Никола Самарџић: Вашингтонски споразум показао да још нисмо у стању да доносимо важне одлуке

Исход председничких избора вероватно неће променити однос САД према неопходности посредовања

Потписивање Вашингтонског споразума (Фото: Еван Вучи/АФП)

Сваки договор који постигнемо са САД, допире даље од свих наших стварних капацитета.

Вашингтонски споразум садржи и нормативне обавезе, и пристанак на нова политичка усмерења, отуд снажне реакције власти и опозиције.

Споразумом је можда пресечен и узалудан ток времена које Београд и Приштина троше у јаловим сукобима, у бескрајном трајању распада Југославије.

Наговештен је и нов изглед глобалних односа.

Време је ненадокнадив ресурс. Претпоставка је да је равнотежа задовољства или незадовољства један од гаранта успеха, а успех, у овом случају, засад, зависи од поштовања договореног.

И за финесе, које би нас привремено учиниле спокојнијим, изгубили смо ненадокнадиво време, животе, имовину, људску част, национално достојанство.

Посебна важност Вашингтонског споразума је подсећање да још увек нисмо у стању да доносимо велике и важне одлуке.

Југословенски суседи упорно су недовољно способни да сами уређују односе који воде новим облицима сарадње: укидање граница по шенгенским а не по шверцерским стандардима, уважавање жртава недавне прошлости, сарадња у развоју примењене демократске културе, развој слободних институција државе и друштва.

Вашингтонски споразум опомена је и за ЕУ.

Александар Вучић, Федерика Могерини и Ана Брнабић (Фото Танјуг)

Вођена агендом Федерике Могерини, претходна ЕУ администрација је фино подешавала Западни Балкан у складу са интересима Путинове администрације, уместо у складу са интересима проширења ЕУ и потребом за новим безбедносним оквиром у Југоисточној Европи и на источном Медитерану.

Претходна ЕУ администрација је обесмислила Бриселски споразум из 2013, и охрабрила источноевропске популисте који већ располажу политичким капацитетом да стопирају све ЕУ одлуке које су супротне интересима Москве или Пекинга.

Притисак на Грчку и Кипар уследио је након успеха Турске да с Русијом располути БиХ и успоставе утицаје политичке религије. Нова ЕУ администрација мораће да се суочи са одлукама Вашингтонског споразума који обухвата и односе на Блиском истоку.

ЕУ ће задуго бити ограничена у конкретном деловању због диверсификације интереса држава чланица које су интегрисане 2004. (кад су биле одлучне да напусте руску орбиту, да би се потом у њу постепено враћале).

Никола Самарџић (Фото: Ана Блажић Павловић)

Да ли ће Трамп поново имати Путина на својој страни у наставку предизборне кампање, мање је важно од одлуке САД да подстакну сарадњу Србије и Косова покретањем економије и деловањем нове инфраструктуре.

Исход председничких избора вероватно неће променити однос САД према неопходности посредовања. Вашингтонски договор је чудан и местимично радикалан управо због толиког изгубљеног времена.

Притисак на Србију да призна независност Косова остаће оптерећење спољне и унутрашње политике. Ахтисаријев план из 2007. није подразумевао такву обавезу.

Штавише је креативним одредбама о локалним заједницама и прекограничној сарадњи поштовао право српске заједнице на слободу и развој.

Политички и институционални стандарди које је нудио Ахтисаријев план тек ће бити предмет преговора.

Две деценије након пада Милошевићевог режима, важне поставке тога режима рестауриране су и у Србији и у Црној Гори, које су престале да постоје као секуларне државе.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Данас, 25. 9. 2020)



Categories: Вести над вестима

Tags: , , , ,

3 replies

  1. Самарџић остаје доследан, што значи редовно плаћен. Ипак, има истине у томе да ако смо неспособни да са универзитета уклонимо овакве фалсификаторе српске историје (који су професори на одсеку за историју), онда наравно морамо да се помиримо са њиховим ставовима да Срби нису у стању, чак нису ни достојни тога да одлучују у своје име. Циљ овог памфлета је уверити Србе да је потпуно у реду прихватити апсолутно све што други наметну, јер смо незрели, недорасли и глупи за самостално одлучивање. Први доказ да то није тако треба да буде склањање ове карикатуре интелектуалца и синонима подаништва и бешчашћа из образовног система.

