Ана Оташевић: Могуће да ће Трамп наметнути споразум између Београда и Приштине

Две године повишених тензија које прате сваку етапу дијалога могу да се разумеју као опипавање пулса јавности када се помене „признање“ или „размена територија“

Фото: Танјуг

Косово је ненадано постало тема ривала за новог председника САД. Кандидат демократа, Џозеф Бајден, критиковао је политику Доналда Трампа према Београду и Приштини која заобилази Европску унију. Амерички председник је алергичан на наслеђе Клинтонових и важно му је да покаже да је у стању да направи политички дил на међународној сцени за који Европљани нису способни.

У дипломатском трилеру који се у последње две године одвија иза кулиса светске политичке арене, на неформалним сусретима током међународних скупова, у кабинетима светских лидера са којима разговара председник Србије Александар Вучић, на тајним састанцима са Хашимом Тачијем (док у јуну није избачен из игре), српска јавност заустави дах пред сваку најаву званичних сусрета делегација Београда и Приштине, у ишчекивању „коначног и свеобухватног“ решења.

Александар Вучић и Хашим Тачи (Фото: European Forum Alpbach/Andrei Pungovschi/Flickr)

О томе какво се решење очекује нико је не обавештава, најмање њен председник, који се о преговарачкој позицији Србије задовољава да каже да „не може једна страна да добије све, а друга ништа“. Реч је, дакле, о трговини. Чиме Вучић тргује? Територијом Косова, за коју сматра да је изгубљена. „Биће нам најтеже око Косова и Метохије“, рекао је Вучић прошлог викенда у интервјуу за Прву телевизију, пред састанак у Вашингтону почетком септембра. „Кажу да постоји могућност ако бисмо нешто постигли да се појави председник Трамп“, објаснио је Вучић и на констатацију новинара да се амерички председник појављује на састанцима са лидерима малих земаља попут Србије само ако је нешто важно, загонетно је прокоментарисао: „То ме и брине“. Председник Србије је тако одговорио на питање зашто ће „преговори“ у Вашингтону које организује Ричард Гренел, специјални Трампов изасланик за дијалог Београда и Приштине, који су најављени за 2. септембар, бити померени највероватније за „3. и 4. септембар“. О томе су претходних дана писали медији у Приштини, што је београдска штампа (Политика на пример) сумњичаво тумачила као „нову забуну“ коју уносе албански медији. Из Вашингтона је убрзо стигло саопштење да је састанак померен за 4. септембар.

Са подозрењем су се тумачиле и процене изнете у албанским медијима да тема неће да буду економска питања, како је испрва било речи, већ политичко питање признања Косова. Вучић је дан касније за Прву рекао да „Албанци неће да причају о економији, њих економија не занима, само ако нешто могу статусно да реше“. Утисак је да српски медији последњи дођу до информација о ономе што се сматра кључним националним интересом и то пренесу тек ако председник потврди. Такав је дух времена.

Делимична капитулација

У истом интервјуу председник Србије је још једном покушао да објасни своју преговарачку позицију. „Питање је шта је то што можете да понудите. Да нам понудите: ’Признајте независно Косово а имаћете подршку за евроатлантске интеграције’, хвала вам лепо на томе“, рекао је у замишљеном одговору западним преговарачима и додао: „Изађите са нечим што је озбиљније и о чему бисмо могли да разговарамо“. И да релативизује своју преговарачку позицију: „Немамо ми велики простор у коме можете да очекујете да будемо задовољни (…) Правимо се да не видимо (…) шта је реалност. Изгубимо рат 99, дан пошто смо га изгубили, пошто смо потписали делимичну капитулацију, као политичари, нисмо војно, али смо губили економски (…) и потписали смо делимичну капитулацију, понашамо се као да се ништа није догодило и правимо се као да то неће да има последице. Хоће. Као и 2008, када су прогласили независност Косова, ћутали смо и правили се као да се ништа није догодило па смо им и помагали ставовима око Међународног суда правде. Успели смо да се вратимо за преговарачки сто, али то није позиција из ’90. или из ’60. године. Она је много тежа и другачија. Немамо много адута у рукаву. Морамо да бринемо о будућности земље, о безбедности нашег становништва на Косову и Метохији (…) да водимо рачуна и о нашем народу на Косову и Метохији али и о свим другим становницима Србије“, рекао је Вучић.

