Светозар Поштић: Солжењицин, проповедник Христа с надом у коначну победу правде и доброте

Слободно се може рећи да је Александар Солжењицин један од најсветлијих примера руске побожности, људске упорности и преданог подвижништва

Светозар Поштић (Извор: Лична архива)

Пре тачно педесет година објављено је да је добитник Нобелове награде за књижевност за 1970. годину руски писац Александар Солжењицин (1918–2008). У то време, та награда још увек није била обезвређена као данас, што се види и из чињенице да је пет година раније она додељена Михаилу Шолохову, члану ЦК Савеза Комуниста и Врховног Совјета СССР и клеветнику писаца који нису беспоговорно подржавали све тековине комунистичке револуције. Та награда је Солжењицину донела светску славу и омогућила му да не одступа од борбе са тоталитарном влашћу, јер су се људи на челу бољшевичке творевине због нелагодности пред међународним јавним мњењем од тада још више устручавали од отвореног разрачунавања са познатим писцем. Три и по године касније, он је на силу избачен из земље, чиме је стекао слободу да до краја живота критикује сваку неправду, лицемерје и безбожје не само у својој земљи, већ и на Западу.

Снагом своје неисцрпне енергије, челичне воље и непоколебљиве устремљености ка зацртаном циљу, Солжењицин је допринео рушењу Совјетског Савеза у тој мери, да је један његов енглески биограф свој текст поводом десетогодишњице од пишчеве смрти назвао „Писац који је уништио империју“.[1]

Живот подређен једном циљу

Александар Солжењицин изгубио је оца још пре рођења. Преживевши Први светски рат, у коме се борио као руски официр, Исакије Солжењицин погинуо је од несрећног хица у лову, дубоко уверен да ће му трудна жена подарити сина. Његова супруга Таисија, кћи богатог кубањског трговца који је живот завршио у Гулагу, одгајала је од тада малог Сању сама у неугледним собама Ростова на Дону радећи као стенограф. Иако је већ са девет година одлучио да ће постати писац, после матуре изабрао је да студира математику у граду у којем је провео детињство највише због тога што су све друштвене науке у време Стаљиновог терора биле подвргнуте строгом идеолошком усмерењу. Оженио се са школском другарицом Наталијом Решетовском и исте године, непосредно пред напад нацистичке Немачке на СССР, дипломирао као најбољи студент генерације.

Александар Солжењицин (Фото: Спутник/А.Натрускин)

На регрутацији му је откривен тумор на тестису, и уместо у војску, он је са женом послат у један градић да предаје математику у основној школи. Међутим, захваљујући огромној жељи да оде на фронт, учествује у ослобађању домовине и стекне вредно искуство за постизање животног циља – писање романа о револуцији – омогућено му је да се придружи совјетској војсци у позадини. Солжењицин је тада веровао у марксистичку идеју, али већ је почео да схвата да њена примена не одговара оригиналној замисли.

Захваљујући официрима који су одмах приметили његове врхунске интелектуалне способности, почетком 1942. успева да упише официрску школу за артиљерце, и шест месеци касније доспева на фронт у чину поручника. У следеће две и по године, он ће у првим борбеним редовима Црвене армије потискивати непријатеља са руске земље и све јасније постајати свестан наличја стаљинизма. Сва његова писма другу из школе, Николају Виткевичу, у којима великог вођу назива речју „пахан“, што на циганском значи „отац“, а на кримском жаргону лидер хајдучке групе сличан нашем „харамбаши“, заплениће НКВД. Пошто је као храбар и способан командир батерије био незаменљив, они двадесетшестогодишњег капетана хапсе тек надомак Берлина, и под стражом три пратиоца спроводе у озлоглашени московски затвор Лубјанку.

Тај кључни догађај у животу Солжењицина догодио се фебруара 1945. Наредних осам година он проводи у разним радним логорима совјетског казненог архипелага, како га је сам назвао, и онда још три у строго надгледаном изгнанству у пустињи Казахстана. Пошто су му сви књижевни радови приликом хапшења одузети, а у логору није смео ништа да пише, он је сва своја дела компоновао у стиховима, да би их лакше запамтио, и уз помоћ бројанице, коју су му другови логораши направили од осушеног хлеба, све их научио напамет. Када је ослобођен, хиљаде стихова је из сећања пренео на папир, и те списе крио у хоклици са дуплим дном.

Александар Солжењицин

У малом казахстанском насељу живео је у колибици са намештајем које је сам од дасака склепао, и предавао математику и физику у локалној школи. Неки његови бивши ученици још увек се са великом радошћу и захвалношћу сећају свог наставника, озбиљног, образованог, пуног енергије и ентузијазма, потпуно посвећеног преношењу знања и животног оптимизма на младо поколење. Нарочито су волели одласке на вечерње посматрање звезда уз логорску ватру и наставников глас који им неуморно прича о звездама, васиони и руској књижевности.

Већ прве године у изгнанству враћа му се тумор на тестису, одстрањен пред крај боравка у логору. Запуштен, рак се шири на друге органе, нарочито на желудац. Одлазак у Ташкент на лечење, познанства са лекарима и другим болесницима, и коначно излечење радиотерапијом и кореном једне ретке биљке маестрално је описао десет година касније у аутобиографском роману „Одељење за рак“, први пут објављеном на Западу 1967. а у Русији тек 1990. године.

Када је коначно ослобођен, и убрзо, као скоро сви бивши логораши, рехабилитован, у Москви се, на инсистирање пријатеља, сусрео са бившом женом, која је тада живела у другом браку. Он јој је приликом опроштаја, за који су обоје мислили да је последњи, подарио њена писма препевана у стихове. Читавши их током дугих, бесаних ноћи, она се поново заљубљује у бившег мужа, па ускоро отпочињу заједнички живот у граду Рјазањ на реци Оки, 180 км југоисточно од Москве. Она предаје хемију на институту, а он физику у школи. Током трогодишњег рада у школи, ником од својих колега не поверава да вечери и ноћи проводи са оловком и хартијом у руци, чекајући погодан тренутак да објави барем део прозног опуса којим је сваким даном све више растао.

Када је отпочело Хрушчевљевo „отопљавање“, Солжењицин преко пријатељице предаје свој рукопис „Једног дана Ивана Денисовича“ часопису „Нови свет“ (Новый мир). Уредница прозе га чита и, одушевљена, бираним речима за које зна да ће заинтересовати старијег колегу, препоручује рукопис главном уреднику. Александар Твардовски целу ноћ проводи с рукописом у рукама. У анонимном аутору он препознаје нову руску књижевну громаду.

