Милош Ковић: Уместо спектакуларне капитулације – „процес свеобухватне нормализације“

Нема сумње да би Црква и у одбрани Косова, Светиња и Смисла, могла да одигра одлучујућу улогу. Литије би и овде могле све да промене

Милош Ковић (Фото: Соња Ракочевић)

Победа опозиције на изборима у Црној Гори само је још једна потврда да је точак историје, под којим је до јуче мрвљен српски народ, променио смер. Званични Београд још одбија да у то поверује. Последица су понижења и промашаји у Вашингтону и Бриселу.

Када су се покренуле мошти Светог Василија и када су стигле у Никшић, праћене свештеницима и народом решеним да коначно, уз свог Светитеља, иде до краја, било је јасно да се нешто велико одломило и да се сада, са црногорског и херцеговачког крша, ваља према нама. Људи су осетили да се ово зло неће зауставити док нас потпуно не поништи, да сада морају да бране своје светиње, свој последњи ров, своју Цркву и кућу, сам смисао своје личне и породичне, националне, хришћанске, људске егзистенције, оно што надраста и наткриљује сваки појединачни страх и прорачун. Зато су, понајвише, певали песме о Косову. Страх, који од 1945. окива Црну Гору, нетрагом је нестао.

Покрет је водила Црква и носили су га Срби. Али, сви су били добродошли. Огроман број учесника дао је литијама демократски, плебисцитарни легитимитет; брзо се разумело да је ту била реч о основним људским правима на слободно исповедање вере и имовину; одбрана хришћанских светиња и вредности, од почетка се видело, упркос ћутању западних медија, схваћена је као део ширих идентитетских преиспитивања у ЕУ, Русији, САД и целом свету.

Злоупотреба пандемије, привођења и хапшења владика, свештеника и народа само су разоткрили природу режима. Црква је најјача онда када је гоњена. Она се, као толико пута у својој историји, показала јачом од државе. Српска црква је, у самоодбрани, готово у магновењу, нокаутирала Мила Ђукановића.

Литије су заустављене, али оне су подигле духове и исправиле кичме. Вође опозиције разумеле су поруку, удружиле су се и – победиле.

Нова скупштинска већина, међутим, још није убедљива. Морала су се, очигледно, дати потребна уверавања Американцима и Британцима, који на ланцу држе оне који би могли да изазову сукобе и невоље. Мило Ђукановић је, уосталом, и даље председник републике. Но, по свему судећи, речено му је да не повлачи исхитрене потезе. Он је сада побеђен и поражен. Атмосфера се неповратно променила. Ђукановићеве претње наилазе на општи подсмех. Митинзи његових присталица, на којима су се ориле усташке песме, само су показали у ком правцу је хтео да поведе Црну Гору.

Шта ће се у будућности догађати, зависиће од победника. Освојену слободу они ће или, из дана у дан, проширивати, или ће је, исто тако постепено, изгубити. Најважније је да не забораве ко их је и зашто изабрао и довео на власт.

У Србији је, судећи по анкетама, и пре литија сазрела свест о томе да се на Косову и Метохији води потпуно иста борба, за наше светиње, за сам смисао наше историје и наших живота. Говорити о светињама и о Косовском завету у нашој јавности више није ни чудно ни зазорно. Буђење је почело, али је преспоро.

Александар Вучић и његови сарадници (Србија, наиме, више нема ни владу, ни скупштину) почели су, од пре неког времена, да шаљу јавне поруке да неће потписати признање „Косова“. Преговори у Вашингтону и Бриселу, међутим, показују да су они спремни на такве и толике, суштинске уступке, који ће формално признање независности „Косова“ учинити непотребним и сувишним.

У Вашингтону је Србија третирана на исти начин као одметнути део њене територије. Приставши да израелско признање независности „Косова“ наградимо премештањем српске амбасаде у Јерусалим, као и да се на годину дана одрекнемо кампање „отпризнавања“, без обавезе „Косова“ да заустави своју кампању „признавања“ (привремено су се одрекли само захтева за чланство у међународним организацијама), председник републике је охрабрио нова признања независности Косова, урушио наш статус у пријатељским муслиманским земљама и изазвао подозрење Русије. Вреди ли све то хипотетичке, сутрашње подршке Доналда Трампа? Хоће ли Трампова изборна победа на сто вратити погубну идеју „разграничења“?

Потписи Александра Вучића и Авдулаха Хотија на Вашингтонском споразуму

„Правно обавезујући споразум о свеобухватној нормализацији односа између Београда и Приштине“, који је коначни циљ бриселских преговора, даће независности „Косова“ сву потребну садржину. Ми ћемо, заузврат, добити обећања оних који су нам толико пута показали да их реч не обавезује: локалну самоуправу, економске концесије, промене у статусу наших манастира.

Другим речима, изгледа да неће бити спектакуларног потписивања капитулације. Уместо тога бићемо, као и до сада, вођени кроз „процес нормализације“, или у преводу, „кувани као жаба у лонцу“. То ће појачати већ постојећи замор, безвољност и равнодушност. Воз је одавно постављен на шине. Сада само треба успавати пажњу путника и предвидети број задржавања на успутним станицама.