Александар Вучић (Фото: А. Васиљевић)

Председник Србије одваја интересе Срба који живе на Косову и Метохији, над којим српске власти немају контролу, од интереса Срба који живе у централном делу Србије.

Карте и територије

Две године повишених тензија и напетости које прате сваку етапу „дијалога Београда и Приштине“ могу да се разумеју као опипавање пулса јавности када се помене „признање“ или „размена територија“. „Софт ландинг“, што би рекао Иван Вејвода, несуђени српски министар спољних послова, што у дипломатском контексту значи постепено привикавање јавности на идеју којој се противи – одвајање Косова од Србије – са циљем да се прихвати као једино могуће решење. Вејвода је за „реализам“. И Вучић је на тој линији.

Вучић сматра, иако то не сме јавно да каже, да ће Србији бити боље ако постигне договор о „размени територија“. Он већ дуго ради да за то створи услове. Ова позиција је изнуђена, али му отвара политичке перспективе, да се нађе у улози лидера који је Србију увео у Европску унију.

Карта: Бота сот

О „разграничењу са Албанцима“ српски званичници су први пут јавно говорили у августу 2018. године. „Ја се залажем и то не кријем, то је политика коју представљам (…) за разграничење са Албанцима“, рекао је новинарима у Шиду 9. августа 2018, године. Месец дана касније, на скупу у Косовској Митровици 9. септембра, изјавио је да није реч о промени граница: „Када вам причају да хоћу да мењам границе, не говоре вам истину”. Француски Монд је десетак дана касније, 21. септембра, објавио текст „Косово-Србија: размена територија, крај табуа”, са мапом на којој су области о чијој размени су преговарали Вучић и Тачи. „Њихов план, иако није јасно формулисан, састоји се у томе да се замени север Косова око Митровице, који се наслања на Србију и који насељавају углавном Срби, са Прешевом на југоистоку Србије, где већину чине етнички Албанци…”, писао је француски лист. Ову идеју су тада подржали Бернар Кушнер, бивши администратор Косова, Јоханес Хан, европски комесар и Џон Болтон, саветник за националну безбедност Доналда Трампа.

Вучићево решење

Председник Србије је од тада више пута рекао да је „његово решење“ пропало. У интервјуу у мају прошле године за телевизију Жељка Митровића председник Србије је рекао да ће Косово добити независност и сувереност на целој територији, не зато што ће он да га призна, већ зато што није прошао предлог који нуди, али није рекао о ком предлогу се ради. „Кажете нисте чули шта садржи тај предлог, сагласан сам да нисте чули, а што сте га нападали?“, рекао је Вучић, ограђујући се од последица: „Па ћу онда да питам многе који су протествовали (…) зашто сте то радили и како је могуће да нисте могли да сагледате реалност и што сте ометали могућност да Србија извуче нешто за свој народ и своју земљу“, рекао је Вучић.

Нешто одређенији је био у разговору крајем јула за „Павловић тудеј“, приватни комерцијални сајт америчке фриленс новинарке српског порекла. У интервјуу који спада у домен политичког маркетинга (тамо докле председникови људи задужени за односе са јавношћу могу да добаце), Вучић је рекао:

„Када сам говорио о демаркацији Срба и Албанаца, то је био веома рационалан приступ. Подсетићу вас да сам тада рекао да ће од Србије увек да се тражи да направи огромне уступке а да ништа не добије заузврат. Онда су ми сви скочили на главу. Нису схватили колико је потребно снаге да се тако нешто каже. (…) Рекао сам: ‘Балкан балканским народима, пустите нас да разговарамо, да се договоримо’. Али нико никада није хтео да нас пусти да разговарамо и постигнемо договор. (…) Када сам предложио Албанцима: ’Хајде да седнемо и да се договоримо, наш договор сви морају да прихвате’, уследили су најжешћи напади на мене широм света. (…) Понудио сам компромисно решење које нико није желео. Сад чекам шта ће да понуде Србији што Србија може да прихвати. Нисам још чуо. Не разумем шта планирају“. О његовом предлогу („демаркацији“) „данас више не разговарамо“

Од када Вучић више не преговара са Тачијем, након што је против бившег команданта УЧК у јуну објављена оптужница за ратне злочине, чинило се да је идеја о размени територија дефинитивно напуштена. Овај предлог се, међутим, поново провлачи, у недостатку других решења. Неименовани извор Фигароа из Јелисејске палате је почетком јула рекао француском дневном листу да би „размена територија могла да буде опција уколико је прихвате различите стране“, али да „нема утисак да је то данас случај“, као и да „има других начина да се дође до признања Косова и да се заштити српска мањина“, не објашњавајући који су то начини. Извори Фигароа су тврдили да ни Ђозеп Борељ није против идеје о размени територија. Највећи противник ове идеје од почетка је Немачка.

