Полемика Горана Марковића и Емира Кустурице о споменику Стефану Немањи

Полемика режисера и прашких ђака Горана Марковића и Емира Кустируце о споменику Стефану Немањи на Савском тргу у Београду

Део будућег споменика Стефану Немањи испред зграде Железничке станице (Фото: Пешчаник)

Горан Марковић: Писмо српском пријатељу

Драги Емире,

Како видим, био си у жирију за избор споменика Стефану Немањи на Савском тргу. Ако си гласао за, твоја је дужност, после свега што се чује у јавности, да кажеш шта је на том пројекту добро, лепо, значајно. Ако се ниси тако изјаснио, онда је важно да не ћутиш и објасниш механизам по коме је још једном и вероватно заувек унакажен град у коме сам рођен и у коме живим. Када си већ, с правом великог уметника, преузео одговорност да судиш шта је лепо а шта није, важно је да објасниш зашто је један значајни вајар, члан твог жирија, у знак протеста отишао из ваше дружине и како је пресуду о наказној скаламерији која ће заувек ружити Београд донео Никола Селаковић, чија је једина квалификација то што је Вучићев роб.

Позивам те на ово пре свега као твој старији колега и човек који се, као и ти, школовао у Прагу, граду великих естетских вредности. И сам знаш колико је важно живети у месту које одише лепом архитектуром, складним споменицима и просторима који су сачињени да годе оку цивилизованих људи. Није ми јасно како се ниси згрозио над том гомилом бесмислено изливеног гвожђа у висини од 23 метра (?!) и зашто и сам ниси побегао из жирија који ће ту хрпу неукуса довући до бивше железничке станице. Претпостављам да си већ био упознат са гомилом сличних споменика, углавном руских аутора, који неповратно руже Скопље, један лепи град који је у време релативно кратке диктатуре постао престоница кича.

Део споменика Стефану Немањи (Фото: Пешчаник)

И сам знаш да је свака диктатура склона таквој врсти притиска на малог човека. Од времена нацизма, када су у Кући немачке уметности излагани мишићави мушкарци са погледима упртим у светлу будућност, на пример, Победник Арно Брекера из 1939, па до бисера соцреализма какав је, на пример, Стаљинов споменик, висок 24 метра, који се налазио у Стаљинграду (Волгоград) и у то време био највећи споменик на свету. Он је демонтиран 1962. и уместо њега је постављен споменик Лењину висок 27 метара.

На филмском фестивалу у Оренбургу видео сам такође велики, претенциозни споменик извесном Чкалову. На питање ко је то, директор Завичајног музеја ми је рекао да се ради о Валерију Чкалову, пробном пилоту совјетске авијације који је погинуо на задатку. Из Оренбурга је био и први космонаут Јуриј Гагарин, али његов споменик нисмо приметили. Онда нам је директор музеја рекао да Чкалов заправо није имао никакве везе са Оренбургом, већ да је Стаљин био љубоморан на његову огромну популарност па је наредио да се споменик Чкалову из Москве премести у удаљени град на ивици Сибира…

Постоји још на стотине сличних примера мегаломанске потребе да се подизањем споменика забележи присуство диктаторских појава у времену које неумитно брише њихову безначајност. Али овај последњи, на будућем Савском тргу, има још једну особину – та скулптура је смешна. Стефан Немања није заслужио да га милиционер Горан Весић (уз, изгледа, твоју помоћ) изложи подсмеху и презиру. Позорник Весић је на себе узео улогу да, не само реализује, него и објасни (уместо тебе или, бар, Селаковића) смисао те безвредне гомилетине железа која ће штрчати испред једне вредне и стилски занимљиве грађевине каква је бивша Главна железничка станица Београда, насеобине која је после неколико миленијума постојања почела да нестаје у поплави кича.

Фото: Пешчаник

Емире, пријатељу, бар се огради од ове катастрофе. Ја сам сигуран да ти се не свиђа оно што сте изабрали али, ако ништа друго, бар то реци, јасно и гласно. Иначе, где ће ти душа… Довољно је да сиђеш мало у наш град и погледаш преостале грађевине подигнуте између Првог и Другог светског рата. Сигуран сам да ће те оне уверити како је могуће град уређивати љубављу и осећајем за стилску лепоту. И да није потребно урбанистичким промашајима, архитектонским неукусом и споменичким шундом служити простака на власти, који ће ионако ускоро отићи. Не у историју, већ у заборав.

