banke, fabrike, ostatak vojske, KiM…na kraju svih tih predaja stoji predaja slobode ****** Vucicu, kao dovrsenje svih predaja!

    7
    1
  3. Занимљиво је и упутно, не и претерано важно, размислити и докучити зашто је/ЈУ „нису бранили“ (али заиста, независно од учешћа у разним видовима борби) они којима је у њој било угодно и добро, и соматски и идеолошки. Без најгорих клишеа у банализујућим опозицијама: српство/југословенство, комунизам/нација, страни фактор/народни устанак, културолошко западњаштво/ просветљени национализам, декаденција/ барбарогенијалност-духовност, …, итд. Ван привидно мање поларизујућих разматрања – да ли их је систем створио, само учинио таквима, открио и ојачао њихову (само?) иманенцију, … . Остављам паметнијима.

    2
    1
  4. Чији је војник био Ненад Крстић ? Као и сви војници тадашње ЈНА, Ненад Крстић је био играчка (оловни војник) којом су се помоћу даљинског управљача, играли председници наших република.

    Од самог почетка рата, видело се да је ЈНА шарена лажа. Припадници словеначке територијалне одбране су у јулу 1991 год убили – као глинене голубове – 44 млада војника, а да ЈНА није реаговала.

    Три месеца касније, ЈНА није пружила помоћ ни опкољеном гарнизону у Вараждину. Генерал Трифуновић је могао да бомбардује град, да убије што више нападача, да се бори до краја, до последњег војника, до смрти. До “херојске” смрти 280 војника ЈНА и “славне” смрти великог броја хрватских војника и грађана Вараждина.

    Владимир Трифуновић је сматрао да су људи драгоценији од тенкова.

    У Србији је суђен за издају. Осуђен од правих издајника, умро је у беди 2017.

    2
    4

Оставите коментар