Једaн дан Ивана Денисовича

Да би добио сагласност за штампање новеле, Твардовски одлази код самог Никите Сергејевича, који му после неколико месеци ишчекивања даје одобрење да објави рад до тада непознатог писца. Кратак роман, који без идеолошких објашњења описује дан у животу једног затвореника Гулага, сељака Ивана Шухова који је ухапшен само због тога што је био немачки заробљеник у Другом светком рату, неочекивано се уклапа у тадашње разобличавање Стаљиновог „култа личности“.

Прича објављена пред крај 1962. у „Новом свету“ удара совјетску јавност као гром из ведрог неба. За бивше затворенике она представља чудо, за све који су годинама ћутали и трпели злостављање због страха – кишу после деценија суше. Солжењицин добија на хиљаде писама честитки и подршке. Ана Ахматова, прва дама руске поезије 20. века, о њему изјављује: „Светлоноша! Ми смо и заборавили, да такви људи постоје… задивљујући човек… огроман човек“. Твардовски у следећих неколико месеци објављује још три Солжењицинове приче, међу њима и „Матрјонино двориште“, о покојној праведници код које је писац живео прве године након повратка из изгнанства.

Међутим, ускоро следи политички пад Хрушчова (1964), и поновни културни и друштвени мраз. Солжењицина више не објављују. Он у естонској зимској осами пише „Архипелаг Гулаг“. Протестна писма и разобличавајуће оптужбе на рачун Централног комитета и Савеза совјетских писаца шаље новинским редакцијама и пушта у самиздат. Рукописе нових радова почиње тајно да шаље у иностранство. Огроман притисак совјетских власти на ретко даровитог писца постаје познат у целом свету. Радови му се преводе на десетине страних језика.

На доделу Нобелове награде у Стокхолм крајем 1970. Солжењицин не одлази јер дознаје да совјетска власт планира да му не допусти повратак у земљу. У међувремену, његова нова жена, Наталија Свјетлова, рађа му сина првенца, Јермолаја, и у следеће три године још два дечака, Игната и Степана. У фебруару 1974-те, тридесет девет година након хапшења на немачком ратишту, после провале у стан, Солжењицина поново затварају, а затим специјалним летом шаљу у Франкфурт. Пред окупљеним новинарима не жели више да критикује совјетску власт, и на питања уопште не одговара После неколико недеља настањује се у Цириху, где му се ускоро придружују супруга са троје деце и својом мајком.

Не налазећи мира за даљи рад у Швајцарској, он се 1976. године са породицом сели у САД, на једно имање у шуми државе Вермонт. Тамо се коначно посвећује дуго припреманом писању романа о револуцији. Његова жена, позната по надимку Аља, неуморно лекторише и уређује све његове радове, помаже му око издавања првих сабраних дела. Иако је за осамнаест година боравка у Америци написао чак десет томова, он писање „Црвеног точка“ завршава догађајима из априла 1917.

Пошто се не појављује много у јавности, Солжењицина називају „Вермонтским отшелником“. Један од ретких јавних наступа је говор упућен харвардским дипломцима 1978. године. Очекујући критику совјетског тоталитаризма, америчка публика и штампа изненађена је и разочарана пишчевим нападом на западно лицемерје и материјализам. Не желевши ником да се додворава чак и по цену јавне осуде, Солжењицин остаје веран себи и својим високим моралним стандардима.

Протојереј Андреј Ткачов: Солжењицинова Харвардска беседа

Када је срушен Совјетски Савез и у Русији на власт дошао Јељцин, нова власт га позива у посету, али он то одбија. Иако разочаран општом пљачком државе у „транзицији“, он се ипак, како је обећао, 1994. враћа кући, и то возом са крајњег истока земље, из Владивостока. Током два месеца путовања кроз Русију, у већим градовима га дочекује стотине хиљада људи са којима у јавним сусретима разговара о њиховом положају и ситуацији у земљи. Они му изливају своје јаде, жалбе и предлоге за побољшање економског и друштвеног стања. Нове појаве у пост-совјетској Русији он назива прихватизация и дерьмократия[2].

Последњих 14 година живота Солжењицин не престаје да пише и да у јавним наступима, и поред дугих, отворених разговора са Јељцином, а затим и Путином, оштро критикује власт. Пет година пред смрт објављује двотомну књигу о Јеврејима у Русији „Двеста година заједно“, због које га оптужују за антисемитизам, али, са друге стране, и за толеранцију према овој утицајној етничко-верској мањини. Нападају га и с лева и с десна, неки због нетрпељивости према комунизму, неки због сувише либералних ставова, али највише због љубоморе. Интелектуалци, политичари и нови олигарси „Руском пророку“ не могу да опросте светску славу и моралну доследност.

Свој бурни животни пут завршио је у 90. години тихо, код куће, у присуству најближе породице, од срчане инсуфицијенције. Сахрањен је уз највеће државне почасти на Донском гробљу у Москви. Велики руски писац још увек производи огромно противречје. Једни га до неба уздижу, други понижавају и омаловажавају. Већина се ипак слаже да се од Достојевског у Русији није појавио писац такве уметничке снаге који је у својим романима проповедао чисто јеванђеље.

Вера, љубав и нада

Александар Солжењицин није био лишен људских недостатака, нарочито гордости. Николај Виткевич говорио је да је Сања увек желео да буде први. Познати руски теолог и свештеник из Париза, Александар Шмеман, који га је изузетно ценио, наводио је Солжењицинову подозривост, самоувереност, нестрпљење. Слава му је донела разна искушења, међу њима и брачно неверство. Сигурно да је тешко сачувати скромност са таквим интелектуалним даром, урођеном упорношћу и вредноћом, и успехом као неизбежним резултатом ових особина. Међутим, три неоспорна својства чине овог руског писца једним од највећих личности минулог 20. века: храброст, устремљеност ка циљу, и његова искрена хришћанска вера.

Солжењицин се никада није бојао смрти, само је желео да поживи довољно дуго да изврши своју мисију на земљи. Под гранатама непријатеља у Другом светском рату мирно је писао у свом војничком шатору. Није се бојао ни непријатељски настројених сународника, којих је било много, нарочито оних моћних, под заштитом државе. Свима је истину говорио у лице. Био је сведок разних страхота, убистава, силовања, мучења. Сам под истрагом није мучен, ако се не рачунају дуга, ноћна испитивања, скоро свакодневног лишавање сна и хране. Солжењицин је страхоте рата, затвора, логора, смртне болести, праћења, претњи и клевета истрпео без роптања.

