Протестно писмо поводом обнове и одбране усташких злочина и идеја

Протестно писмо 26 истакнутих интелектуалаца поводом изјава и поступака Дубравке Стојановић и Николе Самарџића

Анте Павелић (Фото: Викимедија)

Са неверицом смо прочитали изјаву Дубравке Стојановић, редовне професорке историје на Одељењу за историју Филозофског факултета Универзитетa у Београду, објављену на порталу „Нова Ес“ (26. 7. 2020), о Благоју Јововићу, атентатору на Анту Павелића: „Давање улице том човеку значи да Београд подржава узимање правде у своје руке, да слави крвну освету, убице и насилнике. […] То је нецивилизацијски суноврат, то је слављене освете, принципа ‘око за око’ и слање поруке да је свако насиље дозвољено“. Смисао ове изјаве није промењен исказом да је Павелић починио „монструозне злочине“.

Неколико седмица раније (30. 6. 2020), Никола Самарџић, још један редовни професор на Одељењу за историју, подржао је усташки став на друштвеној мрежи Твитер, у коме се, после низа примитивних увреда на рачун српског народа, геноцид почињен у логору смрти Јасеновац оправдава тобожњим српским злочинима и назива „одговором на владавину“ Карађорђевића. Нешто раније (21. 11. 2019), Самарџић је на истој друштвеној мрежи написао да „Мора нова четрдесет осма“ и заложио се за отварање новог логора у Хрватској, по угледу на Голи оток.

Никола Самарџић (Фото: Ана Блажић Павловић)

Ово су само најновија у низу вишегодишњих скандалозних иступања двоје редовних професора историје на Универзитету у Београду.

Легалистичка осећајност Стојановићеве према Павелићу и Самарџићева апологетика Јасеновца појављују се у времену велике обнове усташких идеја у Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори. Чак и у Македонији штампане су, па повучене, усташке поштанске маркице. У јавном животу земаља ЕУ и САД, нацистички и усташки злочини данас се замагљују не само релативизовањем и прећуткивањем, него и проглашавањем бранилаца за освајаче и жртава за злочинце. Руси и Срби, народи који су дали највеће жртве у борби против нацистичке Немачке, усташке Хрватске и њихових савезника, проглашавају се за злочинце и изазиваче Другог светског рата.

Срби нису једини народ који је претрпео геноцид и који, када правда изостане, кажњавање злочинаца сматра подвигом. Јевреји, Јермени и Руси су пример како се злочинци кажњавају, али и како се гради култура сећања која не дозвољава порицање и поигравање са геноцидом.

Дубравка Стојановић (Фото: Весна Лалић)

Изражавамо дубоко жаљење због овог урушавања угледа Универзитета у Београду. Протестујемо због изјава Дубравке Стојановић и Николе Самарџића, које сматрамо увредом на рачун српског народа, струке, здравог разума и основног људског морала.

У Београду, 29. 7. 2020.

  1. Проф. др Слободан Антонић
  2. Академик Данило Баста, члан САНУ
  3. Комнен Бећировић, писац и публициста
  4. Проф. др Синиша Боровић, генерал
  5. Проф. др Милан Брдар
  6. Проф. др Ђорђе Бубало
  7. Проф. др Слободан Владушић
  8. Проф. др Александар Јовановић
  9. Проф. др Ненад Кецмановић
  10. Проф. др Милош Ковић
  11. Проф. др Леон Којен
  12. Проф. др Часлав Копривица
  13. Академик Василије Крестић, члан САНУ
  14. Емир Кустурица, редитељ
  15. Проф. др Горан Латиновић
  16. Проф. др Александар Липковски
  17. Проф. др Мило Ломпар
  18. Проф. др Драга Мастиловић
  19. Проф. др Александар Милановић
  20. Проф. др Јован Попов
  21. Проф. др Слободан Самарџић
  22. Проф. др Дарко Танасковић
  23. Др Славенко Терзић, дописни члан САНУ
  24. Проф. др Срђа Трифковић
  25. Проф. др Богољуб Шијаковић
  26. Проф. др Срђан Шљукић

Опрема: Стање ствари

(Нови стандард, 29. 7. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , , , ,

11 replies

  1. Svaka čast!!! Ovakve likove treba uvek javno imenovati i sramotiti!

  2. Интересантно је да међу потписницима нема Љубодрага Димића, Мире Радојевић, итд.

  3. Шта можемо очекивати од отрцане, декадентне и деморалисане тзв. „српске“ београдско-јосипградске, кроатофилске, рајетинске, интернационалистичке, масонско-марксистичке, идолатриске, езотериске и окултне тзв. „интелигенције“, која је заражена Брозовим србофобичним, великохрватским и натофилским вирусом.

    Узгред, поставили бисмо још једном питање заглупљеној, кроатофилској и опсењеној тзв. „интелигеницији“ у Србији: како је било могуће да злогласни хрватски фратар Крунослав Драгановић, који је био задужен преко интермариумских и ватиканских „пацовскох канала“ за спашавање монструозних хрватских усташа и немачких национал-социјалиста, да слободно живи у Брозовој англо-америчкој комунистичкој Југославији од 1967, до смрти 1983. године и да није био био изведен на суд?