(Peščanik, 20. 8. 2020)

Емир Кустурица: Забетонирана душа

Драги Горане Србине,

Не знам са којим спомеником Стефана Немање си упоредио овај који ти се не свиђа. Вјерујем да ти знаш и ако је тако, молим те да ми јавиш. Када бих ја знао да постоји скулптура праоцу Србије у посљедњих осамсто година, рекао бих ти лично. Сигурно ти не бих јављао преко Пешчаника. Има хиљаду начина да се повежу познаници са филмских фестивала и са рекреативних утакмица у фудбалу које су одигране за вријеме мог служења војног рока у Београду када ти је Петар Божовић удјелио снажан комплимент називајући те краљицом тијела. Било би неукусно када бих ја тебе на јавном мјесту упутио на много мање одрицање од оног на које ти мене тјераш.

Тражиш да се морално дистанцирам не само од споменика имењаку Немањи, него и од аутора који је у Њујорку поставио споменик Ленону, у Москви руском цару, и да не набрајам све украсе које је руски умјетник и академик Александар Рукавишњиков расуо по свијету. Када бих био присиљен да те јавно прозовем да нешто мијењаш, инсистирао бих да се одрекнеш борбе против „малигног Руског утицаја” (ово је само једна у низу акција у којима ти учествујеш од деведесетих откад дјелујеш на сцени достављања и пријављивања свог народа западном хегемону и сада си се окренуо против мене). Умјесто тога, рецимо, позивам те да изоштриш смисао за страдање хришћана на Косову и Метохији или у Црној Гори? Не само због хришћанске културе него и твоје секуларне грађанске политике којом се, за разлику од мене, бавиш, а не знаш да она не постоји без историје коју је управо Стефан Немања, имењак, започео на Балкану.

Фото: Пешчаник

Није добро, Горане Србине, када безбожник спомиње душу, тако да твоје питање „гдје ће ми душа“ ако се не оградим од одлуке жирија која ће, наводно, уништити Београд, није само произвољност филмаџије чије су стваралачке бисаге пресушиле, између осталог избјегавајући годинама политичку димензију у твојим филмовима и вјеровању да је та делатност само забава. Сада је политика постала твоја судбина рођена у „ужасу празнине“ твог филмског жанра.

Послије свега бринеш за моју душу? Ти и ја се не разликујемо само у бризи и небризи према хришћанима Косова и Црне Горе, разумјевању политике и историје. Сумњам да ти вјерујеш у вјечност душе као ја, јер да је обрнуто не би могао да правиш филм о Бернар-Анри Левију, псу рата, човјеку који гдје год се појавио у вијетнамки пријатне кафа боје, ту је почињао рат. Он је служио као претходница пљачкашким походима Обаме, Клинтонових, Саркозија! Ђе ти се потопила душа, земљаче. Човјек који направи филм о Бернару Левију губи лиценцу јавног делатника и никоме нема право да кроји моралне норме, а камоли да се интересује за судбину нечије душе и брине о њеном кретању. Дакле, твој вапај за мојом душом, био је признање празнине у којој живи један бездушни тип.

Фото: Н1

Разумио сам да си тада био декинтиран, па те морално посрнуће одвело репатом вампиру Левију и да си направио филм због ког си забетонирао властити дух у блато незадовољства и лошег старења, а оно мало душе коју си давно извртио у својим филмићима, процурило је кроз празне џепове и сада звецка кроз ситниш који си добио заузврат од француског ратнохушкача. Видио сам твоје лице на Јутјубу када је овај философски кепец у Београду попио торту у фацу и није ти било драго, али на твом лицу није било сажаљења према инвеститору. Ниси се ти никада до краја поистовјећивао са идејама, а за тај филм вјероватно ни лова ни није била велика!

Опрема: Стање ствари

(Искра, 21. 8. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , ,

9 replies

  1. Искрено, мислим да ће споменик својом грандиозношћу заклањати прелепу зграду бивше жел. станице. Међутим, драго ми је што је огроман , јер ова другосрбијанска багра и разне жене у црнинама овај пут неће моћи да врше нужду по њему као што раде са назови спомеником – чучавцем поштованог Патријарха Павла. Мислим да је суштина у томе и да се искључиво из тог разлога буне одређене сподобе. Е господо са овим спомеником то нећете моћи да радите. Боље би вам свима било да своју пажњу са овог споменика усмерите на више него јадну скулптуру нашег дивног Патријарха и да истом жестином захтевате да му се подигне достојанствен споменик уместо оног бедног и срамотног чучавца.

