Слободан Антонић: Естетика паланачке свадбе

Можемо само рећи: добродошао Немања, какав си да си; велики и накарадан, „руски“ и одвећ српски – наш си. И добро је што су ти крст у десној руци заменили с мачем

Слободан Антонић (Извор: Искра)

Негде од средине јула аутоколонијални медији почели су да нас гњаве са спомеником Стефану Немањи. А онда, негде средином августа – као да је неко притиснуо паник-тастер – гунђање и вајкање претворили су се у праву хистерију.

Владимира Димитријевића то лудачко бешњење подсетило је на сцену из филма Истеривач ђавола, када се ђавоиманој јунакињи пред крстом лице окренуло на затиљак.

Невероватно је шта је све, током августовских бјесова, речено за споменик:

Оно што је заједничко свим овим махнитањима било је отворено инсистирање на дистинкцији:

  1. ми, носиоци укуса и културе, урбани и модерни, стручњаци и арбитри за лепо;
  2. ви, простаци, скоројевићи, паланчани, сељаци, који ружите нашград.

Или како то каже Радина Вучетић, на једној страни је „суверена естетика“, „људи струке, од интегритета“, а на другој „башибозлук, примитивни и ратнохушкачки”, као заступници „неорадикалског кича“.

А Горан Марковић: „Најгоре од свега је да је неко, неук и припрост, преузео на себе да суди шта је лепо а шта није“. Јер, о томе шта је лепо, јел` тако, можемо да судимо само ми – београдска елита културтрегера.

* * *

Овај карактеристични култур-расистички став типичан је, као што сам већ писао, за секуларно свештенство и његову контролу укуса, као средства обезбеђивања, најпре, монополског положаја у социјалној хијерархији, а онда и одговарајуће системске ренте.

У области културе, ти естетски капои негују доследни манихејски дуализам: добро-лоше, узорно-накарадно, урбано-сељачко, европско-паланачко, модерно-ретроградно, прогресивно-назадно, наше-њихово (туђе)… (в. овде 73-77).

Иако непрестано наричу над српским духом паланке (Угричић: „Дух паланке је у свом патриотизму и национализму дух потенцијалог нацизма“), заправо су они тешки паланчани.

То се лепо види по естетској позицији с које нападају споменик Стефану Немањи. Сажео ју је Срђан Милошевић у Peščaniku, објашњавајући шта је то „анахрони уметнички израз“:

Ова припроста ликовна естетика пандан је једнако примитивној књижевној естетици која је ове године промовисана с доделом НИН-ове награде (о томе сам писао овде). Но и ту је примитивизација естетских норми само одраз губљења престижа актуелних „чувара капија“, који свој монополски положај морају да чувају све већом репресијом: идеолошком искључивошћу и моралном паником.

Тенденција репресивности ове естетике најбоље се види у њеној цензури одређених уметничких израза („фигуралност“, „реализам“, „монументалност“), као и у наметању праћења уметничке моде (инсистирање на дистинкцији „модернодемоде“). Свако ко не следи моду – а они су ти који ће да нам кажу шта данас јесте уметничка мода – аутоматски губи статус уметника (као Рукавишњиков), а публика таквих уметничких израза аутоматски постаје „примитивни башибозлук“.

Као на некој паланачкој свадби, они седе и оцењују како се ко обукао, ко је погодио моду, а ко је демоде. „Види ону Горицу, какве су јој ципеле – па то је мода из деведесетих! Ју-ју, кринџ, брука нам фамилију, мислиће да смо сељаци…“

* * *

Али, у уметности нема моде – сви уметнички изрази су дозвољени, само ако код публике могу да произведу емоцију. Наравно, некада је дух времена такав да одређени начини боље кореспондирају с публиком. Но, хетерономна естетика, која забрањује одређене уметничке изразе јесте оно што је, почетком 21 века, заправо друштвено демоде.

Међутим, не сметају нашем секуларном свештенству неки уметнички изрази зато што су демоде, већ зато што се боје да управо они имају естетску снагу да код публике произведу емоције. То је проблем наших аутоколонијалних селебритија: страх да ће Рукавишњиковљев Немања пробудити емоцију – али, погрешнунеприхватљиву емоцију.

А то је оно што се нипошто не сме дозволити.