Солжењицин и Путин, Москва, 12. 6. 2007. (Извор: Ројтерс)

Опште је познато да је Стаљинов тоталитарни строј био неумољив. Људи су се бојали пред другима било шта да кажу, јер су чак и деца охрабривана да цинкају родитеље. Сарадници режима, регрутовани помоћу уцена и претњи, били су свуда инфилтрирани. Због тога су људи скривали своју прошлост, спаљивали слике родитеља и учитеља, на силу себи брисали памћење. Када је почетком 1956. Хрушчов јавно осудио Стаљинов „култ личности“, напетост и страх у друштву су мало попустили, али је готово све то поништено реформаторовим падом. Осим сталног шиканирања, претећих писама, клевета у штампи и претњи људима који су му помагали, Солжењицин је једва преживео покушај тровања бојним отровом, након кога су убице из тајне полиције били сигурни да се неће извући жив. Све то време, без икакве значајне подршке у земљи, он је вршио осмишљене ударе на комунистички режим.

У руском језику постоји реч целеустремленность, која одлучно описује човекову непоколебљиву усмереност ка једном циљу. Многи Солжењицинови пријатељи и познаници приметили су ову његову особину. У намери да живот посвети писању и једног дана објави свој magnum opus о револуцији ништа га није могло омести, чак и осуда на осмогодишњи боравак у концентрационом логору, из кога многи нису живи изашли. Александар Исајевич је у заробљеништву памтио хиљаде стихова, рецитујући их себи и одабраним људима кад год би стизао. Ни глад, нехигијена, неиспаваност, ваши, злостављања од стране других логораша и надзорника, као ни малигне метастазе по целом телу нису могли уздрмати његову одлучност да оствари свој план.

Сигурно је да Солжењицин јасно зацртани циљ никада не би могао да оствари да није имао веру у Бога и своју мисију на Земљи. Када се у логору вратио вери у Христа, он је то назвао „повратком кући“, јер су га као дете мајка и њен отац редовно водили у цркву, и он је то детиње поверење у Господа на неки начин све време чувао у себи. И у логору, и касније, у време потпуне цензуре, он је веровао да ће његова воља превладати, јер је то и Божија воља. Александар Исајевич је осећао да се не бори само за себе, већ за стотине хиљада логораша који су своје животе и младост оставили на једном од острва „Архипелага“. И никада није посумњао у оправданост своје борбе, јер је знао да је на његовој страни Истина. И на крају је победио.

Осим у своје најближе и у стваралачки процес, Солжењицин је био заљубљен и у своју земљу. Како је веровао у Бога, тако је веровао и у Русију. Својим главним задатком он је сматрао да њену неукаљану суштину, онакву каква се пројављивала пре револуције, дочара и пренесе своме унесрећеном народу. Због тога се са толико жара борио против марксизма, који је, по његовом уверењу, био стран Русима, и лењинизма, који је домовину укаљао до непрепознатљивости. Дубоко је веровао да се његова земља може вратити својим коренима и својој узвишеној вери.

Александар Солжењицин

Главни разлог за све страхоте 20. века руски писац је нашао у изгубљеној вери у Бога. Проповедао је Христа пажњом према ближњем и надом у коначну победу правде и доброте. „Солжењицинов живот и његове књиге материјално доказују постојање Бога. Слично не можеш никоме ни пожелети. Сувише је одговорно“, написао је бивши логораш и историчар религије Артур Фредекинд.

Иако, као и сваки човек, по слабости подложан искушењима овога света и века, може се слободно рећи да је Александар Солжењицин један од најсветлијих примера руске побожности, људске упорности и преданог подвижништва у свету.

Основна литература

  • Сараскина, Людмила. Солженицын.  Москва: Молодая гвардия, 2018.
  • Солженицын, Александр. Архипелаг ГУЛАГ 3 т. Санкт Петербург: Азбука, 2019.

[1] Scammell, Michael. “The Writer Who Destroyed an Empire.” The New York Times. 11 Dec. 2018.
https://www.nytimes.com/2018/12/11/opinion/solzhenitsyn-soviet-union-putin.html (приступљено 26. септ. 2020).

[2] Игра речи: глагол хватать на руском значи „грабити“ а дерьмо „с*ање“.



Categories: Стражњи дућан С. Поштића

Tags: , , ,

13 replies

  1. Солжењицин је велика појава, веома сложена личност са грандиозним успонима и тешко опростивим падовима. Једно је када велики књижевник критикује власт у својој земљи, сасвим друго када то ради са високих трибина главног геополитичког, може се рећи смртног непријатеља Русије. И не само да критикује, него практично и позива на рат против ње! Један Булгаков није био ништа мањи идеолошки противник бољшевичке идеологије од Солжењицина, са највишег места му је нуђено да оде у иностранство ако му се не свиђа живот у својој земљи, али Булгаков на то није пристао. Заслуге Солжењицина су пре свега у сјајном делу о животу Јевреја у СССР-у „Два века заједно“ и не може се рећи да после повратка у Русију није дошло до одређеног просветљења. Али живот у САД имао је много мрља, у његовим делима много је недопустивих неистина о историјском периоду СССР-а о коме је писао, као да га је дезертерство терало да више воли окупаторску од власти у својој држави. Много је светлих примера људи који су доживели много страшнија страдања од Солжењицина али им није падало на памет да шурују са крвним непријатељем своје ДРЖАВЕ.
    Да би се донео закључак о Солжењицину као о „једном од најсветлијих примера руске побожности, људске упорности и преданог подвижништва у свету“ не може се у основној литератури имати две књиге, једну његову и једну његове обожаватељке.
    Ниже наводим неколико линкова са озбиљним разматрањем живота и дела Александра Солжењицина од стране протођакона Владимира Василика, доктора историјских и богословских наука, члана Синодалне богослужбене комисије Руске Православне Цркве, професора на Историјском факултету универзитета у Санкт Петербургу…

    https://ruskline.ru/analitika/2018/12/2018-12-11/solzhenicyn_kak_uchitel_nravstvennosti

    https://ruskline.ru/news_rl/2018/12/11/kumir_razreshennogo_geroizma

    https://ruskline.ru/analitika/2018/12/2018-12-12/solzhenicyn_kak_uchitel_nravstvennosti

    https://ruskline.ru/analitika/2018/12/2018-12-13/solzhenicyn_i_vlasovcy

    https://ruskline.ru/analitika/2018/12/2018-12-14/solzhenicyn_i_masonstvo

    https://ruskline.ru/analitika/2018/12/2018-12-15/solzhenicyn_kak_russkij_patriot_ukrainskij_vopros_i_banderovcy