    10
    1
  2. Што се тиче Вашингтонског споразума, потсетили бисмо на одлуке Берлинског конгреса, којег су одржале велике силе од 13. јуна до 13 јула 1878. године. На овом Конгресу успостављене су „половично независне“ државе Србија, Црна Гора, Бугарска и Румунија. Свуда се поред Турака увукла Аустрија, која је постала посредник и потписних извесних уговора између тих нових „независних“ држава и дотадашњих окупатора и тиранина њихових земаља и обеспртављених и потлачених народа. Имајући у виду да су се Бенџамин Дизраели – Бекoнсфилд, Ото Бизмарк и Џула Андраши, као представници западно-европских тријалиста – империјалиста посебно истицали у подржавању Османског империјализма. Упрегли су Аустрију да им буде претходница продора према Истоку.

    Ради историске истине ваља рећи за извесне чланове Берлинског Конгреса, да нису уопште узимали у обзир србске тежње за ослобођењем и уједињењењем. Њихов циљ је био, да се Србима несме дозволити уједињење и ослобођење. Њихово начело је на снази и данас под окриљем извесних европских и америчких империјалиста-тријалиста. То су и њихови најамници потврдили на заседању АВНОЈ-а, иза којег су стајали свемоћни европски и амерички империјалисти- тријалисти.

    У овом контексту цитирали бисмо маџарског масона, окултисту, идолатристу, езотеристу кнеза Андрашија (Count Gyula Andrassy). Он је излазећи пред јавност после Берлинског конгреса у Пештанском сабору 1878. године дословно рекао: „Окупацијом је Босне и Херцеговине ударен клин у експанизвност панславизма; стануто је змији ногом за врат, која би иначе могла бити опасна за Аустро-Угарску монархију…“ (Види: Редакциони Одбор, Споменица Босанско-Херцеговачког устанка 1875-1925, Београд, 1925, стр. 41; Jasper Ridley, The freemasons – A history of the world’s most powerful secret society, New York, 2011, стр. 215/216).

    Такође, имајући на уму да је у току 1893. године публикована књига Гл. Гершића под насловом „ Поглед на међународни и државоправни положај Босне и Херцеговине и острва Кипра…“, која представља значајан историски докуменат. Ограничили бисмо се само на цитате из његове књиге да би одбили сваки приговор пристрасности.

    Стр. 6-7: „Пре свега ми ваља у кратко изложити фактичку уговорну основу односима, о којима је овде реч. Опште је познато да је берлински уговор од г. 1878 велика међународна основа данашњем стању ствари на балканском полуострву; њиме је завршен један период а утврђена нова фаза у поступном расплетању мучнога источног питања; период који је завршен обухватао је време од париског уговора г. 1856 до поменуте г. 1878. У 25. члану берлинскога уговора одређен је нови положај Босне и Херцеговине и ту је казано: ‘Провинције Босна и Херцеговина биће поседнуте и под управу узете од стране Аустро-Угарске’ – ‘Les provinces de Bosnie et d’ Herzegovine seront occupies et administrees par l’ Autriche-Hongrie’ . Затим долазе познате одредбе о санџаку ново-пазарском, а на крају тога члана каже се: ‘У томе погледу влада аустро-угарска и турска задржавају право да се споразумеју о појединостима (детаљу).’ – ‘A cet effet les Gouvernements d’ Autriche-Hongrie et de Turquie se reservent de s’entendre sur les details.’ Испуњавајући ову последњу тачку Аустро-Угарска је 21. априла идуће 1879 г. закључила посебну конвенцију са Портом, у којој су још изближе одређени услови те ‘окупације’ од стране Аустро-Угарске. Дакле наведени 25. члан берл. уговора и ова конвенција, то је цела фактичка уговорна основа данашњем положају Босне и Херцеговине. Положај острва Кипра није обухваћен самим актом берлинскога уговора, него се он оснива на уговору, који је баш пред сам берлински конгрес а то је 4. јуна 1878 г. закључен између Инглеске и Порте, по коме се уговору Инглеска обавезује да као савезник Портин оружјем брани султанову азијатску област против Русије, а Порта опет у накнаду зато пристаје да Инглеска поседне и узме под своју управу острво Кипар, тај бисер мора јегејскога, као што га многи писвци зову, и кључ канала сујецкога и Босфора. Како се у уговору каже то је нарочито зато уступљено Британији, да би помоћ која ова ваља у даном случају Порти да даде, била што бржа и поузданија; дотле је последња инглеска стација у средоземном мору била Малта, а она је одвише удаљена од позорнице, на којој би се евентуално имала појавити инглеска помоћ…“