Која је емоција за наше секуларно свештенство најмалигнија? То је лепо демонстрирала Ана Тасић, позоришна критичарка Политике, коментаришући представу Народног позоришта „Српска трилогија“. У чланку под својственим насловом „Псеудопатриотски шунд поново напада“ („Упомоћ!“ – С. А.), она је оспорила сваку вредност овој „потпуно анахроној и уметнички безвредној представи“, под оптужбом да је – пазите сад! – „друштвено опасна“ (Позоришна представа друштвено опасна? Шта је ово, 1948? – С. А.).

А зашто је „друштвено опасна“? Зато што, упозорава Тасићева, „распирује острашћености којима је политички лако манипулисати – доказ за ову тезу су реакције претпремијерне публике која је уз стојеће овације поздравила хорско извођење песме `Тамо далеко`“.

Не знам да ли сте схватили: на крају представе српски ратници, живи и мртви, излазе на позорницу и певају „Тамо далеко“ – катарзични тренутак за публику која, потресена оним што је видела, доживљава емоцију.

Али, управо та емоција је ферботен. А од тог – да Рукавишњиковљев Немања случајно не произведе ту емоцију код публике – највише се и ужасава наша аутоколонијална елита.

Или, како рече наш естетичар, Срђан Милошевић, „ниједна идеолошка асоцијација у вези с овим спомеником није симпатична“, а сам споменик је „опредмећење менталног стања које је зазивало Велику Србију“, те „злокобна манифестација безнадежне националне параноје (…) о тобожњој угрожености српства у Србији“.

Извор: Пешчаник

Пазите логике: велики споменик аутоматски денотира Велику Србију, а оно што је недопустиво јесте и сама помисао о (нео)колонијалном положаји Србије и десуверенизацији малих земаља – не, то би била „националистичка параноја“, јер, као што знамо, у евроатлантском свету царује другарство, куће су од чоколаде, а с неба падају печене шеве.

* * *

Заправо, главни проблем је што је споменик превише српски. Највећи део запевања и проклињања наших грађанских селебритија састоји се из оптужбе да Рукавишњиков Немања није (довољно) београдски:

Наши компрадори мисле да се „српски“ и „београдски“ искључују у оба смера: оно што је српско не може бити београдско, а оно што је београдско не може бити српско.

  • Балша Божовић: „Прави градоначелник би рекао да ће Београд увек бити (обратите пажњу на редослед – С. А.): и сарајевски, и босански и херцеговачки, и црногорски, и хрватски, и словеначки, и македонски, и албански, и бошњачки, и војвођански, и српски – јер, једино тако може да буде европски, космополитиски“;
  • Слободан Милосављевић: „Београд је највећи град јужнословенских народа. Сви су га заједно подизали и градили, и бранили, и ослобађали, и сви они заслужују улице и тргове, а коме то није јасно не може да води овај град“;
  • Никола Самарџић: „И Београд је нација. Та лична приврженост је снажна“. Међутим, „у Београд се, наједном, нафукљало неколико генерација писаца, песника, мислилаца, политичара, уметника, и ратних злочинаца, чија је једина сврха да се разарање наставља“.

Никола Самарџић (Фото: Ана Блажић Павловић)

Када, дакле, они кажу да Београд треба да буде „космополитиски“, то за њих заправо и дословце значи – несрпски. Инсистирање на „југословенском“ карактеру „правог Београда“ уистину и служи томе да се затоме елементи његовог прошлог и садашњег српског идентитета.

Наглашавањем да су они „Југословени“, или да су „равнодушни према националном идентитету“, наши селебритији желе да истакну свој „укус“ и дистинкцију у односу на башибозлук (који себе види као Србе). Ово је за њих веома важно, о томе непрестано осећају потребу да обавесте јавност (чак и кад их нико ништа не пита). Јер то је, очигледно, легитимација њихове супериорности, а заправо – знак  за препознавање члана (или кандидата за члана) ове утицајне колонијалне касте.

