Владимир Димитријевић: Под сунчаним стегом – поводом „интернет рањавања“ Стања ствари

У борби за Светињу не сме бити безнађа, а Божја је последња. И оптимисти и песимисти међу српским родољубима су у истом рову, без обзира на то шта мисле о земном исходу велике борбе

Владимир Димитријевић (Фото: Соња Ракочевић)

Non licet vos esse

Јасно је као дан: напади Интернет могула са Гугла и фејсбука са циљем да се са обзорја читалаштва уклони сајт Стање ствари непосредно су повезани са нападима на битне руске медијске куће, од Спутњика и Раша тудеј до Царграда Константина Малофејева. За њих је свака православна истина на Мрежи „малигни руски утицај“. Ако хоће да опстане, Русија мора прећи на свој Интернет, мора саградити електронску тврђаву. Она има потенцијал за тако нешто. Али, шта ћемо ми, мали Срби, живећи у орвеловском свету који пориче слободну реч? Ми, који смо, после свих векова борбе, и даље хришћани, којима, као у време ранохришћанских мученика, говоре непријатељи крста Господњег: „Није вам дозвољено да постојите!“

Заслужили

Није случајно да је удар на Стање ствари изведен баш ових дана, кад се дипломатска борба за Косово и Метохију захуктава. „Заслужили“ су ударце делатници овог сајта: бранили су, од „ковидоманијака“ из србијанског „Кризног штаба“ право на Литургију за Васкрс 2020, као што су, 2019, бранили истину о Новомученицима јасеновачким, што су наставили да чине и 2020. (када су другосрбијански историчари опет почели да пропагирају кроацентричину верзију броја јасеновачких страдалника), и као што, већ годинама, бране истину о Светој земљи Лазаревој као саставном делу државе Србије. То мора да се плати. И тек ће бити борбе. Јер, како каже наша народна песма, „не бојте се – добро бити неће“. А сва храброст за борбу која се води извире управо из Свете Литургије, која је окрилатила Светог кнеза и његове саподвижнике и у чијем небеском обасјању обитавају Новомученици јасеновачки, победници над лажју кроатопапизма („О, страдалци нови, под хумкама влажним, победа је ваша над хришћанством лажним“, како рече Свети владика Николај).

Стање ствари блокирано на Фејсбуку (21. август 2020)

Оптимисти, песимисти, дефетисти

Много пута сам се уверио да, на фронту одбране Завета свог народа, сви колико нас има личимо на шаку бораца са пушкама М-48, док непријатељи долазе са авионима, тенковима и дроновима. Па ипак, то никад није био разлог за предају. Јер, у борби за Светињу не сме бити безнађа, а Божја је последња. И оптимисти и песимисти међу српским родољубима су у истом рову, без обзира на то шта мисле о земном исходу велике борбе. Оптимиста и песимиста нису противстављени један другом, зато што стоје на свом стражарском месту, него се од њих разликује дефетиста – он из борбе бежи. И зато, опет и опет, не сме бити безнађа.

Морамо се, повремено, и лично и саборно, храбрити.

Овај текст је то мало храбрење, кликовање и којевитезовање које нас на смисао нашег подвига подсећа: не сме и не може бити безнађа кад бранимо своју самосвест, оно најдубље наше.

Били смо Срби и пре 19. века

Самосвест српског народа непорецива је. Срби су били свесни да су Срби много пре Француске револуције; уобличили су се, по Жарку Видовићу, као заветна заједница, коло око Цркве, народ Светих Саве и Лазара. Чак и леволиберални историчари, попут Ерика Хобсбаума, јасно сведоче о томе: „Нема разлога да се пориче прото-национално осећање код Срба пре 19. века, не зато што су они православни који се боре против суседа католика и муслимана – ово их не би разликовало од Бугара – већ зато што се сећање на краљевство које су Турци поразили сачувало у песмама и епској причи, а можда, што је још ближе суштини, у свакодневним литургијама Српске цркве која је канонизовала већину својих владара“. [1]

Жарко Видовић (Фото: Душан Јауковић)

Дакле, знали смо ко смо много пре но што нам је то неко рекао. Нисмо измишљали „илирство“, „бошњаштво“, „монтенегринство“, нити смо крали туђе језике и историју. Били смо ту где јесмо, и са оним са чиме смо.

