Борисав Ђондовић: Сукоби унутар српске историографије – да ли је обрачун близу?

Сваком историчару је жао када дође до жестоког сукоба у академским круговима, но дужност свакога од нас је да каже истину по сваку цену

Били смо сведоци задњих година сукоба историчара на одељењу за историју Филозофског факултета у Београду, па и у целини. Тај сукоб је поново интензивиран, после изјаве Дубравке Стојановић, где се противи да улица у Београду добије име по Благоју Јововићу, атентатору на Павелића. У суштини ту поделу можемо да класификујемо на две групације. Бројнију, по научном рангу далеко цењенију и у земљи и свету, српску критичку историографију.

Њене представници су били брутално нападани од ове не толико велике, али добро медијски и логистички покривене групације чији су најеминентније представници Дубравка Стојановић и Никола Самарџић. Њих можемо сагледати као самопроглашену групу либералних антифашиста. Наравно тај антифашизам је у ствари ништа друго, него апсолутни антисрпски шовинизам.

Никола Самарџић је син великог академика Радована Самарџића, који је био велики патриота, сам Никола Самарџић је почео као велики српски патриота те сарадник десних покрета, али се у међувремену окренуо на другу страну. Њих двоје су водили озбиљне нападе, те застрашујуће ствари радили еминентним колегама Љубодрагу Димићу, академику, Мири Радојевић академику, Александру Животићу, који је далеко пре 40 године живота постао професор Универзитета, Милошу Ковићу, аутору у Енглеској врхунски примљене књиге о Бенџамину Дизраелију, Александру Фотићу, широм света цитираном османисти, Небојши Шулетићу врхунском стручњаку из османистике, Ђорђу Бубалу редовном професору Универзитета, Маји Николић са катедре за византологију, Жарку Петковићу, са катедре за Стари Рим, а античке студије у Београду су међу најтежим и најпризнатијим у свету. Ту су и Милош Антоновић, Смиља Марјановић-Душанић, редовни професор на Филозофском факултету и гостујући предавач на Сорбони. Оно што је најгоре имали су помоћ неких из интересних разлога у тим нападима. Колико вреди научни и људски интегритет?

Спомен плоча Благоју Јововићу

На крају, сада су се њих двоје нашли при апсолутном медијском удару и власти и опозиције, врло бруталном и оштром, који је такође изашао из академских оквира. Наравно добили су подршку у србомрзачким круговима Загреба и Сарајева.

Одмах смо и добили осуду њих коју је потписао академик Василије Крестић, можда и највећи живи српски историчар. Василија Крестића. заједно са недавно преминулим Милорадом Екмечићем и Драгољубом Живојиновићем, ми које се бавимо историјом гледамо као легенде науке и наследнике Јиричека, Станојевића, Руварца и многих других.

Милош Ковић је ову групицу назвао НАТО историчарима, оптужују се за прекрајање српске прошлости, спомињу се и тужбе. У неку руку вратио им се бумеранг, који су сами бацили. Наравно сваком историчару је жао када дође до овога у академским круговима, али дужност свакога од нас је да каже истину по сваку цену, како је то дивно знао да каже проф. др. Љубодраг Димић редовни члан Српске академије наука и уметности, на својим предавањима.

Опрема: Стање ствари

(Војводина инфо, 8. 8. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

7 replies

  1. Prvo su krenuli od akademika Ljubomira Maksimovića pre 4 godine. Osporavali su njegova zvanja u SANU i na Filozofskom fakultetu. Da je Maksimović varao pri izborima u zvanja, davno bi bio razoktriven. Istoričari koji su ga predlagali u zvanja su imali uvid u njegov nastavni i naučni rad. Nisu uspeli i krenuli su na ostale. Dubravka i Samardžić nisu jedini.

  2. I ja sam istoričar, mislim u većini stvari kao i autor teksta, ali protestvujem protiv niskog nivoa pismenosti.

  3. Треба их све раскринкати и стати на пут, да не трују омладину. Нека изволе у Загреб и Сарајево, па нека тамо „часно зараде “ плату. Доста нам је више антисрпства , са свих страна.

  4. „Стево, кад смо већ код писмености, каже се протестујем , а не протестВујем.

  5. @steva, пишете: “I ja sam istoričar, mislim u većini stvari kao i autor teksta, ali protestvujem protiv niskog nivoa pismenosti“. У принципу је похвално што се залажете за виши ниво писмености. У том смислу Вам скрећем пажњу да се (погледајте:“Речник српскога језика, издање Матице српске, Нови Сад, 2007), на стр. 1078 јасно излаже да треба говорити и писати: “протестовати“ – а нигде не могу да нађем Вашу кованицу “протестВовати“. Молим Вас да то упамтите – наравно у оквиру Вашег похвалног залагања “protiv niskog nivoa pismenosti“. Узгред буди речено, ћирилица је једино писмо српскога језика, а пошто нисте писали тим писмом, можда сте на уму, пишући Ваш коментар, имали неки други језик чије је матично писмо латиница – али његов правопис ми није познат. У том случају, молим Вас да ми опростите на примедби.

  6. @paja patak Протестовати или протестВовати, питање је сад, пошто овај појам никако да изађе из моде у нашој средини.

    Глагол би требало да буде ПРОТЕСТОВАТИ. Међутим, често се ова два облика користе наизменично, па чак и у Речнику Матице српске налазимо одредницу протестВовати, насталу вероватно аналогијом према сличним двовидским глаголима на -вовати, као што је учествовати, или несвршеним глаголом присуствовати и сл. (на сличан начин у Речнику су забележени и дублетни облици глагола напастовати и напаствовати).

    Ипак, Речник даје благу предност глаголу протестовати, те, ако се одлучимо на овај радикалан чин, треба и да протестујемо.

    Ne govoriš istinu. A izmišljaš da si pogledao u Rečnik. A i malo se skini sa tog tripa latinica, ćirilica. Nema jeftinijeg načina da se ispadne veliki patriota od toga. Svi demagozi su ga koristili u politici od početka devedesetih.
    Najgore je što ****** * što neutemeljeno deliš lekcije o pismenosti.

  7. Ne bih se savim slozio sa autorom.
    On kaze da je svakom istoricaru zao zbog zestokog sukoba u akademskim krugovima i da je duznost svakoga od nas da kaze istinu.

    Ovaj SUKOB nema veze sa ulicom Blagoja Jovovica. On odavno tinja povodom interpretacije istorije, posebno u skolskim udzbenicima.
    Sukob misljenja (tj razlicitih stavova) je uvek koristan. Pod uslovom da se vodi na kulturan i tolerantan nacin. Sto se tice ISTINE, ona je cesto nevidljiva, tj svako je vidi na svoj nacin. Ukrstanjem razlicitih vidjenja i misljenja priblizavamo se istini.

    Da bi opravdali brutalni nacin na koji su 1944 osvojili vlast, komunisti su toliko krivotvorili i uprljali istoriju da vec decenijama pratimo izmene, popravke i dopune istorije.
    Bilo bi korisno kad bi saznali primere interpretacije istorije oko kojih se vode sukobi.
    U DANASu sam nasao intervju sa Dubravkom Stojanovic, koja objasnjava svoj stav :

    https://www.danas.rs/drustvo/dubravka-stojanovic-sluskinja-naciji-ili-obrazovanje-za-demokratiju/

Оставите коментар