Ричард Гренел, Хашим Тачи, Роберт О’Брајан и Александар Вучић у Вашингтону (Фото: Твитер налог Хашима Тачија)

Џон Болтон, који се у међувремену прикључио дугачкој листи Трампових сарадника који су напустили Белу кућу, у интервју за Н1 почетком августа је поново говорио о „замени територија“ као идеји коју би америчка администрација подржала, уколико би се две стране договориле, као и да то не би имало „никаквог утицаја на Босну, Албанију, Румунију, Бугарску или неког трећег“. Болтон је ово изнео иако се Гренел у јуну оградио од бившег саветника и рекао да размена територија никада није била Трампова идеја.

Један европски поглед

Мишел Фуше, географ и бивши саветник Ибера Ведрина, француског министра спољних послова у време бомбардовања Југославије 1999. године, сматра да је Европска унија „наклоњена размени територија чим се две стране сложе“, да је „Париз на тој линији“, а да се став Берлина полако мења. „(Авдулах) Хоти (који је заменио Тачија у преговорима) је отворенији за компромис од (Аљбина) Куртија“, сматра Фуше. „Аргумент да би у питању био преседан који би довео до домино ефекта (у Босни) више није одржив“. Шта је разлог? „Балкан је важан за Француску и Европску унију, због спољних утицаја, питања миграције, ризика од џихадиста у Босни и на Косову, као и због позитивних аспеката: наставак интеграција Западног Балкана (чим Француска буде постигла суштинску измену процеса проширења)“, каже Фуше. „Брисел је, као и Вашингтон, опседнут утицајем Пекинга, Москве, Анкаре и земаља Персијског залива у региону (сетите се само про-Пекинг плаката у Београду)“, додаје овај бивши амбасадор Француске у Летонији и бивши директор Центра за анализе и планирање у Ке д’Орсеју, који је 2017. године подржао Емануела Макрона на председничким изборима.

Мишел Фуше (Фото: Демостат)

Париз, као и Берлин и Вашингтон, гледају са подозрењем на ширење кинеског утицаја на Балкану, а Србија је најдаље отишла у отварању врата кинеским инвестицијама и прихватању политичког утицаја Пекинга. У њиховом интересу је да Вучића држе у западној сфери утицаја и спрече да Кинези искористе ову слабу тачку европског континента и учврсте свој утицај. Главни адут Брисела у овој трговини је било обећање да ће Србија ући у Европску унију. Српска страна је у томе видела могућност да тражи више од онога што јој се до тада нудило – да потпише споразум о признавању Косова као независне државе, након што реши техничка питања са Приштином. Што је већи страх у Бриселу од Кине, то је преговарачка позиција Србије боља.

Европљанима је јасно да без Сједињених Држава не може да се постигне споразум са Приштином. Фуше сматра да ће Приштина за све да тражи пристанак Вашингтона. Такав споразум би за Европљане раније био прихватљив, када су се позиције Брисела и Вашингтона поклапале. Са Трампом то више није случај, па би постизање некаквог договора у Вашингтону било представљено као успех његове спољне политике и пораз европске дипломатије.

Бајденов пут ка Урошевцу

То може да буде терен за „изненађење“ које помиње Вучић. Шта би то било тешко је рећи, као што је тешко предвидети сваку Трампову спољнополитичку одлуку.

У прилог томе да би у Вашингтону заиста могло да дође до неког преокрета говори и то што је у међувремену Косово постало тема политичких ривала на председничким изборима у Сједињеним државама. Бајден је почетком јула критиковао Трампа због тога што не сарађује са Европском унијом када је у питању дијалог Београда и Приштине. То је било након што су у Бриселу америчку дипломатску иницијативу назвали „Рамбо дипломатијом“. Састанак Вучића и Тачија, који је на Гренелову иницијативу требало да се одржи крајем јула у Вашингтону, отказан је када је специјални суд у Хагу за злочине почињене на Косову од 1998. до 2000. године објавио да је против Тачија подигнута оптужница.