Цар Душан и ми

Уметничка потврда Хобсбаумових речи налази се у песми Десанке Максимовић „О пореклу“, из збирке „Тражим помиловање“, у којој цар Душан говори о себи, али и о нама:”Ја знам ко сам/ по звону/ што са задужбина немањићких пева,/ по јасности његова гласа,/ по томе што ме од Студенице до Милешева/ прадедови гледају с иконостаса/ и што сваки у руци држи храм.// Ја имам светитеља оца и деда,/ имам светитеља за кума,/ и на небесима/ све Сухој планини од громада/ преко Ситнице до Раса и Хума/ моја лоза влада.// Ја знам ко сам/ и по мржњи бесомучној/ којом ме злопакосни гоне одвајкада,/ знам по томе колико сам Угру/ пред очима црн/ и по томе колики трн/ у сан Византији моја моћ забада.// Ја знам ко сам/ и по пријатеља својих господству,/ и по благородности њихова лика/ и слави им копља и штита./ Са свецима и краљима ја сам у сродству,/ о мом пореклу из књига староставних/ владар на далеком двору/ и летописац у манастиру чита.“ (овде)

Ми, данашњи, без обзира на своју раслабљеност, јесмо у сродству са свецима и краљевима, кад год бирамо Христа Коме су они служили и Коме су се заветовали.

Књига коју препоручујем

Зато је веома важно да пред собом, између осталог, стално имамо књиге које ће нам давати потврду о снази наше духовне утемељености. Да нас охрабре у овакав час. Једна таква „бодрилица“, дело Ђура Бодрожића „Српски идентитет“, у Српској књижевној задрузи доживела је друго издање. То је толико добро, стилски дотерано и усредређено написана књига да је не могу довољно нахвалити и препоручити својим сународницима и саборцима. И намерно пишем овако о Бодрожићевом делу, ентузијастички, без „критичке дистанце“, јер ми је доста постмодерних пренемагања, утварних деконструкција, рата против логоцентризма и сличних будалаштина које би да нас доведу у стање личне и колективне чамотиње. Ово је мудра и одмерена књига, намењена ономе што је Станислав Винавер звао „паметним србовањем“.

А Стање ствари је оличење таквог србовања, жива књига истине о нама на Интернету. Гугл и Фејсбук, пак, морају да реагују да би сатрли гласове опирања, што није доказ снаге, него слабости. Кад се царство руши, није довољна манипулација – мора се посегнути за голом силом. Но, непристајње на силу као на аргумент ће свагда победити. А Српство је, поред свега осталог, било непристајање. Цена није мала, али се плаћа да би се остало оно што си. Тако је и са Стањем ствари, које је „српски пројекат“ по преимућству – и материјално (сиротиња) и духовно („Сламу једем, чифте бацам“).

Из доба кад нисмо били чамотни

Живело се Српством.

Било је природно да си Србин.

И преносило се, између осталог, и гуслама, тим паметарницама нашим, у чије струне од светлости је стало све што смо били и што је требало постати.

Павле Ровински (Извор: Википедија)

