Бошко Мијатовић: Злоба и неистине или Одговор Александру Јакшићу

Етичка комисија није у свом извештају нигде оптужила Даницу за плагијат, већ је, напротив, закључила да „не може донети закључак о постојању плагијата“

Да­ни­ца По­по­вић (Фото: Економски факултет/Цен­тар за из­да­вач­ку де­лат­ност ЕКОФ-а)

1. У својој реакцији на мој текст написан сасвим мирним тоном, Александар Јакшић је прибегао опробаном методу лоших памфлетиста: простачком вређању моје маленкости. Више је простора посветио нападима на мене него предмету спора. Нећу се у овом тексту бранити од тих бесмислица, јер увреде не говоре о мени већ о његовом ниском нивоу.

Због фирме на чијем сам челу осврнућу се на две ствари. Јакшић се подсмева томе што поједини чланови ЦЛДС-а имају различите погледе на ову аферу (Вујачић, Поповић, ја). Одговор је једноставан: ми нисмо аутократска политичка партија на какве је навикао, већ експертско удружење у коме људи слободно и различито мисле. Подсмева се и мојој „председничкој платици“ у ЦЛДС-у, мада је истина сасвим другачија: немам плату и нисам је никада ни имао већ председникујем ЦЛДС-ом волонтерски.

Видим да је изванредно класично образован (цитирао је једну Аристотелову мисао), али и да пажљиво проучава дело Александра Вучића, па је поновио његов прошлогодишњи напад на „лажну и самопрокламовану елиту у Србији“. По агресивном вређању опонената нема сумње да ће Јакшић убрзо постати ведета међу напредњачким борцима. Једино што неће уживати поштовање пристојног света, тј. оне „лажне и самопрокламоване елите“, мада то њега свакако не занима. Бар за сада.

2. Јакшић стално некоректно наводи факта у превеликој жељи да докаже плагијат, па добијамо неистине. Тако тврди „Стручна комисија је једногласно утврдила неоригиналност ауторског дела Данице Поповић”, што имплицира плагијат. То једноставно није тачно. Комисија је нашла, како сама каже, делимично преклапања два превода, али и њихове битне разлике и једино закључила да она „не може са сигурношћу утврдити да ли се у овом случају ради о преради превода, као посебном ауторском делу” или не. Овде је битно да се Комисија ослонила на пресуду Врховног суда Србије у сличном питању ауторства превода, која дозвољава самоиницијативну прераду туђег превода и стицање ауторства тим путем, као што и важећи закон о ауторском праву предвиђа могућност прераде сваког ауторског дела. Наравно, Стручна комисија нигде не помиње речи „неоригиналност” или „плагијат” Данице Поповић.

Даница Поповић (Фото: Данас)

Слично томе, ни Етичка комисија није у свом извештају нигде оптужила Даницу за плагијат, већ је, напротив, закључила да „не може донети закључак о постојању плагијата“, јер су оних 5% реченица које су потпуно једнаке „раштркане“ по целом преводу. Сапиенти сат. Када не постоје докази да је оптужени крив, онда није крив, зар не? Претпоставка невиности важи и даље пред судовима, чак и у време ове власти.

Довде је све јасно: надлежна тела (Стручна и Етичка комисија) нису нашла плагијат и то су јасно рекле, а супротно од оног што тврди Јакшић. Будући под великим политичким притиском, Етичка комисија им је учинила уступак и Даници Поповић пребацила несавесност код закаснелог истицања улоге Стојана Бабића при преводу, што свакако није оптужба за плагијат, нити се позвала на чл. 22 Кодекса професионалне етике Универзитета у Београду који дефинише плагирање.

Бошко Мијатовић (Фото: Медија центар)

3. Сада настаје заокрет. Декан на седници Наставно-научног већа крши универзитетски правилник који изричито предвиђа да веће гласа о извештају Етичке комисије и не ставља га на гласање, већ сам, својевољно предлаже јавну опомену на основу чл. 22 Кодекса. Чему овај деканов прекршај прописане процедуре када је Етичка комисија такође предложила јавну опомену? Стога што она није предлог засновала на плагијату, а он је баш хтео да Даница Поповић буде проглашена плагијатором. И веће је изгласало да се радило о плагијату, а декан је казнио професорку Поповић јавном опоменом.

Ово је заиста необична и скандалозна одлука да професори једног факултета гласају против своје колегинице иако су је две специјализоване комисије тог истог факултета ослободиле оптужбе о плагијату, иако је и из авиона видљиво да је оптужница сасвим танка и неуверљива. Постојао је јак политички притисак, па бојазан од финансијског губитка и факултета и појединаца, па медијска кампања, можда и несхватање понеких о чему се заправо ради, можда постоји анимозитет неких колега према Даници, али опет ми није јасно како су могли да изгласају овакву одлуку. Ипак је ово освета за случај Синише Малог, а Економски факултет је повио кичму, као ФОН не тако давно.

Али, овим прича није завршена. Даница Поповић се може жалити Универзитету, као другостепеном органу. Верујем да има све шансе на успех, а и да ће ликовање Александра Јакшића бити краткотрајно.

Чланак је написан за лист Данас

Опрема: Стање ствари

(Србија и свет, 14. 10. 2020)

Прочитајте још



Categories: Вести над вестима

Tags: , , , ,

Оставите коментар