Жаба је, међутим, искочила из лонца. То се догодило у Црној Гори. Ред је да нашим властима неко то коначно јави. Нема сумње да би Црква и у одбрани Косова, Светиња и Смисла, могла да одигра одлучујућу улогу. Литије би и овде могле све да промене. Ми смо ту, спремни смо и чекамо.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Политика/Покрет за одбрану КиМ, 22. 9. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

11 replies

  1. Хокограм живота

    Када ми загаде горе
    Када ми замуте море
    Када ми загасе зоре
    Моји се гени још боре

    Када ми одузму наду
    Сјећања моја украду
    Кад сам у слободном паду
    Срцем зидам барикаду

    Право у очи вас гледам
    Своју слободу вам не дам
    Истином лаж вам убијам
    Из мрве градим холограм

    Момчило

    47
    2
  2. Сијач мира

    Залуд ти твоје моћи
    Неће ти проћи
    Ни ове ни друге ноћи
    Никад ти неће проћи

    Залуд ти сва злата
    Златaн влачег око врата
    Залуд ти позлата блата
    Залуд ти призив рата

    Сједим у свом миру
    Упркос празном тањиру
    Кротим немир у виру
    Сијем мир у свемиру

    Момчило

    41
    2
  3. Amfilohijevci vode Crnu Goru u Evropsku Uniju i osvajačke pohode NATO-a i priznaju nezavisnost Kosova.

    15
    48
  4. Литије би и овде могле све да промене. Ми смо ту, спремни смо и чекамо.
    ++++
    Лепо !
    А кога то чекате ? и до када ?

    43
    4
  5. @Момчило

    Утук уз шаблонску метрику:

    ЦЕЦА

    Зашто ме твоја
    Порука упорно пеца
    Можда због тога
    Што боља га беше Цеца

    Запрашти’л Она
    Одмах се заклати клатно
    С онога Марса
    Олово потекне златно

    ”Сијачи мира”
    Подјорганске битке бију
    А добровољци
    Животом бране Србију

    Док Србин: ”Цецо!”
    Оруђу драгоме сказаћ
    Кука муџахид:
    ”Јој, уби ме смрти сијаћ!”

    4
    30
  6. @Vyле Лека

    Добро је имати избор. Сваком према афинитету. Постоји вријеме живота и вријеме смрти. На нама је да то препознамо. Уосталом, пожељно је сачувати мир и кад немамо избора.

    PS Поздрави Цецу

    36
    1
  7. Ноћ Светог Николе

    Ноћ Светог Николе
    Хладно је
    Пуца дрвеће

    Ноћ Светог Николе
    Стражарим
    Они долазе

    Они долазе
    Миле уз твоје скуте
    Ледена краљице

    Бременит мук
    Чека на звук
    Да роди хук

    Ноћ Светог Николе
    Они долазе
    Ледена краљице

    Момчило

    32
    2
  8. @Момчило

    Скупљајући дислајкове – поздрављам!

    За оне спорије – текст:

    http://www.paluba.info/smf/index.php?topic=4.0

    Кључне речи (ошишаном латиницом): „ceca“ и ”sijac smrti”.

    Видео:

    (https://www.youtube.com/watch?v=nIGBXQLNzps)

    Преко 400 муџоса дислајковало. Викали: ”Бољи, бољи!”, али у себи.

    Музика из видоја:

    (https://www.youtube.com/watch?v=KPwgepV8O2g)

    Још једном – поздрав дежурном јорган-ратнику стихоклепцу!

    Живео интелектуалац Милош Ковић!

    1
    24
  9. Вучић није пао с неба: он је, као и сви остали, нужан, баш зато што ова база може да произведе само такве типове. Удбaшки национализам и удбашко православље (при том не мислим само на удбу, већ на службе уопште), одраз су базе друштва, у којој својина припада управо конфедерацији удбаша и странаца.
    Укратко: ко хоће друштвену прoмену, не треба да је тражи преко ношења мајице на којој пише „Догодине у Призрену“, већ у бази друштва. Нa овој бази коју имамо, не може да се дигне ништа друго од онога што имамо. Свако ко вам просипа причу о променама у друштву, а не задире у питања својине, само вам продужава агонију и заводи вас за Голеш планину и пројекат је оних који хоће да конзервирају друштво.
    Ваше је неотуђиво право да верујете у искрени национализам, у демократију и њене савршене процесе којима само што нисмо овладали, само да падне Вучић (већ је никла читава литература о победи демократије у Црној Гори ЗАТО ШТО ЈЕ ПАО МИЛО! С таквом памећу, Гора ће бити само Црња), али никакве промене нису и неће бити могуће без промене у бази. Све остало је свирање мушком полном органу.

    26
    1
  10. Каже Милош: „Нема сумње да би Црква и у одбрани Косова, Светиња и Смисла, могла да одигра одлучујућу улогу.“ А зар нисте се о томе договорили са „патријархом“ приликом посете? Или по оној бајци ПИНКИ ЈЕ ВИДЕО ТИТА ишли сте само да се сликате јер вам још само то фали у биографији. Милошу се не чудим, али Милу и Слободану…

    17
    2
  11. @“Нема сумње да би Црква и у одбрани Косова, Светиња и Смисла, могла да одигра одлучујућу улогу“
    -Da, mogla bi.
    Steta je samo sto – nece.

    18
    1

Оставите коментар