Руски путописац Павле Ровински, који је прошао кроз Чачак у славном 19. веку, описује дејство гуслара на Србијанце које су тек чекали ратови за ослобођење Косова: „Чачак се налази на путу од Новог Пазара према Србији, па се због тога ту стално налазе трговци или кириџије из Старе Србије. У хотелу у који су ме довели моји нови познаници било је неколико Срба, необично развијених и снажних људи. Одећа им се састојала из следећег: дуга бела долама слична черкески, чврсто стегнута уз танко тело, ноге – чврсто стегнуте сукненим ногавицама, и све је то откривало снажне мишиће. Прилази такав човек, као да на ногама нема меса, а у обући као да је дрвена нога, само необична гипкост показује постојање посебне еластичности мишића. Један од њих је био с гуслама, и на захтев присутних – почео је да гусла и пева српске песме. Звуци тог инструмента производе необичне тонове, а необично је и певање које их прати. Чујете некакав једнолични, хрипави тон, који се мења једино повишењем и снижењем, убрзавањем или успоравањем темпа. Ту нема ни акорда, ни хармоније, осећа се само један и исти глас. Певач, бавећи се спочетка инструментом, одједанпут почиње снажно високим тоном некакав позив, затим се повуче назад, подиже главу горе, према небу, као да отуда тражи помоћ, и присећајући се, тргне се уз стењање, и ућути. И одмах затим нагло покреће гудало, да би јаче и снажније зашкрипале и зајечале струне. Иза тога поново почиње уједначен покрет, и опет се из груди певача извлачи ранији високи тон, који певач задржава, и доста дуго пева речитативом, док не стигне до патетичног места, од којег поново прекида речи и само зајечи, и то јечање као да се с ехом одазива међу присутнима који су слушајући сагли главе. У почетку је певао о Бановић Страхињи, и та песма је, без пауза, трајала више од сата. Сви присутни су ћутали, слушајући речи певача, које су показивале јунаштво српског хероја, и пропраћајући их гласним одобравањем. После те песме певач је одморио. Ставили су пред њега пола литре вина, попио га је, поразмислио је мало, и почео нову песму. Запевао је песму о цару Лазару и о његовој жени царици Милици, Косовској бици, где је погинуо цар и много јунака – Милош Обилић, стари Југ Богдан са осам синова-соколова Југовића и Бановић Страхиња. Ту већ скоро није било речитатива: изговори два стиха, а затим реч претвара у јецање; ударајући рукама о руке, присутни Срби се комешају и јекте. И та кратка песма се протегла на цео сат, јер је певач правио дуже паузе, напрежући се да из себе извуче реч, а и публика се напрезала да би чула речи, које су биле све теже и ужасније. Слуга Милутин, који царици доноси вести о боју, који је задобио седамнаест рана и држи десну руку у левој, само каже да је видео како је Милош, који је убо Мурата, терао 12.000 Турака. Шта је даље с њим било Милутин не зна, али мисли да је погинуо код реке Ситнице. Бановић Страхиња је лутао у крви коњу до трбуха, и мора да је и он погинуо. Тамо где је било највише мртвих јунака и где је било највише поломљеног оружја – погинуо је цар Лазар, а са њиме и Југ Богдан са својим Југовићима. Остао је само Бошко Југовић, и терао је Турке на буљуке, попут сокола који гони плашљиве голубове. Тај додатак у виду рефрена: „Мислим да је и он погинуо“ протезао се, у већим паузама, које су се испуњавале јецајима и уздржано-брзим покретима гудала. А када је песма стигла до Вука Бранковића, који је издао цара на Косову, и певач отпевао: „Проклето му племе и колено“ – сви су викнули „Проклето!“ и поскочили с места, као да траже издајника целог Српства. Када се све стишало, попили су још по чашу вина, певач је уздахнуо и наставио:“Пуче пушка ниже Београда,/ Даде гласе низ тијо Дунаво./ Друга пуче покрај воде Саве,/ Покрај Саве, Шапцу на крајину./ Трећа пуче усред Шумадије/ У Тополи, селу племениту,/ Даде гласе по свој Шумадији./ Уздиже се бутум Шумадија,/ И пред њоме Петровићу Ђорђе,/ Задрма се турска царевина./ Зачуди се седам краљевина,/ Да што ради млада Србадија!“ У тој песми, која говори о устанку Срба под вођством Карађорђевића, узбуђено српско осећање је утољено, и зато је певач њоме хтео да ублажи тешка осећања изазвана претходним песмама.“ (овде)

Тако је са нама: „Плакање је пјесна са сузама“.

Улогу савремених гусларских охрабрења има, између осталих, и Стање ствари. Није то мала улога, знају и Гугл и Фејсбук. Увек ће се наћи неки Радисав да услиши Црногорца са гуслицама величине подланице, и кренуће да руши оно што окупатор зида – тамницу којом би да нас утамничи.