    https://ruskline.ru/news_rl/2018/12/19/k_razgovoru_o_solzhenicyne

    6
    7
  2. Поштовани Ранко,
    Ценим Ваше мишљење и мишљење протођакона Василија, али ипак се уопште с њима не слажем. Много од онога што је Солжењицин писао произашло је из мржње према Стаљину и озлојеђености према томе што је неправедно страдао због једног система који се умногоме темељио на немилосрдности и параноји једног човека, који није ни био Рус. Свакако да та мржња није хришћанска. Па ипак, треба на његове ставове више гледати као побуну против очигледне суровости и неправде, и против свеобухватног, безбожног марксистичког и лењинистичког агитпропа. Касније, кад су се чули и многи други антикомунистички гласови, Солжењицин је ублажио своје погледе. Ипак, ићи у другу крајност и проглашавати Стаљина светитељем, као што сте Ви у једном свом тексту оправдали, исто не одговара чињеницама. Стаљин се отворено и јавно борио против Цркве, и то сви знају.
    Мислим да је грешка поистовећивати Совјетски Савез са Русијом, као и Југославију са Србијом. Иако су многи Срби прихватили комунизам после рата, велики део предратне интелектуалне елите је или емигрирао или је стрељан, и због тога није случајно што је Жарко Видовић комунистичку послератну власт назвао окупацијом. Мислим да је и Совјетски Савез представљао Русију под окупацијом, што не значи да бих ја подржавао Власовце или било кога ко се против ње бори, али мислим да то ни Солжењицин није чинио, само је хтео да сагледа праву природу и мотиве свих врсти „издајника“ који су стрељани и затварани у Гулаг. Највећи разлог због кога правдају Стаљинов злочин, па и Ви то чините, је његова победа у „Великом отаџбинском рату“, али мислим да је Црвена армија у њему победила УПРКОС његовој некомпетентности и чињеници да је пре рата побио све највеће совјетске генерале. Не треба занемарити ни чињеницу да је он, очајан због приближавања непријатеља Москви и спреман на све, пристао да се отворе цркве и да авион са чудотворном иконом Богородице надлети Москву.
    Мислим да не треба проглашавање Стаљина зликовцем гледати само западну пропаганду, већ треба праведан суд судити. Солжењицин је вишеструко увећао број погинулих у логорима, али то не умањује Стаљинов злочин.
    Комунизам и хришћанство, иако имају додирних тачака, дијаметрално су супротни јер су циљеви првог равноправност на овом свету, а циљеви вере припрема за Царство небеско. Грешка је и обожавати домовину – Родину (како то, чини се, ради и протођакон Василије), поготово кад је она киднапована од људи којима Русија уопште није важна, већ остварење материјалистичке утопије у целом свету, чак и по цену убијања и злостављања целе једне друштвене класе, носиоца културног живота исте те домовине.
    Булгаков јесте одбио да оде из земље, али то би и Солжењицин учинио да га је неко питао. Он је, како сам написао, на силу из ње избачен, и на Западу је говорио не само о пошасти комунизма у својој земљи, него исто толико о великом моралном паду западних земаља. Не знам на шта мислите кад кажете да је „шуровао“ с непријатељима своје државе. Кад је живео у иностранству, морао је са њима да разговара, па и да сарађује, али никад се није бавио ни политиком ни сарадњом са обавештајним службама, како га за то неки оптужују, јер би то свакако било познато. Углавном је седео код куће и писао Красное колесо.
    На крају морам да кажем да нисам ја дао наслов и поднаслов свом тексту, па можда изгледа као да сам највише хтео да истакнем Солжењицинову праведност, готово светост. Иако стварно мислим да је много допринео ширењу хришћанских вредности код збуњеног, пост-совјетског народа, више сам хтео да истакнем његову неустрашивост и усмереност ка једном животном циљу, што ми се чини као велики људски квалитети, јер их сам немам.

    16
    4
  3. @Ранко, кажете “…Да би се донео закључак о Солжењицину као о „, људске упорности и преданог подвижништва у свету“ не може се у основној литератури имати две књиге, једну његову и једну његове обожаватељке…“
    Живећи слободно, на Западу, од почетка 1970-тих година, још сам за време Солжењицинових последњих година пребивања у СССР-у прочитао све оно што је од његових дела било прокријумчарено из СССР-а, и на Западу на руском језику објављено… Није ми оставио Бог зна какав утисак…
    А онда – негде у првој половини 1973 г. сам начуо нешто о “Архипелагу ГУЛАГ“, али нисам знао ко га је, и где објавио, мада сам пратио руске избегличке новине.. Случај је хтео да се преко једне заједничке беогрдске познанице упознам са тадашњим југословенским амбасадором у Хагу. Оставио је на мене утисак постаријег правог господина – за разлику од мојих дотадашњих површних сусрета са југо-“дипломатима“, умивеним барабама. Ручали смо у једном хашком индонежанском ресторану, и том приликом, пошто се упознао са мојом “белогардејском“ позадином, осмехнуо се, и казао ми да му је отац – пуковник српске војске, са Солунског фронта био послат у Русију да организује добровољачке јединице од аустроугарских заробљеника, и испало је да се једно време борио на истом руском фронту, као и мој деда (који је био руски коњички официр). Ја сам га онда упитао како је могуће да се такав – као он, нађе у друштву у ком је сада био (причало се да је претходно био Титов секретар и “по казни“ био послат за амбасадора, јер тада је Тито чистио своју околину од Срба). Казао ми је да се као млад студент права пре рата одушевио идејом комунизма, и тако…миц… по миц тонуо …, а да верује да му се отац због тога “преврће у гробу“. И – тада ме је питао да ли сам прочитао “Архипелаг“? Како, када не знам како до њега да дођем? Одмах је извадио нотес и написао ми телефонски број париског издавача, и препоручио да одмах телефонирам, јер је настао грабеж и тешко се долази до њега… одмах по повратку кући сам телефонирао, искукао да ми резервишу један примерак и сутрадан аутом одјурио у Париз у YMCA Press, купио за мене сачувани први део, уплатио претплату за остала два дела. Тако сада имам прво издање “Архипелага“. .. На мене је, после вишеструког прочитавања, осим језивих чињеница (од којих сам добар део знао и из других руских избегличких издања) највећи утисак оставио Солжењицинов систем “судскомедицинске обдукције“ зверског бољшевичког система, који није остављао никакву сумњу у могућност да је то било неко “случајно“ исклизнуће из иначе “у принципу доброг“ комунизма – не, Солжењицин је непобитно доказао да је то потпуно природно и неизбежно законита еволуција дијаболичне бољшевичке идеје!
    Данас, ако би ме неко питао да једном речи искажем шта је СССР-у дошло главе, мој одговор би био кратак: СССР! И, хвала Богу!
    А, @Ранко , шта тамо неки ротођакон Владимир Василик, доктор историјских и богословских наука, члан Синодалне богослужбене комисије Руске Православне Цркве, професор на Историјском факултету универзитета у Санкт Петербургу… и блаблабла… о питању Солжењицина као једном од најсветлијих примера руске побожности мисли и каже – мој одговор је: једино је меродаван “Архипелаг ГУЛАГ“!!!!
    @Ранко, како можете о Солжењицину рећи: “… у његовим делима много је недопустивих неистина о историјском периоду СССР-а о коме је писао, као да га је дезертерство терало да више воли окупаторску од власти у својој држави…“. Неистина у његовим делима нема! Можда има чак и (невољних?) прећуткивања . Какво, побогу, “дезертерство“, када је “као куфер“ био избачен из СССР-а??? Каква то већа љубав “ окупаторској од власти у својој држави“??? Ако је (по невољи) његова “држава“ била СССР, из кога је против сопствене воље протеран – ко је био онда окупатор у њој – ако не баш бољшевици који су крвавим, зверским насиљем опстајали на власти? А, заиста, он према њима с потпуним правом није гајио никакву љубав.