    40
    5
  2. „…споменик извесном Чкалову. На питање ко је то…“
    Свака част, мајсторе! Тако се познаје култура, историја, техника. То је прави културни делатник. Од тебе заиста младе генерације имају шта да науче.
    А тек наставак: „директор Завичајног музеја ми је рекао да се ради о Валерију Чкалову, пробном пилоту совјетске авијације који је погинуо на задатку.“ Не, уважени послениче културе, директор ти то није могао рећи. Додуше, и у Русији је много штошта током ових неколико деценија упропашћено, али да постоји директор завичанојг музеја, чак и у најмањем селу, који би тако нешто рекао – е то не могу да верујем.
    Зато, памет у главу, не бакћи се с културом и историјом, иди и снимај филмове о Бернару и сл. Има их доста (чак и превише), тако да ће посла бити и више него што можеш да замислиш.

    19
    7
  3. Сваки од ове двојице полемичара се у себи својственом стилу писања (један покушавајући да буде “фин“, а други у друмско-механском стилу) и сходно супротстављеним сопственим политичким ставовима обратио супарнику. Читаоц ће се, опет, сходно сопственим политичким ставовима определити за кога је. Код “другосрбијанаца“ побеђује Марковић, а код “првосрбијанаца“ Кустурица. Најбизарније у свему је да господари садашње ситуације у Србији – влстодршци, који су типични цинични политички шибицари најниже сорте, а по укусу вандали – али који сада и већ дуже времена државну политику и све у вези с њом држе под својом апсолутном контролом, у суштини вуку за нос и прво- и другосрбијанце, пуштајући их да се у овом тренутку чупају за косе око овог споменика… док они сами иза паравана – ма, и не труде се претерано да се иза паравана склањају, безочно шибицаре са свим аспектима државног и друштвеног живота.
    А – када се о самом споменику ради, нисам приметио да је ико икада са стручне тачке гледишта (као историчар, историчар уметности, архитекта, естета, вајар, …) дао јавности објективни опис, анализу и објашњење о симболици и структури самог споменика – шта се жели приказати којим његовим елементом? Он је препун симболике… Када као лаик погледам на фотографије, чини ми се да је постамент крајње егзотично-бизаран и несразмерно велик (висок). Шта он симболизује? Шта је, и зашто добро или не, у изабраној верзији? Шта симболизују остали делови споменика? Шта Немања држи у руци у коначној верзији споменика? Да ли ће то бити мач, или (“руски“ – и зашто баш тај, који у Немањином времену није ни био у употреби) крст? Нигде ни речи о свим тим питањаима. Само паушалне погрде или похвале.
    Зашто и докле тако?

    28
    4
  4. То је њихова стара и опробана цака којом се од јавности, методом сукоба „реда“ и „сенке реда“, крије „император“. За време, и пре и после, трајања тог „сукоба“, оба чиниоца добијају финансијска средства од „императоровог“ система за своје јавне радове и пројекте. Како оно шибицари узвикују „сад га видиш, сад га не видиш“, док муљају кутијице и склањају лоптицу…? 🙂

    15
  5. Занимљиво да они који оспоравају лепоту овог споменика, висину, дужину, ширину, аутора итд, нису то радили када је постављен споменик Алијеву у парку на Ташмајдану. Можда сам пропустио али нисам чуо примедбе на естетику , аутора (ако се зна) итд.,. А тек историјски и културни контекст? Само се питам ко га је подигао?

    18
    5
  6. Остаје да се види колико ће им требати да га оскрнаве,ја нисам присталица ове власти као ни предходне,али и пре једних и других ову државу је за овај народ основао Немања,основао и оставио и за оне који долазе иза нас,тако да ако неко не воли тренутну власт то није разлог да мрзи своју државу и народ који живи у њој,ако се некоме није свидео потез Г.Весића са променом улице па је после два дана оскрнавио плочу са именом Б.Јововића нека зна да је једнак а.павелићу,тако да онај који се први биде ухватио ауто-лака и почне да шкраба по споменику требало би да зна да је једнак синан паши.

    10
    5
  7. Steta sto Mestrovic nije ostvario svoje ideje o arijevskom „podrijetlu Slavena“ i napravio od BG-a Vavilon 2, ne bi ih atomska bomba „oprala“.Ovako im ostaje da nadgradjuju zgrade i prave na njima kuce sa njivama i stalama, ali da se bave estetikom, i to urbanom, to nikada!

    7
    1
  8. Да вам уштедим време: Kустурица одговорио Марковићу да је издајник и без кинте, али ниједном реченицом није бранио изглед споменика. Нешто о аутору да је правио Ленона у Њујорку и о томе да у Србији нема другог споменика Стефану Немањи и тое то. Танко је то Емире.
    Тема је споменик а не филмски опус учесника дискусије. Пошто Kустурица зна да то не може да брани, скреће причу, штрика маглу, кречи промају.

Оставите коментар