Кичма од моралних костију (Винавер dixit)

Ровински додаје: „Касније сам имао прилике да слушам јужноруског певача Остапа Вересаја. Његова песма ме је јако подсећала на српске певаче. Исти манир јечања, чиме је варирана једнолична мелодија, како би се изразило осећање не мелодијом већ неким жалостивим тоном гласа; дрхтање певача под напором јаких осећања и нехотице казује слушаоцу и присиљава га да заборави недостатке мелодије и самог гласа, слабашног, старачког. Обузима вас она туга која је очигледно оковала певача, гуши га и приморава да му глас подрхтава и да се прекида, и слушате, не покушавајући ни да се померите. Али разлика постоји, и то веома велика, како у начину певања, тако и у целом тону, и духу израза и певања. Док јужноруски певач почиње тихо, с ниским, јако слабим тоном, да би затим појачао глас и почео њиме да вибрира, појачавајући га а са њиме и осећања, српски певач нагло почиње јако, високим тоном, брзо вас узбуђује, да би завршио убрзано, при чему ипак сваку реч изговара јасно, а њом се осмишљава осећање које је изражено првим ускликом. Јужноруска мисао вас ражалости, доведе вас у стање тужне замишљености, док вас српска песма доводи у очајање, и обузима вас осећање које никога не доводи у недоумицу, јер – само остаје да се победи или славно погине.“ (овде)

Ђуро Бодрожић (Фото: Анђела Бодрожић)

А то је, касније, рекао и Станислав Винавер: „Као што човек, који је доживео потрес у прошлости, не може до краја да се прошлости ослободи, тако има народа који у себи носе нешто, као вечито будну, остварену и остварујућу се потребу, као неку кичму од моралних, од духовних костију, око којих се сви мишићи групишу, из чије мождине сви нерви извиру. Ко је могао схватити Србију без Косовске епопеје, без Косова у монотономе, у дугоме, у непрекидноме десетерцу, који готово никада не подиже нагласак, јер је све подједнако трагично и судбоносно. И сва српска поезија није могла другим путем, осим преко јединога старога места – Косова“.[2]

Бодрожићева књига је, свакако, потврда постојања наше кичме од духовно – моралних костију. И она мора бити „настолна“ књига сваког ко воли свој народ и жели да му служи.

А Стање ствари свакодневно настоји да обрисе те кичме учини доступном погледу сваког оног ко жели да буде нормалан Србин – да стоји под углом од деведесет степени у односу на тле, незгрбљен и непропузао.

Искон

Бодрожићева књига нас, као и Стање ствари, опомиње да не верујемо у „демитологизаторске“ приче по којима смо само балкански брабоњци без имена и порекла (како је о нама говорио Брозов надреалистички брабоњак звани Коча Поповић). На почетку овог народа, ма како грешног и раслабљеног, јесу свети отац и свети син, или – син који је очев духовни отац. Ми смо Немањини и Савини, плодови оне љубави која је, као старац Симеон, плакала гледајући свог сина како се подвизава (a сама је старачки немоћна), и оне љубави која је, као Сава, свом оцу говорила да се не боји што нема снаге да прави метаније и бди по сву ноћ, јер, вели, ти си мене послушао и дошао у манастир, па што има твојих греха, нека их Господ мени урачуна. И син је благословио оца да буде и духовни подвижник и државотворни делатник. И остало нам је, од њега, до данас – не остављати земно, али се држати небеског.

Свети Сава и Свети Симеон, фреска из Манастира Милешева

Ми смо свакако потомци оног Светог Саве, који бејаше смирен и смеран, али не и туњав (како данас неки, који мисле да је светосавље превазиђено, мешају смирење и туњавост, желећи да се сви покоре антисветосавској зизјуласовштини). Зато је Владика Николај о Сави рекао, а Бодрожић уочио: „Био је наклоњен дубоком размишљању као источњак, а енергичан у акцији као западњак“.

И, опет по Николају, изнад Истока и Запада.

И у одбрани Истока и Запада.