    17
    5
  4. И у логору, и касније, у време потпуне цензуре, он је веровао да ће његова воља превладати, јер је то и Божија воља.-Ви се трудите да поставите Бога у слику коју ми гледамо, али Солжењицин је прво веровао у себе, Бога су други касније додали??! Причао је као да је његово право на истину, критике запада није било, ништа о Вијетнаму и потоњим ратовима, ни о ропству и расизму у уса, ни о пљачки и колонијализму, ни о атомским бомбама, ни о ратним злочинима УСА, Енглеза, не знамо да је осудио нацизам, само и једино СССР, социјализам, комунизам. Нека врста Гебелса у православној одећи да се помисли да му је стало до Бога.

    3
    11
  5. Одговор С. Поштићу

    Ништа мање поштовани господине Светозаре,
    Ценим Ваш рад и мој циљ заиста није била полемика са Вама, али као неко ко није последњи зналац у овим питањима, осећао сам потребу да се огласим. Хтео бих пре свега да дефинишем неколико ствари. Пре свега, човек би могао помислити из Вашег писма да Ви полемишете са неким присталицом комунистичке идеологије, верујем да то није била Ваша намера, због тога морам истаћи да сам са мајчиним млеком усисао љубав према Православљу и Русији и одбојност према комунистичкој идеологији.
    Што се тиче Стаљина, морам рећи да сам још пре тридесетак година, као млад студент, апсолутно стајао на Вашим данашњим становиштима, да сам био одушевљен тиме што се појавио неки Рус који коначно раскринкава црвену олош и тиранина Стаљина, да сам крајем 80-их и почетком 90-их година прошлог века гутао Солжењицинове књиге итд., итд. Улазећи мало дубље у чињеницу да најгори мрзитељи свега што је свето како за Србина тако и за Руса, са невероватном мржњом пишу о Стаљину, запитао сам се како је то могуће. И у резултату једног већ вишедеценијског бављења руском историјом и културом и у доброј мери и том темом, не као примарном али свакако са прочитаним хиљадама страница текста на руском језику, од изворне грађе до неоспорних ауторитета, дошао сам до једног закључка који је тешко оповргнути – међу три НАЈОКЛЕВЕТАНИЈЕ личности светске историје, налазе се три руска владара – Иван Грозни, Свети Цар Николај и Јосиф Висарионович Стаљин. О томе су писали многи велики умови Русије, делић одговора зашто је то тако покушао сам приказати и у неким својим текстовима…
    По питању Солжењицина, потрудићу се да напишем један текст јер не видим сврху у оваквим полемикама, овде само неколико осврта на Ваш одговор.
    Прво, ја никада и нигде нисам кандидовао Стаљина за светитеља, немојте тим да се служимо. На крају текстова ћу навести линкове са мојим текстовима о Стаљину, па можете прочитати и навести да ли ту има нешто што не одговара истини.
    Друго, Ваше поимање Стаљинове личности везано је за клишее који не могу прећи озбиљну критичку анализу, не може се лик Стаљина тумачити по историографији Јосипа Броза Тита и Никите Хрушчова. Без жеље за било каквим омаловажавањем, заиста Вас поштујем и немам порив да било кога омаловажавам, али морам рећи да Ваше тумачење о Стаљиновим разлозима за отварање храмова мене подсећа на приче из доба титоизма о Мирку и Славку. Немојте такве клишее користити у озбиљној полемици, прочитајте шта је о томе писао доктор црквене историје и по многима највећи архијереј РПЦ у другој половини ХХ века Јован Сничев.
    Овде само да укратко подсетим шта је претходило отварању храмова, од 1934. године до тог момента. Претходила је РУСИФИКАЦИЈА бошљевика, Ви оптужујете Стаљина да није био Рус заборављајући или не знајући да је то духовна категорија више него етничка и по том критеријуму је Стаљин био већи Рус од милиона етничких Руса. Пре тога број Руса у руководству СССР рачунао се у ПРОМИЛИМА. Пре тога је Стаљин вратио историју у руске школе пошто су лењинисти и троцкисти били укинули тај предмет, укинуо је мноштво антицрквених закона Лењина и Троцког, у том периоду снимљено је мноштво дивних филмова о руским великанима, обележен је јубилеј Пушкина, филм Ејзенштајна о Александру Невском је до данас непревазиђен. Дакле, тада је започет процес помирења покољења руских људи, тада су враћене царске еполете у армију, отворене Суворовске школе, без свега тога, победа над Хитлером не би била могућа. Ко покуша да озбиљно проникне у то доба, свакако ће му бити јасно да би било смртно опасно отворено скренути са пута марксизма-лењинизма, међутим, чињеница је да је крвник Троцки био у праву кад је рекао да је Стаљин у ствари био контрареволуционар…
    Што се тиче «чињенице да је Стаљин уочи рата побио све генерале» могу Вам рећи поуздано да је побио само издајнике и да је «оправдање» Тухачевског у Конквестовој књизи „Велики терор“ потпуно раскринкано јер је та књига написана по налогу енглеске обавештајне службе. Хитлер је по дојавама издајника Тухачевског и направио план напада Барбароса. Аргумент „одавно је познато, зна се“ и слично, може проћи само код либералних присталица историографије Хашког трибунала.
    Треће, укратко о Солжењицину, Ви посветисте доста времена Стаљину кога ја нисам ни поменуо, па сам покушао одговорити на најважније. Питате ме за шуровање са непријатељима своје државе. Господине Поштићу, Солжењицин је много пре укронациста у својим делима предлагао свођење Русије на онолику колика је била у периоду Московских кнежева. Ево Вам цитат размишљања Солжењицина о националном питању, немам времена за превод, видим да владате руским: «Меня поражает, что либеральные русские люди не понимают, что надо расставаться с республиками… Я им говорю, что Украина – всё должно отойти. – „Нет, нет“. „Ну, Украина – спорный вопрос. О правобережной, безусловно, разговаривать даже не о чем, пусть идёт. А в левобережной по областям надо делать плебисцит и разделить по количеству населения. Но какой разговор – Закавказье, Прибалтика! В первый же день хотите – кто куда хочет, ради бога! Только решите вопрос по финансовым расчётам. Что нам предстоит? Это будет ужас, если начнется развал у нас на Западе, да ещё совместно с центральным! Я вообще не знаю, что будет. Полный развал»
    Јел Вам ово не личи на речник Јушченка и Порошенка, управо о томе је сањао Бжежински. Шта рећи данас после скоро сто хиљада мртвих на Донбасу о видовидости Солжењицина? Свака шуша је могла претпоставити ако се буде прихватила његова логика да ће неизбежно доћи до грађанског рата, али то није могао схватити велики Солжењицин. Са трибина главног геополитичког непријатеља своје државе није се либио чак ни на позив за њено уништење.
    Шта рећи по питању морала за човека који натера сопствену жену да абортира а онда са другом трудном побегне, а када је она покушала самоубиство, он то коментарише са хладноћом од које се нормалан човек јежи?
    Доследност Солжењицина добро илуструју улизичка писма Никити Хрушчову када је требало добити стан, уверавајући тог сина пакла како је он, Солжењицин «добро схватио његову (Хрушчова!!!) очинску бригу о развоју СОВЈЕТСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И УМЕТНОСТИ и да ће се потрудити да постане ДОСТОЈАН ВИСОКОГ ЗВАЊА СОВЈЕТСКОГ ПИСЦА». Аферим. Када се Ссолжењицин дочепао Запада, Никита Хрушчов, тај прогонитељ Цркве који се зарекао да ће показатим последњег попа у СССР-у, није био на мети Солжењицина, на мети је био само Стаљин. Зашто? Зато што западне газде нису дозвољавале да се пљује по Хрушчову, само по Стаљину, јер је Стаљин осујетио њихов план да са великим руским народом ураде оно што су учинили са америчким индијанцима.
    Овде бих стао, време је за један мој текст о Солжењицину, понављам, ниски поклон Солжењицину за много написаног по повратку у Русију и за књигу «Два века заједно», али неозбиљно је уврстити га у исту раван са великанима руске књижевности…
    Свако добро од Бога Вам желим.
    Обећани линкови са неколико мојих текстова о Стаљину