    Стр. 74-75: „Баш у име науке не грешећи се о научну објективност може се с основом тражити да се за свако питање нађе решење, које ће бити правилно, имати јемства трајности и одговоарати неизгладивим захтевима међународне правде. Кад поменух међународну правду онда не могу а да овде на завршетку не поменем ради карактеристике једну мисао, једно начело, које је на самоме берлинском конгресу истакнуто од стране оних дипломата, који су водили прву и велику реч при доносењу конгресних одлука и уређивању разних питања, па и питања босанско-херцеговачког, а то су претставници инглески Биконсфилд и Солсбери. Баш при самоме решавању о начину регулисања босанско-херцеговачког питања та је мисао нарочито и најјаче истицана, а то је мисао равнотеже на истоку, равнотеже балканске. Први је Солсбери подносећи свој предлог о Босни и Херцеговини казао у течају свога говора: ‘У случају ако би знатан део тих провинција пао у руке једној од суседних кнежевина (Србији или Црној Гори), онда би се образовао један ланац од словенских држава, који би се пружао преко балканског полуострва и чија би војничка снага опасношћу претила становништву других племена која заузимају јужне крајеве полуострва.’ А Биконсфилд је потпомажући предлог свога друга између осталога казао: ‘Зар није осим тога од великог значења и важности, кад се велике силе труде да учине правду свима племенима, да на балканском полустрву спрече превласт само једнога племена? Кад би конгрес покрајине, о којима је реч (т.ј. Босну и Херцеговину), оставио у стању у коме се сада налазе, онда би смо видели како би се појавила и поникла превласт словенских племена, племена, које је мало расположено да учини правду другим племенима.’ Из тих наведених речи та два државника изведена је мисао те т. н. равнотеже на Балкану, коју су после тога и други државници у разним приликама говорећи о стању на истоку помињали и на среду износили и тако исто и поједине публицисте. Спречавањем превласти и преваге једнога племена над другима одржава се равнотежа и у интересу те равнотеже морале су дакле Босна и Херцеговина да дођу под аустријску, а острво Кипар под инглеску окупацију и управу, морало је бугарско племе да се подели у вазалну кнежевину, источну Румелију и т.д…“ (Види: Гл. Гершић, Поглед на међународни и државноправни положај Босне и Херцеговине и острва Кипра према нучним оценама преставника данашње међународно-правне теорије, Српска Краљевска Академија – Глас ХХХVII, Београд, 1893).

    Такође, што се тиче данашње доминације западних империјалиста – тријалиста на Балкану, чињеница је очигледна. Свако друго виђење је неприхватљиво и штетно. Збигњев Бжежински је други дан после Дејтона изјавио да је Република Србска привремено решење и да ће бити елиминисана. Србима се несме дозволити уједињење и ослобођење, јер им је то циљ европских и америчких империјалиста-тријалиста да Србе сведу на ниво Курда а, Србију на ниво Палестине. Све остало су дневне политичке манипулације.

  3. @Способан за размишљање, правилно примећује да је конзистентност пропагандистичког деловања Самарџића везана за редовност исплате на његов рачун од стране оних у чијем интересу дела.

    Вреди додати да има и оних којима конзистентност у деловању није одлика, али им је плата (претостављам) много већа од професорске наднице за издају. Овде мислим на некадашњег писца В.Д. а садашњег одбеглог пацијента из „Л.Лазаревића“ који је преврнуо ћурак наопако па већ дуги низ година сав свој квази таленат употребљава на блаћење сопственог народа.

    Јудински сребрњаци које прима В.Д. су могуће бројнији од мрва које добија професор али је зато утицај деловања овог потоњег погубнији — В.Д.- а више не слушају ни чланови уже фамилије док професор своје лже тумачење пропагира студентима са места ауторитета.

    Како год, обојица се могу сматрати корисним — јер ће потоњим генерацијама послужити као јасни, угледни примери неморалних, неодговорних, лабилних јавних делатника који су продали своју веру за вечеру (у МакДоналдсу).

Оставите коментар