  • Миња Богавац: „Рођена сам у СФРЈ и то ми нико не може одузети.Кад год попуњавам неки формулар, с посебним поносом као земљу рођења наводим СФР Југославију. Кад год негде упишем да је земља мог рођења: Југославија, осећам се као да сам заједно са својим дедом ослободила Београд. Кад год видим неку рку и крпу са звездама, уколико имам новца, сигурно ћу је купити. Застава Србије ми је конфузна“.
  • Миа Давид (Радини): – „Јеси ли ти Југословенка?“; Радина Вучетић: „Јесам! Ми сви имамо проблем с идентитетом. Ја сам рођена у Југославији, ја сам васпитавана у југословенском духу, ја сам особа која још увек када крене на путовање у Словенију заборави пасош, ја и даље имам свест о томе да је то један простор. (…) Ја и даље не могу баш да се до краја сродим са новом (?! – тј. српском – С. А) химном, сви смо знали Хеј Словени…“ (овде1:45-3:18);
  • Биљана Србљановић: „Ја сам изразито и дубоко анационална, не разумем саму суштину предетерминације, да се рађате са неким идентитетом који наслеђујете по очевој линији, а да вас нико о томе ништа никада није питао. У самој суштини националног је све оно против чега се борим у свом животу“. Ипак, Србљановићева, у једном истом тексту, за Југославију каже да је „моја једина домовина“, али Србију пак назива „ова страшна земља“;
  • Владимир Арсенијевић: „За мене су национални идентитети директно опресивни. Моји родитељи су били искрени Југословени, идеолошки неоптерећени, и ја сам васпитан у том духу. Имам двојно држављанство, и српско и хрватско, али ме, најискреније, боли уво и за једно и за друго. За мене је то само згодна прилика да имам два пасоша, од којих је хрватски проходнији и, у том смислу, мени дражи“; „Идеја југословенствапостала ми је ретроактивно делимично прихватљива, jeр је то ипак савременији идентитет, на известан начин сличан америчком“.
  • Огњен Главонић: „Мени тај национални идентитет не значи ама баш ништа; Југославија је била модернизацијска творевина, а ја се данас осећам као Југословен“.
  • Слободан Тишма: „Гаде ми се патријархални стереотипи као што су отаџбина, нација, вера. Ја сам апатрид, моја земља више не постоји. Био сам Југословен и то сам и остао“.
  • Исток Павловић: „Ја сам потпуно оперисан од патриотских емоција. Видим себе као грађанина света, а не Србије, и разумем да је то многима гнусно и несхватљиво и издајнички. Али тако је како је, не могу да се фолирам“;
  • Срђан Драгојевић: „Враћам се провереној теорији југословенства. `Ја сам Србин, ја сам Хрват, еј, Бошњак сам, ахој, ја сам поносан Словенац`… Не – ви сте курци. Јебала вас нација. Будите, ако сте људи – Југословени“.
  • Балша Божовић: „Ја сам грађанин света“;
  • Биљана Лукић: „Од Југославије ми највише фали осећај поноса земљом у којој живим“.

Наравно, сви смо ми (Срби) пре 1992. били Југословени. Али, ово није то – ово данас је аутоколонијално југословенствоЈугославизам је сада дистинктивни знак овдашње компрадорске елите у односу на „Србе“ и неопходна улазница за више хијерархијске положаје у реалној надвласти (у НВО сектору, „независним“ медијима, култури, итд). Та надвласт има веома важну идеолошку функцију обезбеђивања интереса атлантистичких структура, тако што нормализује колонијалну управу, као и уредну трансакције профита ЕУ/САД компанија из Србије.

Међутим, ваља разумети фрустрације свих тих наших „новојугословена“ – пошто тек онда можемо да схватимо њихову помаму због споменика: они се сваки дан буде у земљи коју не воле; они се сваки дан буде у земљи коју заправо презиру.

А гледајте сада – поврх свега тог, појављује се још и Немања: висок 23 метра, види се из пола града, то српско обележје у сред „југословенског“ Београда?

Недопустиво.

* * *

Сада би требало да нам буде јасно зашто они, када спазе Немању – макар и у нацртима, доживљавају nervous breakdown. Код њих се аутоматски рађају четири асоцијације:

  1. „Па ја се овде више не питам шта је лепо, а шта демоде? Бухаха!“
  2. „Када ови Срби виде Немању – он ће им се свидети. О, не!“
  3. „То је обележавање територије, знак да Београд више није наш, јао!“
  4. Ово се сигурно неће допасти нашим евроатлантским пријатељима, шта да им кажем?“

Наравно, критика Немање није никаква борба против Вучића. Немања свакако није Вучићева слаба тачка. Сви знамо да он опстаје или пада на Косову. Али, за „новојугословене“ нема и не може да буде Косова.