    http://www.pecat.co.rs/2014/01/lazni-mitovi-o-staljinu/
    http://sabornik.rs/index.php/kolona-urednika/285-velika-pobeda-je-imala-i-velikog-vodju
    http://sabornik.rs/index.php/kolona-urednika/1478-srpskikrvnikjebiocercilanestaljin
    https://srpskistav.com/autorski-tekstovi/lazhni-istoriiski-mitovi-u-sluzhbi-razarana-drzhavnosti-odnos-stalina-prema-rpc/
    http://www.pecat.co.rs/2014/02/%e2%80%8apolemika-veliki-otadzbinski-rat%e2%80%8a-kao-alternativa-%e2%80%8avelikoj-oktobarskoj-revoluciji%e2%80%8a/
    https://www.google.bg/url?sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=&cad=rja&uact=8&ved=2ahUKEwjM38zqp5nsAhVJpYsKHXVtCsYQFjAHegQICBAC&url=https%3A%2F%2Fistinoljublje.com%2F2014%2F02%2F16%2F%25D0%25BE%25D0%25B4%25D0%25BD%25D0%25BE%25D1%2581-%25D1%2581%25D1%2582%25D0%25B0%25D1%2599%25D0%25B8%25D0%25BD%25D0%25B0-%25D0%25BF%25D1%2580%25D0%25B5%25D0%25BC%25D0%25B0-%25D1%2580%25D0%25BF%25D1%2586-%25D1%2580%25D0%25B0%25D0%25BD%25D0%25BA%25D0%25BE-%25D0%25B3%25D0%25BE%25D1%2598%25D0%25BA%25D0%25BE%25D0%25B2%25D0%25B8%2F&usg=AOvVaw2_hFpR4Qt95MT-EAE0GbNP

    8
    3
  6. Одговор Иоанн Дубињин

    Господин Дубињин, на самом почетку текста ви изговарате једну заблуду после које човек губи вољу за полемиком са Вама. Кажете „живећи слободно на Западу…“ На Западу је и тада било мање слободе него на Истоку али пошто је руски човек неком невидљивом нити везан са руском земљом како то рече велики Пушкин, ја Вам не замерам што сте у заблуди. Вратите се у Русију па ћете можда постати свесни тога…
    Човек са много већим референцама и од мене и од Вас не би себи дозволио да се са омаловажавањем односи према протођакону Владимиру Василику, једном од најбриткијих умова које данас има РПЦ. Дела Александра Солжењицина препуна су неистина о историјском периоду СССР-а о коме је писао, о томе постоје читаве студије, о томе можете прочитати и у линковима које сам приложио, то што Ви не видите или не желите да видите те неистине, то је Ваш проблем.

    5
    9
  7. Поштовани господине Гојковићу,

    Хвала за одговор. Осим ових текстова које сте приложили, имали сте и један у коме сте објашњавали и подржавали иницијативу да се Стаљин прогласи светитељем. Тај текст је чак имао и његову икону као илустрацију. Мислим да сте га објавили на сајту Фонда стратешке културе, па га зато сада можда више нема на интернету.

    Мене занимају чланци и књиге који на аргументован начин ублажују Стаљинове злочине, али проглашавати га светитељем је већ мало сувише. Разлог због чега је он почео „русификацију“ јесте због тога што је идеју Совјетског савеза хтео да учини великом (због свог наслеђа у њој), и схватио је да не може од ничега да је прави, па је покушао да се надовеже на велику руску традицију, али та концептуална наказа изгледала је као Франкенштајн. Не може се мешати Маркс и Достојевски, Лењин и Александар Невски, да не говоримо о прогону хришћана и потпуној забрани помена Христа и хришћанских светитеља (Невски је у филму приказан као војсковођа, не као светитељ). Погледајте само на кич социјалистичког реализма у уметности и дијалектичког материјализма у филозофији.