Бајден је рекао да ће да уради супротно од Трампа и да ће да погура споразум чији ће резултат да буде узајамно признање. Гренел је одговорио да политизује преговоре између две стране и да администрација Барака Обаме, у којој је Бајден служио као потпредседник, није ништа учинила за Косово и Србију, док је Трампова администрација омогућила три споразума и наставак дијалога.

Околности су такве да би Трамп могао да издејствује још један наметнути споразум који би приказао као историјски, као што је било у случају натегнутог споразума између Израела и Уједињених Арапских Емирата средином августа. Трампова администрација жели да постигне неки спољнополитички поен пред изборе, Приштина је под шињелом Вашингтона, а Вучић је у политичком тренутку када би могао да се усуди на ризичан потез када је у питању Косово, након избора на којима је оснажио власт и када опозиција готово не постоји. Вучић верује да ће позиција Србије бити гора уколико би у новембру победио Бајден, чији покојни син је служио у америчким јединицама на Косову и по коме су косовске власти назвале деоницу пута од Гњилана до Урошевца. Само још недостаје Бајденова статуа у Приштини, негде између споменика Билу Клинтону, бисте Мадлен Олбрајт и бутика са називом Хилари Клинтон, што није искључено уколико кандидат демократа победи на изборима.

Бивши амерички амбасадор у Београду, Вилијам Монтгомери, поручује Вучићу да „не би смео да пропусти шансу да у Вашингтону постигне договор у корист Србије“, који, сматра он, укључује размену територија, јер су велики изгледи да Трамп изгуби изборе у новембру, а Бајден је наклоњен Албанцима и Косову у постојећим границама. „Вучић мора (…) сада да делује или да можда заувек изгуби шансу за решавање тог питања”, саветује бивши амбасадор. „Кључна ће бити брзина. Једном када је територија промењена, биће тешко вратити се назад”, примећује бивши амерички дипломата.

Алергија на Клинтонове

Трамп је алергичан на наслеђе Клинтонових и важно му је да покаже да је у стању да направи политички дил на међународној сцени за који Европљани нису способни. Један коментатор у Вашингтону близак Трампу написао је у ултраконзервативном Вашингтон тајмсу у априлу да је време да „пропала Клинтонова стратегија о Косову увене усред пандемије ковида“ и да ова провинција због које се водио „Мадленин рат“, са популацијом скоро колико у њујоршком Бронксу, има нулту стратешку вредност за САД.

Доналд Трамо (Фото: АП/Бета)

Пружајући нескривену подршку Трампу на председничким изборима, српске власти процењују да немају шта да изгубе, јер би долазак Бајдена само погоршао њихову преговарачку позицију. У операцији удварања америчком председнику на поменутом сајту, Вучић је хвалио Гренелове идеје о снажењу економске сарадње Београда и Приштине и разговоре у Белој кући које је раније имао са Гренелом, саветником за националну безбедност Робертом О’Брајаном и специјалним Трамповим саветником и зетом, Џаредом Кушнером. Јасно је ставио до знања да је Трампова администрација отворенија да саслуша предлоге Србије од претходних америчких администрација, као и од садашњег председничког кандидата демократа који следи политичко наслеђе Мадлен Олбрајт. „Не могу да кажем да се Гренел сложио са нашим предлозима, али смо бар могли да представимо наше идеје и планове и нисмо били принуђени да говоримо само у смислу задовољавања америчких интереса. Зато сам захвалан Трампу и његовом народу“, објаснио је Вучић.

Када би се у Вашингтону догодило „изненађење“ и када би дошло до неког споразума и када би тај споразум укључио „демаркацију“ са Албанцима, Вучић би га представио као последњу шансу да се заштите српски интереси на Косову.

Такав договор би био постигнут уз заобилажење Уједињених нација, које су 2010. године дале мандат Европској унији да води преговоре између Београда и Приштине. Трамп, међутим, не хаје за међународне институције. Да ли ће преокрет у преговорима између Београда и Приштине ипак да се догоди у Белој кући?

Наслов и опрема: Стање ствари

(Демостат, 25. 8. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , , , ,

Оставите коментар