Духовна герила: Антиженски феминизам

Aко жене имају потребе да се ограде од феминизма, онда постоји нешто дубоко погрешно у вези с овим покретом данас

Феминистички протест у БиХ (Фото: Недим Грабовица/Кликс.ба)

„Нисам феминисткиња, али…“

Али, ако жене имају потребе да се ограде од феминизма, онда постоји нешто дубоко погрешно у вези с овим покретом данас. Не ради се ту само о жељи да се декларишу као „жене које НЕ мрзе мушкарце“ или као „one of the boys” – ради се о томе да је феминизам издао жене на најтежи начин, и оне то осећају и знају.

Феминизам је зачет у тежњи да се жене изједначе са мушкарцима у сфери права, па се најпре испољавао кроз борбу за опште право гласа, имовинска, радна и друга права у којима су жене ускраћене столећима. Данас, у већини западноевропских правних система, нема запреке да жене могу, ако желе, да постигну све оно што су до скора биле искључиве привилегије мушкараца. Жене су заточници високих домета у свим делатностима – од финасија, преко образовања, културе, уметности, до највиших позиција у политичким структурама. Шта се, у том смислу, најчешће помиње као ограничавајући фактор? Управо оно што је, биолошки (и традицијски), differentia specifica женског представника Homo sapiensa – способност да у свом телу пригрли, и на свет донесе – ново људско биће.

Марш сифражеткиња у Њујорку, око 1900. (Фото: Бетман архив/Гети)

Модерни феминизам готово је потпуно оставио по страни бригу о огромном сегменту човечанства који може, и жели, да на свет донесе потомство и о њему брине. Идеја о „родном“, насупрот полном идентитету, управо је искористила ову чињеницу, па се данас чују непрестане агресивне жалбе како „жене нису материце“. Разуме се да нису; у оном истом смислу као што бубрег или здрава десна нога не дефинишу човека – то не чини ни материца, али занемаривање репродуктивне моћи у физиолошком и психолошком смислу деградација је жена колико је било и право наслеђивања, некада у прошлости.

Уводећи појам „родног идентитета“ модерни феминизам тенденциозно оставља по страни биолошке чињенице. Полни идентитет жене, наиме, тесно је везан управо за способност да се потомство донесе на свет, и с тим у вези, жене су и психолошки опскрбљене трпељивошћу, нежношћу, способношћу емпатије, бриге, истрајношћу, марaтонском издржљивошћу, умећем да себе стављају у други план. То су изванредно важне особине, и без њих ни савремени свет уопште не би могао да опстане. Заправо, читава „велика историја“ – ратова, крвопролића, смена династија, револуција, великих пробоја у науци, техници, технологији и свеукупним људским достигнућима – уопште не би била могућа без „мале историје“ – мајки, хранитељки, тешитељки, муза, трпељивих супруга, пожртвованих и самопрегорних чувара, носилаца традиције и темeљних вредности. У економском смислу, неплаћени рад жена – мајки, заснован искључиво на љубави и бризи, носилац је репродукције радне снаге. Без његa, читава цивилизација, а тиме и савремени либерални капитализам, не би могао да постоји. Да је мајчинство занимање са редовном платом, радним стажом и свим принадлежостима, тешко да би се ико на њега одлучио, узимајући у обзир све врсте одговорности и знања којa пред запосленика ставља. Но ипак, упркос кључној улози коју игра кроз историју, све до савременог доба, овај „посао“ никад није добио похвалу, награду и олакшице које у потпуности заслужује.

Фото: Меdium

Напротив, у савременом феминизму мајчинство и репродуктивна улога жене потпуно је скрајнута, споредна функција, сведена на питање личног избора, са унапред датим одговором; ако се одлучите за „каријеру“ мајке и домаћице, ви управо испадате из сфере интересовања феминизма, будући да перпетуирате патријархат. Једино што можете учинити – уколико имате одговарајућу логистику и психолошку опскрбљеност – јесте да постанете исто што и мушкарци. Но, мушкарац не може да роди дете, зар не? Стога, уколико се ипак одлучите и за стварање породице, бићете принуђене на баланс између каријере и бриге о детету, који ће вас остављати непрекидно и трајно исцрпљеном, са осећајем да се не можете адекватно посветити ни једном ни другом задатку. Сетимо се само фотографија посланице Европског парламента, који је неко време на феминистичким страницама објављиван као пример успешне и остварене жене: наиме, наречена је посланица на седнице водила и своју кћер, најпре у слинг марами, па, како је дете расло, држећи је у крилу. Тешко је отети се утиску да ту ништа није како треба: нити је просторија испуњена мониторима, микрофонима и клупама право место за бебу, нити је њена мајка у стању да се са подједнаком пажњом посвети и кћери, и послу који обавља. Зашто би, забога, то требало да буде идеал женске освешћености и остварености? Није ли то превише за жену која ваља да се посвети бризи о беби? Није ли мајчинство најодговорнији и најзахтевнији посао којем ће икад бити изложена? Због чега није довољно да се даје искључиво овом позвању?

Протест супротстављених страна о абортусу испред зграде Врховног суда САД, 18. 1. 2018. (Фото: Марк Вилсон/Гети)

Одговор лежи у економској и идејној сфери. Либералном капитализму, који на трон ставља профит и тржиште као саморегулишући механизам, сметња је свака људска творевина која се темељи на љубави, дубокој и трајној повезаности, независној од материјалних интереса. Зато он има за циљ разбијање породице и, уопште, свих односа заснованих на узајамности и непрофитабилној везаности. Човек треба да постане неукорењена, атомизована монада коју је лако пребацити са једне делатности на другу, из једног места на друго; стога је он најпродуктивнији и најисплативији ако је невезан и необавезан. Не чуди, стога, што се савремени феминизам бави периферним феноменима попут права трансродних особа или „mansplaininga“. Уколико би се бавио побољшањем положаја мајки, плаћеним родитељским одсуством, образовним, здравственим, логистичким и другим врстама помоћи женама, био би клип у точковима либерализације и глобализације. Тиме вођен, савремени феминизам жене деградира, сакати и своди их на јединке које продају своју радну снагу или секс. Хиперсексуализацијом свега, модерно друштво принуђује жене да се користе јединим средством које им стоји на располагању у односу према мушкарцима – физичким изгледом. Жене се подстичу на промискуитет, безосећајност, агресију, несталност – најбаналније, најбестијалније мушке особине без трунке узвишености и достојанства. Тиме се и мушкарци и жене своде на најниже пориве, на одрицање сваке врлине, на најприземније и најнељудскије страсти, и истовремено се доводе у компетитиван – уместо у однос комплементарности који је неопходан за лични и општи раст.

Заправо, људи се покушавају свести на најанималније и најпритворније особине и окрећу се једни против других – а то и јесте циљ модерних, либералних, глобализацијских идеолога – који у човеку виде средство за стицање профита, а не умно и одуховљено биће способно да се издигне изнад благоутробија, способно за грађење трајних (неопорезованих) односа.

Уколико желимо да станемо на реп глобализацијској, либерашкој аждаји, вишe негo икада морамо се посветити сарадњи и разумевању, насупрот сукобима. Kако би рекао Џо Џексон: If there’s war between the sexes there will be no people left. У светлости идеје депопулације, ови стихови делују готово као агенда, не тек констатација.

(Фејсбук страница Spiritual guerillа)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

Оставите коментар