Извор: Снимак екрана/ТВ Прва

Зато хистерија око Немање. Јер, шта ако се Срби сете да је управо он ослободио Косово од Ромеја? И да ће их сада, с 23 метра висине, жалостиво гледати и питати – а ви?

А ми? Можемо му само рећи: добродошао Немања, какав си да си; велики и накарадан, „руски“ и одвећ српски – наш си. И добро је што су ти крст у десној руци заменили с мачем.

Требаће нам.

Опрема: Стање ствари

(Искра, 29. 8. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

15 replies

  1. Sto se mog pogleda na diskusiju, ne radi se tu o estetici , vec o samom Nemanji, koljacu bogumila. Uterivao je hriscanstvo jereticko usijanim gvodzdjem i vadjenjem ociju. Svetac Krvotocivi.

    3
    94
  2. @slobodan grkovic

    СС даје широку слободу коментаторима. Тим пре из пристојности ваља се уздржати од писања коментара у пијаном стању, при чему пијанство не мора нужно бити од алкохола. Оно што потиче из мржње је много горе.

    72
    3
  3. По мени је за све крив Милошевић пошто је буђење свега Српског после нестанка СФРЈ преусмерио на интернационалу. Тада је била јединствена прилика да очисти Београд од овог *****, али он ипак као задојени комуниста није хтео то да уради него их је оставио да се коте и да нас гуше до дана данашњег својим пацовским смрадом.

    42
    7
  4. Sva sreca da umetnost nema veze sa osecanjima, posto se ista mogu izazvati i nadrazivanjem odredjenih centara u mozgu, bez postojanja ikakvih umetnickih dela.Kaze se da krave daju vise mleka kada slusaju Mocarta, a stisnu se na Betovena, mozda neka buduca estetika treba da ukljuci i krave u opis estetskog dozivljaja.Iz ovog teksta sledi da spomenik sluzi mucenju, kao kada nekoga vezete za stolicu i pustate mu Baha 10 sati.Generalno odnos patriota i drugosrbijanaca je sado-mazo.

    Sto se tice kosmopolitizma, to je kao kada bi neko rekao da se u mojoj kuci oseca, kao u svojoj.Zato ja, kada docekujem goste, obavezno kazem da se NE osecaju kao kod svoje kuce, jer je ovo moja kuca.Vladimir Arsenijevic bi u Nemackoj bio perac sudova, u SAD muska *****, samo u Srbiji je on pisac i intelektualac, Srbljanovickine skrabotine su postale evropski poznate, samo zbog njenih politickih stavova.Dakle, za njih je sustinsko svojstvo da su Srbi, samo zato su poznati, kao pljuvaci po svom narodu.Njihov anacionalizam je zapravo zelja da svoje delo izvuku iz beznacajnosti van konteksta politicke pljuvacine po sopstvenom narodu.Jednostavno, ljudi hoce da ih se gleda kao na umetnike, a ne Srbe koji su se u umetnosti ovajdili o politiku mrznje prema Srbima.Zato, kada kazu da se anacionalni, oni misle na svoja sra…dela, oni zele da im se prizna vrednost nezavisno od niskosti angazmana njihovih tvoraca, ali to ne biva u njihovom slucaju, jer su im dela beznacajna.Zato im Srbija ne izlazi iz usta, valja privredjivati.

    Sto se spomenika Nemanji tice, zir je postavljen, a o vezi drveca sa zemljom,nebom i secanjem, dosta toga lepog sam napisao glede neke pesme na sajtu.O mapama uma i odnosu prostora i secanja, nagovestih nesto na tekst ovog autora.Kada se ta dva povezu, dobije se jasnija ideja o tome kako zemlja i drvo (hrast, koji ce da izraste iz razbijenog vizantinskog slema), a kako prostor (prostorni plan) cine uslov pamcenja i samog spomenickog.

