Зар је заиста претежак задатак да се окупе сви који могу да потпишу ове две-три ставке?
Протест у Београду испред Народне скупштине (Фото: Getty Images/АФП/А. Исаковић)
Можда није лоше да се повремено мало потрудимо да кроз опијумску маглу која пала на Србију уочимо јасне чињенице.
Више од половине народа није за тренутну власт. Па и добар део оних који гласају за власт, подржава је уз много условности, необавештености и личних интереса, који се лако мењају.
Систем первертиране страначке демократије у којој онај ко има монопол над медијима држи власт унедоглед, и не допушта формирање здраве политичке сцене, обавезује све оне који су за промену колонијалне власти да сагледају реалност а не да у недоглед кукумавче због своје онемогућености.
Видели смо како то мора да се ради на примеру Црне Горе.
Молитвено окупљање у Подгорици, 9. 2. 2020. (Фото: Борис Пејовић/ЕПА)
Да би се власт променила, потребно је да се сви који су против ње удруже. Не у идили. Подељеност је на патриотски део који је одређен националним идентитетом, традицијом, вером, инсистирањем на очувању територијалне целовитости, и део који је доминантно европско-југословенско-грађанско-индивидуалистички одређен, разлике су превелике да би се игнорисале.
Али у будућности то су групације које ће у конструктивном политичком сукобу одређивати наш пут.
Свештеник Ненад Илић (Извор: Фејсбук)
Ми национално-патриотски оријентисани слутимо да смо у већини, али морамо да уважимо чињеницу да ће тешко бити без оних других променити власт која глуми да је и једна и друга страна а није заправо ни једна, него удружење из ниских интереса и страсти.
Нетрпељивост према странкама и страначком моделу организовања је очигледна. Утолико, са убеђењем да је време за стварање широког покрета (или два покрета који ће до формирања нормалне политичке сцене имати заједнички циљ – промену корумпиране власти) они национално-патриотски би заиста требало да се уозбиље и да престану да се такмиче у плакатирању неморалности оних сродних који им нису потпуно прирасли срцу, него да покажу трунку решености и практичне способности да се удруже у спасавању Србије, а са највећим тренутним циљем – изласком из понижавајућег колонијалног положаја.
Не треба нам сад странка, па до самих избора ни лидер. Треба нам мобилизација и више организатора. Па Боже помози.
Не треба нам десет тачака које ћемо крвљу запечатити. Треба нам сагласност око два или три најважнија циља који нас уједињују без обзира на све наше међусобне разлике.
Доста неправде, криминала и корупције, нећемо да слободарска Србија после свега кроз шта смо прошли буде колонија, не дамо Косово и Метохију и целовитост наших граница, не одустајемо од нашег идентитета који је светом крвљу успостављен. Лако ћемо се сложити да је православна вере вероватно најважнији део тог идентитета.
Зар је заиста претежак задатак да се окупе сви који могу да потпишу ове две-три ставке? Чак и ако се међусобно довољно не воле?
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница свештеника Ненада Илића)
Categories: Преносимо
Оставите коментар