Први споменик Стефану Немањи, испред Музеја Николе Тесле, а подно Храма Светог Саве, биће заиста диван белег нашег времена

Свети Сава и Свети Симеон, Которска школа, крај 18. века (Фото: Политика)

Тешко да је ико могао очекивати овакву аутошовинистичку хистерију какву је изазвала најава подизања споменика великом жупану Стефану Немањи, од Бога прослављеном Светом Симеону Мироточивом, како је у именослов светих Православне цркве убележен родоначелник династије Немањићâ и једна од неколико најзаслужнијих и најзначајнијих личности српске историје. Духовни следбеници оних који су, на пример, слали људе на Голи оток, правили такозвана пасја гробља и чинили слична недела, траже од признатих уметника, научника, новинара и других да јавно осуде подизање овог споменика. Један, зачудо по презимену Поповић, јавно се заклиње да ће, чим он и његови истомишљеници преузму власт, одмах минирати споменик. Нема никакве сумње да би тако прошли и сви које он доживљава као политичке противнике. У том смислу, као саставни део истог насилничког, па и злочиначког менталитета, схватам припремање ломаче за поједине владике и сличне претње архијерејима. Да поновим, не треба ни најмање сумњати у озбиљност тих претњи, зато што је наш православни народ све то већ доживео и преживео. Пред остваривање тих претњи испречила се ипак једна реченица упућена владикама, коју је само поновио тај несрећни Поповић: „Када ми дођемо на власт…”

Део споменика Стефану Немањи (Фото: Пешчаник)

Ми, пак, који с радошћу очекујемо подизање споменика и освећење сваког новог храма посвећеног мироточивом светитељу српском, треба да чинимо све што Господ од нас очекује, а што је и Свети Симеон чинио, како би и наша отаџбина и било која друга земља и народ били поштеђени таквих искушења и страдања. Свако, пак, размишљање о овако опасним претњама или намерама ми, као хришћани, морамо закључити речима првог хришћанског мученика, Светог архиђакона Стефана: „Господе, не урачунај им грех овај!”

У исто време, у жељи да свој народ подсете на живот Светог Симеона, многи су ових дана добронамерно написали да је он основао прву српску државу. То није тачно, али је сигурно тачније – или макар мање погрешно – од тврђења оних који су 2004. године, поводом двовековног јубилеја Карађорђевог устанка, пласирали лажну максиму „два века српске државности”. Немања је родоначелник светородне лозе и династије Немањићâ и творац потпуно независне, признате, а притом и јаке српске државе, увек присутне и живе у историјском памћењу нашега рода. Овде је прилика да укажемо на то да византијски и франачки писани извори говоре да велика и добро организована српска држава већ у 8. веку обухвата Далмацију, Србију, Босну, Паганију, Захумље, Травунију и Конавле. Ти извори сведоче о многим градовима, а не само о војним утврђењима наших предака.

Свети Сава и Свети Симеон, фреска из Манастира Милешева

У тим временима раног средњег века појављују се имена првих српских кнежева из династије Властимировића, која је предводила наш народ још у Полабљу, у данашњој Чешкој. Историјској науци су за сада позната имена српских кнежева Свевлада, Селимира, Владина, Ратимира, Вишеслава, Радослава, Просигоја и Властимира, кнеза по којем је династија названа. Та имена сведоче управо о владарском и државном континуитету код Срба од 7. до 10. века. Властимировиће, по смрти кнеза Часлава, наслеђује владарска породица Тихомировићâ, названа по Тихомиру, првом кнезу из тог рода. Године 1078, у време династије Војисављевића, кнез Михаило постаје први међународно признати српски краљ. Познат нам је ктиторски портрет краља Михаила, из 1080. године, у Цркви Светог Михаила у Стону, у данашњој Хрватској. Доба Михаиловог наследника краља Бодина врхунац је наше историје у раном средњем веку, јер је у јединствену државу успео да обухвати српске земље: Дукљу, Травунију, Захумље, Неретљане, Рашку и Босну. Овде ћемо, истичући ступање на историјску позорницу династије Вукановића, у којој ће се око 1113. године у Рибници, данашњој Подгорици, родити Стефан Немања, застати и позвати све, нарочито младе нараштаје, да читају и уче о Стефану Немањи, о Светом Сави, да буду поносни на своје претке, да се моле у храмовима посвећеним Светом Симеону Мироточивом, у Београду, Ветернику крај Новог Сада, Чикагу, Подгорици, Лесковцу или Беранама, као и да се поклоне његовим светим моштима у његовој задужбини Студеници.

Епископ бачки Иринеј (Фото: Православие.ру)

Напослетку, сви заједно треба да се радујемо што ћемо ускоро у Београду, после молитве у довршеном и величанственом Храму Светог Саве на Врачару, моћи да прошетамо лагано Немањином улицом до његовог споменика и да ту попијемо свеже цеђен и охлађен сок од малине из Ариља, а потом посетимо нови и његовог имена достојан Музеј Николе Тесле, највећег српског научника и једног од највећих светских научника. Први споменик Стефану Немањи, испред Музеја Николе Тесле, а подно Храма Светог Саве, биће заиста диван белег нашег времена. Сматрам да то никоме ко Српству добро мисли неће сметати. Коме ипак буде сметало, биће то показатељ његовог духовног стања и односа према сопственом народу и његовој вери, историји и култури.

Опрема: Стање ствари

(Политика, 13. 9. 2020)

Прочитајте још

• Слободан Антонић: Естетика паланачке свадбе
  
• Владимир Димитријевић: Штета што није виши или Споменик Стефану Немањи као знамење времена
• Никола Варагић: Стефан Немања – Свети Симеон Мироточиви
• Жељко Перовић: Споменик Стефану Немањи и анархистичка хистерија у Србији
• Romen Louis: Споменик Стефану Немањи као истјеривач злих духова

Categories: Преносимо

Tags: Београд, Стефан Немања, антисрбизам, епископ бачки Иринеј, споменик Стефану Немањи, српска историја