    Сигурно сте читали многе мемоаре попут оне Надежде Мандељштам, људи далеких од хришћанске вере који су били за револуцију и социјализам? Они описују у каквој су атмосфери страха и немаштине људи живели. Да не говоримо о раскулачивању и голодомору, зар то није био нељудски злочин? Пре величине државе морају се поставити животи људи, сваког појединачно, тога сте као хришћанин свесни.

    Један од разлога зашто сам изабрао да се бавим друштвеним наукама је то да ништа није егзактно, и тумачење умногоме зависи од културно-историјског контекста, што је за мене инспиративно. Сигурно је да нисмо могли исто гледати на Стаљина 90-их година прошлог века и сада, јер интелектуални трендови највише представљају реакцију на постојеће стање. Међутим, док је Русија на неки начин имала прилике да се разрачуна са својом лењинистичком прошлошћу (мада то још није потпуно учинила, и вероватно никада неће), Србија још увек није имала никог на власти који ће процес интернационализације и десрбизације мало окренути у другом правцу, а ја сам свој текст писао за наше читаоце.

    Солжењицин је свој глас подигао из соц-реалистичке КГБ тамнице. То што су његов вапај за правдом и слободом злоупотребили западни пропагандисти, то је потпуно друга ствар. После, под другим околностима, потпуно је променио тон. И ми смо сви стали уз Милошевића кад су почели да нас бомбардују. Какав год да је, ипак је наш и бољи од западних лицемера и силеџија.

    И изјаву Солжењицина о томе како ће се распасти СССР треба гледати у контексту друштвено-историјских прилика кад је она настала. Он је после распада много пута изразио жаљење што је 30 милиона Руса остало ван Русије. Уосталом, да се остварило ово што пише у наводу који сте приложили, мислим да управо тада не би било страдања у Донбасу, јер „правобережная“ и јесте мање-више Украјина, осим Одесе, већег дела Кијева, и још понеког града, а „левобережная“, која је цела „рускоговорящя“, у плебисциту би сигурно изабрала да се придружи Русији. Овако имате младе Русе у Харкову, Полтави, Запорожју и другим малоруским градовима који ће за 10-20 година, ако се ништа значајно не промени, говорити украјински, мислити да су Украјинци и мрзеће „Москаље“. Вероватно такви већ постоје.

    Још морам да нагласим да, за разлику од многих, веома ценим Солжењиница као уметника. Мислим да, и поред политизације свега што је писао, мало ко пише тако занимљиво и таквим лепим, руским језиком. По богатству речника и хармоничним реченицама може се с Толстојем упоредити. Иако има своју политичку функцију и није прозно дело, Архипелаг Гулаг се чита као занимљив роман, а није лишен ни лирских делова. Описи сведочења хришћана у затвору су врло вредни.

    У вези са прељубом нећу и не могу да га правдам ни осуђујем, Бог је судија за све наше грехе. Свако без разлике плаћа своје грешке, заблуде и страсти већ у овом свету, а камоли у следећем. Он је имао свој приватан и свој јавни живот, ми расправљамо о овом другом.

    Са занимањем ћу прочитати ваш текст о Солжењицину, и прокоментарисати га.

    11
    1
  8. Господине Поштићу,
    хвала на одговору, нећу даље коментарисати Ваше ставове ни о Стаљину ни о Солжењицину, потрудићу се да напишем текст кад ухватим времена. Овде само једну ствар морам поновити, нигде и никада и ни у једном тексту нисам подржавао иницијативу (чак не знам ни да је било ко било када покренуо ту иницијативу да би је ја подржао) да се Стаљин прогласи светитељем. Ваљда знам шта сам писао. Текстови са Фонда Стратешке Културе су преношени на разне сајтове и свакако не би био проблем наћи тај текст да он постоји, а већина ових текстова и јесу писани за ФСК али пошто тај сајт више не постоји, ставио сам линкове са других сајтова…
    Дакле, јесам у више наврата полкушавао да са Стаљиновог лика скинем слику коју су о њему створили Тито, Хрушчов и западни сатанисти, али да сам ја подржавао иницијативу (понављам, која и не постоји, бар да ја знам) за канонизацију Стаљина, једноставно није истина…

    6
    5
  9. @Ранко, кажете: “…на самом почетку текста ви изговарате једну заблуду после које човек губи вољу за полемиком са Вама. Кажете „живећи слободно на Западу…“ На Западу је и тада било мање слободе него на Истоку…“.
    Шта рећи на то, осим да се наши светоназори ни мало не поклапају. Ви припадате онима који сматрају да највећу вредност постојања за човека представљају (намерно пишем великим словима): „Религија/ Народ/ Држава“, а човек који је имао судбину (срећу/несрећу – како хоћете) да се у тој средини роди, нема никакву вредност, ни индивидуална права, осим улогу тамо неког јадног точкића у том “Псеудо Светом Тројству“. Ја припадам сасвим другом психосоцијалном соју – и вредност индивидуе/породице стављам на прво место – а она велика слова, ако на њих уопште и обраћам пажњу – пишем малим словима, и дајем им сходно томе и одговарајуће место у мом животу
    Од своје шесте године, до 1971 г. сам живео у “унутрашњој емиграцији“ у Титославији. Посматрано споља – имао сам чак и сјајну каријеру (у 30-ој години сам постао начелник одсека у једној прворазредној београдској болници/институту), али само ја знам колико ме је мука и напора коштало стално прикривања стварног сопственог мишљења и ставова, скривања гађења на друштвене појаве око мене и сталног обазирања око себе – чувања леђа, све док нисам увребао прилику да елегентно и конфорно са целом породицом одем одатле. У ствари, то осећање је маестрално описао Julian Barnes у свом роману о животу Шостаковича (The Noise of Time) – мислим да је и посрбљено, па ако нађете времена од своје СССР-о/Стаљиноманије, пробајте да прочитате… не би Вам шкодило.
    Од 1972 г. сам пар пута службено (у прворазредним – по локалним критеријумима – хотелима, са лимузином и шофером на располагању по пар сати дневно, исхраном у “девизним“ ресторанима, јер у локалним једва да је нешто и могло пристојно да се за њихове рубље поједе) бивао у СССР-у, који од свог (до)тадашњег силног “напретка“ није имао времена, способности, ни склоности да сам пронађе и уведе савремени метод за ефикасну борбу против ширења вируса хепатитиса Б, па је зато морао да ту технику добија са – по Вама “мање слободног Запада“.
    Москва – тај “ лусузни изложбени павиљон“ живота у СССР-у, је на мене остављала утисак живота у беди, сталним несташицама, сивилу, страху (како ли је тек у унутрашњости било, грозим се и да помислим) …у оно мало прилика када сам насамо могао да прозборим пар речи са локалним колегама ( скоро увек је, иначе, систематски, било присутно бар још пар очију – а о “ушима“ да и не говоримо) колеге су изражавале неверицу како сам смео слободно да изађем из Југославије и живим на Западу, да слободно путујем по свету – а посебно још нису ни схватале и зашто сам уопште и отишао из ње, јер за њих, јаднике, Титославија тада изгледала као рај слободе и обиља (ето, колико им је мизерно мало потребно било да би се осетили задовољним)… тим јадним скромним точкићима у великом СССР- механизму “ Партија /Народ/ Држава“ (приметићете да је “Партија“ тада ефикасно истиснула “Религију“). И, шта још да кажем? Ионако такви као Ви то не могу ни схватити, ни прихватити – а уосталом, ја ово и не пишем због наивног покушаја да Вас убедим, него да – ако неко ко се колеба између Вашег и мог става, има увида и у мој став о том питању.
    Иначе, што се тиче Ваше наводне иницијативе за проглашења Стаљина светитељем, некако сам више склон да поверујем г-ну Поштићу (надам се да ће сада и овде он објавити и доказ за који Ви тврдите да не постоји), а за Вас – само жалим да нисте и римокатолик, јер бих у том случају имао предлог за идеалан пандан Стаљину за светитељски статус: Императора Нерона. Како би то лепа и идилична равнотежа на оба пола Велике Схизме била: на православној св. Исповедник Стаљин, а на римокатоличкој: св. Богоугодник Император Нерон!