    28
    2
  5. Немања или Тито, то је питање..Дај Боже да са доласком Немање почну да чиле, и убрзо нестану, топоними везани за сатрапе овог потоњег..Све те коче, пеке и слични

    62
    1
  6. @ slobodan grkovic: као и сви остали у то време, од Цариграда, до британских острва… „фракцијске борбе“, а методе средњевековне. Влад Тепеш је масовно набијао Турке друге вере, ислама, на колац, не видим да неко лије крокодилске сузе због тога… теби смета Немања јер је Србин, и оснивач Српске државе, али шта да ти радим, нема ти помоћи, конвертитска је туга преголема.. писао Селимовић о томе…

    62
    1
  7. Накарадно не може да буде добро. И она серија им је накарадна и треба да буде забрањена. Само комуњарама и издајницима може бити добродошао накарадан приказ историје Срба. Даље од те уводне реченице нисам желео да читам. Професоре Антонићу, знамо све о ликовима о којима стално пишете,. Од толике опседнутости другисрбијанском *****, заборависте, изгледа, ове изроде на власти. Заборависте или…

    14
    19
  8. “Наравно, сви смо ми (Срби) пре 1992. били Југословени.“

    Ова тврдња ми није јасна.
    Сећам се као мали, поведе ме Деда на пијацу,
    Ту се нађе неки чова који у једном тренутку рече мом Деди да је Југословен.
    Пуче аплауз дотичноме, сигурно му је глава звонила цели дан.
    Није никада било упутно покрштавати Србина, па ни данас поготову, када би да нас покрштавају ови који би да буду нешто друго.
    Ваљда им је тешко српско бреме па би без њега да узлете високо.

    28
    5
  9. Prijatno sam iznenadjen da je redakcija SS pustila moj komentar, Hvala. Vi niste kao „Novi Standard“ – ********** ********** ********* portal. Reakcije na moj komentar potsetile su me na devedesete kada sam objavio u NINU clanak u kome sam pokusao da raskrinkam zaveru feministkinja protiv prirode i porodice.Tada su tri naredna broja objavljene reakcije pogodjenih subjekata optuzivsi me da sam nacionalista, konzervativac , klero-fasita. Cak je redakcija objavila karikaturu , koja je trebalo da pretstavlja moju malenkost . Bio sam tih godina , novinar istrazivac (freelancer) i ogorceni protivnik izdajnika Slobodana Milosevica. Posle tog clanka M. Markovic mi je uvela sankcije. Moj nadimak u Udbi je bio cetnicki – ekolog a Spc me je na Sinodu ozn acila kao katolickog spijuna. I to zato sto sam osnovao Hriscansko – Ekoloski -Pokret koji je u programu zacrtao duhovni i ekoloski preporod srpskog naroda. Cak nam je u logou bio lik svetog save . Proslo je dvadeset godina od tada i neke cvrsto zamrznute tajne izasle su na videlo i moje vidjenje srpskog hriscanstva se promenilo. Halo, vi komentatori , cevabdzije, mrdnite vase lenje ****** i procitaje istoriju bogumila i i kako ih je klao vas ******* svetac koji vam je napravio drzavu na zrtvama dece, zena , staraca. Drzavu popova i lopova koja traje vekovima kao takva. Pravoslavna jeres je temelj srpske propasti i moralne i duhovne trulezi. ******* ****** ***** ***** *****. Teslu, Milankovica, Pupina bi unistili od pakosti, zavisti i ljubomore da nisu pobegli. Imate danas casnog coveka , prosvetitelja medju vama Velimira Abramovica , pokretaca nove civilizacije Tesliana . U ime buducnosti vase dece stavite SPC i pravoslavlje tamo gde pripada u podrume ili nastavite da jedete cevapcice i praziluk.

    2
    46
  10. @slobodan grkovic

    Богумили нису постојали у српским земљама, већ су ватиканско-аустријска измишљотина – нешто као фантазмагорије о хрватским краљевима.

    http://www.koreni.rs/istina-u-bogumilima/
    https://www.rastko.rs/istorija/bogumili/djcapin-bogumili.html
    https://www.zapadnisrbi.com/zapadni-srbi/republika-srpska-krajina/vlada-rsk-u-prognanstvu/743-s-jarcevic-ivo-andric-je-bio-u-zabludi-o-bogumilima
    (крај реплике грковицу)

    Што се споменика тиче, сматрам да што пре треба подићи споменик Душану Силном. За почетак један да буде у Београду, да буде висине бар 200 метара и тако постављен, да се види из што већег дела града.

