Политика: Решење за Нагорно-Карабах чека Турску

Турска интервенција може трајно да преобликује геополитику јужног Кавказа, претварајући Азербејџан у одскочну даску за њен утицај у ширем региону

Азербејџански председник Илхам Алијев и турски председник Реџеп Тајип Ердоган (Фото: Кајхан Озер/АФП)

Обновљени рат за Нагорно-Карабах поново је показао експанзионистичку улогу Турске, која одлучним потезима Реџепа Тајипа Ердогана на више фронтова изазива досадашњи политички поредак: то су акције Турске у Медитерану, Либији, Ираку и Сирији. Сада се турске аспирације окрећу и Јужном Кавказу, који је за званичну Москву област од виталног значаја.

То се догађа, према не само јерменским, него и француским и америчким наводима, војном акцијом, за коју је Турска пребацила хиљаде милитаната из Сирије у Нагорно-Карабах. Они би, после Алепа и Идлиба, овде сада могли имати своју територију. То би било опасно и за Јерменију и за околне земље, а прва би се на удару могла наћи Грузија.

Терористи су недавно похватани и у централном Кавказу, а њихово ширење се може очекивати и на све територије бившег Совјетског Савеза и садашње чланице Заједнице независних држава, што би за Русију значило обнављање великог проблема с тероризмом од не тако давних трагедија у Беслану и Дубровки. Та „миграција” милитаната може се претворити и у озбиљне несугласице руског са исламским становништвом.

Реџеп Тајип Ердоган и Илхам Алијев (Фото: Факти)

Турска интервенција може трајно да преобликује геополитику јужног Кавказа, претварајући Азербејџан у одскочну даску за њен утицај у ширем региону, и то не само кроз кључну мрежу цевовода. Два примирја која су између Јерменије и Азербејџана тешко постигнута у Москви распала су се и пре него што су се министри спољних послова вратили у своје престонице. Стварне шансе за мир није ни било, јер Турске није било за преговарачким столом.

Ширење „географије сукоба” кренуло је од „залуталих” ракета ван обода Нагорно-Карабаха, што је стварало шансе да, уколико се рат разбукти на територији Јерменије – интервенише Русија, а уколико Јермени наставе да гађају градове и територије у остатку Азербејџана – интервенише Турска.

Баку је пре неколико дана упозорио да Турска може сасвим легално да пошаље трупе на Кавказ захваљујући споразуму између Лењина и Ататурка, и то уколико се наставе јерменски напади на Нахичеван. To je аутономна eнклава у саставу Азербејџана, с нешто више од 400.000 људи. Налази се између Ирана и Јерменије и има мали, али стратешки важан део границе с Турском. У Нахичевану су летос одржане војне вежбе, а јерменски и руски медији тврде да је турска војна техника тада остављена и да је сад у саставу азербејџанских јединица које се боре за Нагорно-Карабах, одметнуту област чија самопрокламована независност није призната.

Азербејџански председник Алијев разгледа беспилотну летелицу (Фото: Meydan TV)

Споразум је настао 1921. године, када је совјетска Русија потписала уговор с турским лидером Мустафом Кемалом Ататурком, а после су још три републике Закавказја – Јерменија, Азербејџан и Грузија – закључиле споразум с Турцима. Захваљујући тим споразумима, у СССР су се појавиле две јединствене аутономије: Аџарија за муслимане у Грузији и Нахичеван за Азербејџанце који живе у југозападном Закавказју. Гаранти ових уговора су Турска и Русија.

Спутњик: Турска – кључни играч у сукобу Азербејџана и Јерменије

Показало се да је јерменски премијер Никол Пашињан био у праву кад је упозоравао да се питање Арцаха (јерменски назив за Нагорно-Карабах) у овој фази не може решити дипломатским путем. Преговори о решењу сукоба који је требало да уследе нису стигли ни до техничких договора о верификацији поштовања примирја и успостављања динамике повлачења макар тешке артиљерије. На две заједничке изјаве копредседника Минске групе ОЕБС-а (Русија, САД и Француска) Ердоган је одговорио оптужбама за снабдевање Јерменије оружјем. После одсецања главе професору у Паризу који је ученицима показивао карикатуре пророка Мухамеда и француске реакције на овај догађај, турски председник је критиковао француског председника Емануела Макрона и због његове антиисламске реторике и идеје о стварању „просветљеног ислама” (француског ислама).

Део руског јавног мњења је незадовољан због претеране опрезности Москве, која не улази у сукоб на страни Јерменије (иако су свесни да су односи Јеревана и Москве захладнели, и то не руском кривицом), избегавајући да покаже ко је водећа држава на постсовјетском простору. Они сматрају да би Грузији, која је затворила свој ваздушни простор за допремање људства и оружја Јерменији (где се налази руска војна база), требало објаснити да ће морати да га отворе ради борбе против тероризма и милитаната, којих, према руским и француским обавештајним подацима, захваљујући Турској, већ има неколико хиљада на јужном Кавказу. Пашињан је подсетио да је Русија предузела антитерористичке акције и ушла у Сирију, која је много удаљенија од њених граница, јер су акције сиријских милитаната и терориста представљале директну претњу њеној националној безбедности.

Заједничке вежбе турске и азербејџанске војске (Фото: Middle East Observer)

Колико год да се Јерменија труди да у овом рату пронађе начин да Русију увуче на своју страну, толико Азербејџан не мора да чини ништа, јер од првог дана Турска отворено стоји на његовој страни. Пре три дана је потпредседник Фуат Октај рекао да Турска може послати своје војнике у Нагорно-Карабах ако то Баку затражи и да ту нема никаквог проблема ни у постојању воље ни начина. То је било јасно готово од првог дана, али је турски потпредседник коначно изговорио оно што је требало да покаже немогућност успостављања примирја – Русија не може да реши конфликт у Нагорно-Карабаху. У покушајима да оживи старе везе из совјетских времена, Москва није успела, јер за округлим столом није било представника Турске.

Биљана Митриновић

Опрема: Стање ствари

(Политика, 24. 10. 2020)

Прочитајте још



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , ,

Оставите коментар