    12
    3
  10. Добро, опростите ако нисам добро запамтио.

    5
    5
  11. Ево малог подсетника на Стаљинов однос према своме народу :

    1923 год Бољшевичка служба ЧЕКА (Феликс Ђержински) шаље народне непријатеље на острва Соловки. 1926 год тамо је око 20 000 затвореника.

    1930 (Вишински), процес на коме се суди инжењерима и индустријалцима за саботажу производње. Није испуњен план ! Претходно мучени, сви признају кривицу. Петоро стрељани, остали у логоре

    1931 Стиже колективизација, колхози, летеће бригаде против кулака којима се отима све, до задњег зрна жита, до задњег пилета. Сељаци опљачкани, конвоји депортованих, 6 – 7 милиона сељака умрло нарочито у Украјини, 1932, голодомор.

    1930 основан Гулаг – скраћеница од Главное Управление ЛАГереи – резервоар бесплатне радне снаге. Радови :
    Канал ББК : Беломорско Балтијски канал, 227 км. Граде га 120 000 затвореника. 12 000 умлих. 1933 Стаљин, Јагода и Киров инаугуришу канал – велики успех комунизма.

    1933 Гулаг има око 500 000 затвореника
    1932 нови пројекат : КОЛИМА : 80 000 затвореника траже злато. Сваки је морао да ископа ручно 10 рупа дубоких 50 цм у залеђеној земљи – пермафрост. Годишња продукција 52 тоне злата. Смртност затвореника 10% годишње. Варлам Шаламов боравио 17 година, написао књигу.

    1934 : Конгрес партије, делегати френетично тапшу Стаљину који указује на саботажу : планови нису испуњени, пад производње, глад. Убиство Кирова даје Стаљину повод за репресију, НКВД налази кривце у Лењинграду

    1935 У Гулагу је око милион затвореника. На новом пројекту Москва Волга ради око 200 000 затвореника који током Стаљинове посете, тапшу вођи који их је послао у пакао.

    1933 – 1940, 200 000 затвореника гради БАМ – Бајкало-амурску магистралу. У кампу Воркута, осуђеници копају угаљ на – 60*.

    1936 -1938, на измишљеним процесима суђење старим Лењиновим пријатељима за издају и шпијунирање. Раднички савети траже најстроже казне, сви оптужени признају кривицу. 120 000 комуниста ухапшено, Лубјанка, половина стрељана.

    1937, 40 000 официра оптужено да су немачки шпијуни.. Маршал Тухачевски убијен јуна 1937.
    1938, Јежов на челу НКВД. Током 15 месеци траје чистка : по 50 000 људи убијано месечно.
    1940, Стаљин обуставља терор. Убијен је Јежов. Приликом стрељања, Јежов је рекао : кажите Стаљину да умирем са његовим именом на уснама.

    На његово место долази Берија. Реорганизација Гулага.
    1940, око 25 000 Пољака убијено у Катину и околини. Око 100 000 Пољака суђено и послато у Гулаг. Око 320 000 Пољака послато у СССР.

    1945, крај рата, весеље, ватромет. Око 4 200 000 совјетских ратних заробљеника се враћају у домовину. Сви су саслушавани од НКВД, око 360 000 су послати у Гулаг.

    10
    2
  12. Одговор Иоанн Дубињин
    Господине Дубињин, ја сам говорио о слободи духа, а Ви све материјализујете. Тим причама да више верујете у оно што знате да није истина (јер да је истина зашто бих је ја негирао, лако би се то разоткрило), тим писањем малим словима онога што треба писати великим, а великим писати Императора Нерона, Исповедника Стаљина и Велику Схизму, унижавате себе, не мене. Мени би заиста било испод части тврдити да сте написали нешто за шта Ви кажете да нисте написали, ако има достојанства, полемика не би смела да доводи до тако ниских порива…
    У чувеној Јеванђелској причи о Гадаринцима демони су молили Исуса да уђу у свиње како њихове газде не би примиле Христа. Становници Запада и тада би и сада би, попут Гадаринаца, молили Христа да оде из њиховог краја, јер тамо не обитава Христос него демони. Исток ни тада ни сада није био поробљен у потпуности тим демонским духом и ја сам на ту слободу мислио господине Дубињин. Жао ми је што све мора да Вам се црта, материјалистички дух је много јачи на том Вашем „слободном“ Западу него на том Вама одвратном Истоку…

    6
    9
  13. Одговор Деда Ђолету
    Од срца благодарим деда Ђолету на новим поузданим и тачним информацијама које су од изузетног значаја. Његове анализе и подаци су веома дубоки и тачни, тако да сам у многим ситуацијама, поводом различитих питања, текстова и полемика, сазнао многе информације и поуке од непроцењивог значаја. Хвала од срца деда Ђоле, само тако наставите, слањем својих тачних и проверених информација дајете непроцењив допринос спознаји историјских чињеница у скоро свим питањима која се разматрају у нашој јавности…

    2
    3

Оставите коментар