    Случајно пронађох идеју за још један споменик.
    https://iskra.co/reagovanja/skica-za-spomenik-dusanu-petricicu-prejakom-68-x-16/

    Препоручујем, да прво погледате слику тог предлога, а да затим у лепом расположењу прочитате раскринкавање бајке о богумилима.

    25
    2
  11. @slobodan grkovic
    Одмах се види да сте начитан човек. Прави интелектуалац.
    Хахахаха

    13
    1
  12. @Наташа (стара) : Кажете „…Случајно пронађох идеју за још један споменик.
    https://iskra.co/reagovanja/skica-za-spomenik-dusanu-petricicu-prejakom-68-x-16/
    Препоручујем, да прво погледате слику тог предлога, а да затим у лепом расположењу прочитате раскринкавање бајке о богумилима“.
    Одо` ја, по Вашој препоруци на ту страницу -и, шта видим? Ово:
    „Страница не постоји!
    Странца коју сте тражили не постоји или је избрисана“
    Е, сад – питам се, да ли сте шлампава, или се измотавате, или – препоручујући да прво погледам слику „тог предлога“ које уопште нема, па затим да прочитам оно друго што препоручујете, у ствари желите да баталим и тај покушај?
    Успели сте – баталио сам.

    3
    6
  13. @ паја патак

    Можда вам овај снимак екрана дочара зашто је страница обрисана:

    или ово

    https://nedeljnikafera.net/skica-za-spomenik-dusanu-petricicu-prejakom-68-x-16/

  14. Драгош Калајић
    „Ако хоћете да будете истински Срби – морате знати да то веома скупо кошта а ништа не доноси, изузев мука, патњи и страдања. Ако за то нисте способни – боље је да се повучете са овог најопаснијег места у Европи и да одете у бели свет, да не сметате осталима својим гласним страховањима и жалопојкама.
    Морате знати да ће рајински менталитет, ванредно способан да се увек и свуда докопа власти и одржи на њој, свако ваше сврставање на страну свог народа награђивати поругама, срамоћењем и прогонима.
    Ваш избор мора бити слободан од сваке бриге за исход. Једнако морате бити слободни од жудње за победом, као и од страха спрам пораза. Ваша одлука мора бити чиста и неусловљива. Само тако ћете бити достојни српске улоге и традиције.”

    13
  15. Читам анализе проф. Антонића овде, у Новој српској политичкој мисли. Свуда где се огласи својом убојитом анализом и нормалним ставом – који делим (уз сво дужно поштовање према њему, као и свест о сопственом далеко нижем нивоу знања и способности за овакву врсту промишљања, без обзира на моје високо образовање и окончану 40-годишњу успешну каријеру у државној админитрацији) .
    С једне стране сам импресионирана колико Антонић успева да цитирањем свих ових квази-стручњака за све и свашта оснажи и оправда управо свој приступ теми. Са друге стране сам згађена над том клоаком коју истресају цитиране особе. Тако скупљене на гомили њихове гадне и уврнуте мисли које су далеко од културе, нормалности и разума, изазивају јаку мучнину и презир, па и сажаљење према њиховим осећањима и унутрашњем немиру; и према тој њиховој незајажљивој потреби да их саопште јавности, као да су нам тобоже неопходна да бисмо знали шта је исправно и тачно да мислимо!
    Чак ни у тој Југославији, у којој је омаловажавање, подређивање, искоришћавање Србије било заједнички именитељ за све друге републике, није било оволико вербалног пролива дела тзв. интелектуалне јавности.
    Ти што данас у заносу забораве пасош када путују у Словенију – да су остали тамо после ”разби-распада”, не би од те државе добили словеначко држављанство, ни станарско право нити признат радни стаж…
    Поштедите нас! Разговарајте само међу собом. И будите задовољни што сте само у овој и оваквој Србији могли да ”претекнете”. На другим местима би вас бацали у море, палили вам аутомобиле и разбијали вам главе. У најмању руку.

    10
    1

Оставите коментар