Косовски завет по синовцу војводе Мишића

Године 1961, синовац војводе Мишића, књижевни критичар и антологичар Зоран Мишић, устао је у одбрану косовског предања пред распомамљеним титоистима у култури. И рекао, Граду и Свету: „Покушајмо да раздвојимо косовско опредељење од свих оних који су се, с правом или не, током векова опредељивали за Косово. Вратимо се самом извору, народној песми, и видећемо да је косовско опредељење онај последњи, беспризивни одговор којим се одговара на питање о смислу човековог постојања. Видећемо да је то избор оног најтежег, најпогубнијег пута, који је једини прави пут. Определити се косовски, то значи одрећи се свега што је варљива добит и лакома слава, напустити оно што је доступно за љубав недостижног, усхтети његошевски да буде оно што бити не може. То значи прихватити игру ко губи добија, погибијом домашити се победе, опкладити се на карту немогућег, једину која не пропада./…/Косовски еп не заснива се на освајачкој охолости, већ на поносу оних који су оружјем духа савладали освајаче. Због тога он никог не угрожава, никоме не прети. Мит о Косову далеко премашује границе националног мита; својом сушти-ном он се придружује оним највишим творевинама људског духа, сакупљеним у Имагинарном музеју једне јединствене европске културе./…/Косовско опредељење, то је, пре свега и изнад свега, духовно и песничко опредељење. То је љубав која остаје и када нема више љубавника, лепота која зрачи и када су нестали њени неимари, сан који обасјава јаву и када су у свом пламеном лету изгорели сањари. Та љубав, та лепота, тај сан, то су она вечна сазвежђа Лазаревог небеског царства.“ (овде)

Овим речима се нема шта ни одузети, ни додати.

Под сунчаним стегом

И Стање ствари, опредељујући се косовски, стоји на стражи не само Српства, него и човечанства, против кога ратују огавне њушке либерал–канибализма, званог капитализам, које би желеле да од света остане, како рече Никола Маловић, њих 0,666% и милијарда робова (тзв. „златна милијарда“). Остале, међу којима смо и ми, треба побити. „Ал` не рече Туре Ако Бог да!“

Може се догодити да ће им Бог допустити да остваре своје снове, а наше кошмаре; то ће се, међутим, збити само ако је близу Други долазак Спаситељев и коначни тријумф Доброг над злима, то јест избављење наше. То неће бити радост злотвора и џелата, него њихов коначни пораз. А победа ће бити Христова и Христових.

Хришћанска етика је, како рече Шарл Пеги, етика херојског песимизма. Ми ћемо, у историји, краткотрајно бити поражени, али смо у надисторији већ победили. Међутим, не знамо кад ћемо бити поражени, и борићемо се, с Божјом помоћу, до краја, како знамо и како нам се даје. Зато међу борцима има и оптимиста (победићемо овога пута, Бог је са нама, историја се наставља) и песимиста (борићемо се, бићемо поражени, али је Христос победник после свих победника). За сваког има места под сунчаним стегом Господњим и Лазаревим. Осим за дефетисту који, из овог или оног разлога, бежи из борбе.

Зато Стању ствари срећне „интернетске ране јуначке“ и, као што рече Фортинбрас, Go softly on!


[1] Ђуро Бодрожић, Српски идентитет, Српска књижевна задруга, Књижевна задруга Српског националног вијећа, Београд, Подгорица, 2016. Стр. 144.

[2] Исто, стр. 110.



Categories: Вести над вестима

Tags: , , , ,

2 replies

  1. Свака рана своју травку има, да је мелеми и зацељује. За рану сајта @стањествари, превити, к’о боквицу, “ чачанску владимитровку “ из породице хајдучких трава…

    23
  2. „Русија мора прећи на свој Интернет, мора саградити електронску тврђаву. Она има потенцијал за тако нешто. Али, шта ћемо ми, мали Срби, живећи у орвеловском свету који пориче слободну реч?“

    И Србија има потенцијал и људе који знају, можемо направити сопствену мрежу паралелно са Интернетом. Само треба да се сложимо и договоримо.

    21

Оставите коментар