Владимир Димитријевић: Мирис моштију или смрад греха или Још о спомену Стефана Немање

Друга Србија не воли мирис моштију, а они који издају Косово и Метохију никад га нису ни осетили, ма како се правили „великим Србима“

Биљно битије

Наш хришћански мислилац, Жарко Видовић, говорећи о значењу биљке из хришћанске перспективе, је, у својој књизи „…и вера је уметност!“ уочио да је биљка чудесно биће, које се размножава и плодоноси ником не доносећи смрт. За њу не важи да је „туђа смрт – мој живот“. Она се храни минералима раствореним у води; храна јој је земља, храна јој је камен. Она Сунчеву енергију претвара у нашу крв и тело; захваљујући биљкама, дишемо и „једемо“ Сунце, прерађено фотосинтезом у плодове. Биљка се жртвује и умирује утробу и животињи и човеку. Најчеднији адамски првотник поштује биљку пре сваког другог створа. Људски род тотемизује животиње тек кад постане агресивни освајач и разоритељ природе.

Биљно битије је битије пре пада; оно је чедно, као дете, чија душа мирише јер је чиста, неискварена грехом. Ако се не повратимо и не будемо као деца, нећемо ући у Царство Божије, каже Христос, који је и сам Син Човечији, сушта Чедност. По Жарку Видовићу, Орфеј је био претеча Христа зато што је биљаричком песмом кротио и животиње; одбивши да се укључи у помамни култ Диониса, он је растргнут – растргле су га озверене менаде, Дионисове пратиље.

Јакоб Савари, Орфеј опчињава животиње и дрвеће својом песмом (Фото: Викимедија)

Жарко Видовић каже да нас биљка учи смирењу и смерности јер се не креће, ни за чим не посеже, ништа не тражи и ничему се не одупире. Земља је, вели он, стога и названа Мајком јер не пружа отпор, као ни биљка. А рађа, дарује, храни.

Христос Своје Тело и Крв даје као Хлеб и Вино – поистовећује се са биљним битијем – и то је, по Видовићу, сама срж Светог Предања. Богочовек је, иначе, у првим данима хришћанства приказиван као Јагње за клање (кољиво), али је касније ово изображење укинуто, јер Христос Се пре свега јавља кроз Своје Тело и Крв у Евхаристији, дакле као Свезасићујући Клас и Грозд. И славско жито је кољиво – нема више крвне жртве, све се улило у биљку видарицу.

Наш се Стефан Немања, каже видовити Видовић, у биљку претворио кад је, као блаженоупокојени монах Симеон, замироточио – охристовљен, благоуханијем се јавио Србима и свету.

Миомир светих

Свеци миришу. Рајски. Архимандрит Јоаникије Коцонис описује, у свом „Светогорском Старечнику“, случај миомира од моштију Светог Георгија Победносца:

Одавно су нам познати одређени мироточиви светитељи, од којих су неки сахрањени у освештаној земљи Светоимене Горе, и својим миомирисом испуњавају ваздух у Градини Пресвете Богородице. Било је то 1989. године. У манастиру Ксенофонту прослављао се празник Светог великомученика Георгија Победоносца који, поред осталих благодатних дарова, има и дар мироточивости.

Започело је величанствено и побожно бдење. Служена је половина вечерње када је многопоштовани игуман овог манастира, Алексије, очигледно дубоко потресен, прекинуо службу да би свима објавио чудесно и први пут јављено изливање мира из освећене руке Светог Георгија. Био је то знак светитељевог благодатног присуства. Одмах се започело са служењем молебана Светом Георгију, како би сви имали прилику да целивају свете мошти.

Непосредно пре овог чудесног догађаја, игуман Алексије је у свети олтар саборног храма (католикона) позвао високопреосвећеног Амвросија, митрополита Полијаниса и Килкисија, архијереја познатог по свом подржавању монаштва, чије је присуство увеличало овај празник. Осим њега, у олтару су били присутни архимандрит Христодул, игуман манастира Кутлумуша, као и игуман скита Свете Ане, духовник Антим, који већ беше зашао у осамдесете. Сви они су, као очевици, могли да посведоче о благодати мироточивости.

Сви ми који смо присуствовали овој празничној прослави, представници манастира, пустињаци, киновити и мирјани, поклонили смо се светим моштима узнесене душе, са осећањем дубоког унутрашњег славословља, у умилењу и скрушености срца каква је одговарала тим тренуцима, као и онда када је страшни и верни чувар Светоимене Горе, Свети Победоносац, био међу нама, жив и славећи заједно са нама, руководећи прославом, прослављајући Бога и заузврат прослављен од Бога.

Чинило се да наша срца, обузета умилењем, немо и са радошћу певају: „Велики си, Господе, и чудна су дела твоја, и никаква реч људска није у стању да опева чудеса твоја.”

Изгледало је да се на оном месту, где се на моштима појавило миро, налази рана. Миомирис који се одатле ширио био је исти онај који се шири од свих светих моштију.

Животодавна благодат ових светих моштију била је сагласна с пасхалном атмосфером свеноћног бдења на којем је објављено: „Ми проповедамо Христа распетога и васкрслога. Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? Христос васкрсе и ви сте побеђени!”

Свети Сава и Свети Симеон, фреска из Манастира Милешева

Цветови ружа и лимуновог дрвета у манастирском дворишту потврдили су наступање пролећа, а изливање мира из руке „ослободиоца поробљених” посведочило је да Христос „ваистину васкрсе!”“

Мирис светости је мирис Васксрлога Христа, Који јесте рај и вечни живот… Колико нам он недостаје!

А у овом свету

А нама је, на почетку Завета, мироточио Свети Симеон, смиривши се до праха и одрекавши се власти, да би, како каже народна песма, души место ухватио.

И рекао нам – идите путем Христовог благоуханија.

Истински је болно видети неког ко никад није осетио мирис светости, и коме се, због свагдашњих, политичких разлога, привиђа зло у српском мироточивом свецу, којим почињемо заветност своју. Друга Србија је „провриштала“ због београдског споменика Стефану Немањи, кога је Бог прославио мироточењем. Тобож, смета им што је споменик подигао Вучић; али, суштински им смета што је у Београд дошао Немања. (При чему, наравно – и о томе сам писао – срамота је да споменик Немањи подиже власт која издаје Косово и Метохију, срце српске средњовековне државе!)

И то је болно.

Друга Србија не воли мирис моштију, а они који издају Косово и Метохију никад га нису ни осетили, ма како се правили „великим Србима“.

Део споменика Стефану Немањи (Фото: Пешчаник)

Огреховљеност наша воли све баздове утварне пролазности, од дувана и марихуане, преко бензина и керозина, до, како би Живојин Павловић рекао, „задаха тела“.

Баш смрди у овом свету! Наравно, није то само загађење ваздуха: оно је последица оног најдубљег загађења, загађења људских душа, које заударају на грех, смрт и ђавола. Душа побожног човека, пак, мирише. „Кад из цркве иде, мирише му душа као ран босиљак“, каже једна наша почашница о старом благочестивом домаћину.

Остаје нам, као и увек, да бирамо – мирис Господњи или смрад смртоносне самодовољности. Наши преци су знали да изаберу.

Опрема: Стање ствари

(Српски став, 21. 9. 2020)

Прочитајте још



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , ,

Оставите коментар