    Познато је, да се србофобични, великохрватски фирер Јосип Броз тзв. „Тито“ пребацио из Павелићевог Загреба у Београд у мају 1941. године са задатком да покрене устанак, грађански рат међу Србима и тзв. „буржоаско-демократску“ револуцију, која је била само као нагли прелаз у пролетерску револуцију у Србији по плану Анте Павелића, енглеског интелиџенс сервиса, интермаријума, Коминтерне и Покрајинског Комитета КПЈ за Србију.

    Што се пак тиче Брозовог одласка из Павелићевог Загреба у Београд 1941. године, једно сведочанство је оставио енглески конзул у Краљевини Југославији, Стефан Клисолд у књизи коју је објавио под насловом “Whirlwind – An account of Marshal Tito’s rise to power”, где између осталог, стоји:

    „Када је била образована Павелићева ‘Независна Држава Хрватска’, у којој је под бајонетима Италијана и Нeмаца била устоличена усташка власт, пришао је једног дана Поглавнику шеф јавне сигурности ‘НДХ’, Дидо Кватерник и рекао му:

    ‘Ти се Поглавниче сећаш како је Лењин дошао да подигне револуцију у Русији. Немци су га пропустили преко своје земље у једном блиндираном вагону. Ми не бисмо могли наћи драгоценији експерт за Србију од Тита. Срби ће имати да плаћају за то следећих двадесет година…’ Поглавник је био одушевљен и одмах је Кватернику дао упуства да се Тито пребаци у Србију…“ (Види: Stephen Clissold, Whirlwind – An account of Marshal Tito’s rise to power, London, England, 1949, стр 99).

    Србофобичним, заглупљеним и опсењеним аустромарксистима, комунистима-интернационалистима и глобалистима у Србији, било је потребно да покрену устанак и грађански рат међу Србима, ради покретања тзв. „буржоаско-демократске“ револуције, да би ову претворили у перманентну пролетерску револуцију.

    Ради историјске чињенице вредно је указати да је улога Брозовог и Павелићевог великохрватског заступника у Ватикану, злогласног фратра Крунослава Драгановића и дан-данас једна од највећих тајни авнојевског, квислиншког, комунистичког, глобалистичког, идолатриског, окултног, езотериског, вестернизованог, рајетинског и издајничког интернационалног естаблишмента у Београду-Јосипграду са фараонском могилом, извиканом „кућом цвећа“ где му се и дан-данас клањају извесни полтрони и идолопоклоници на срамоту јуначке и мученичке Србије.

    Не треба заборавити да је папа Павле VI у току 1971 крунисао Јосипа Броза тзв. „Тита“ са титулом “ПОЧАСНОГ КАНОНИКА” – цркве св. Јеронима у Риму. Папа је Брозу доделио привилегије, које је имао и аустријски Цар над Хрватима…” (Види: Католичка црква у Југославији, Хрватски тједник “Даница”, од 29 рујна/септембра 1971, Chicago, Illinois; Исто: Анте Јерић, “Свића”, број 135, Dalmatian publishing company, New York, 1971; Тито био папин почасни каноник, http://скк.срб/2017/03/10/tito-kanonik/…).

    У српској емигрантској јавности извесни аутори су тврдили да су Драгановић и Броз припадали тајном римском католичком корпоративном друштву Пилигринских фратара. У вези с тим, Урош Зоњић, дословно каже: „Броз и Драгановић су припадали и тајном католичком друштву Пилигринских фратара поклоника Свете Госпе Фатимске. Зато ће Брозу бити последња жеља да умре у католичком делу Југославије, где ће му Пилигрински фратри у највећој тајности одржати посмртно опело, пре него што ће га пренети у Београд да га тамо сахране како би се српски изроди могли клањати Пилигринском фратру, папином поклонику и Черчиловом агенту Енглеског интелиџенс сервиса”. (Види: Урош Зоњић, Под командом војводе Павла Ђуришића, Windsor, Ontario, Canada, 1990, стр. 101).

    Додајмо овоме да је хрватски ратни злочинац Анте Павелић добио визу за Аргентину 5. јула 1947. године на основу договора између Еве Перон, римског папе Пија XII и Брозове интермаријумске сабраће Giovanni-а Battistе Montini-ја и злогласног фратра Крунослава Драгановића. Павелић је стигао у Аргентину у септембру 1947. године као римски католички фратар Aranjos Pal. У Аргентини је цело време уживао заштиту мултикорпоративног, eзотериског, идолатриског, окултног, митоманског, протестантско-римског католичког естаблишмента и англо-америчких обавештајних сервиса (Види: Alicia Dujovne Ortiz, Eva Peron, New York, 1996, стр. 101, 102 и 104).

  4. Неко је очигледно дао сигнал „спавачима“ да крену у акцију. Сви знамо врло добро да је распадом СФРЈ остало доста „спавача“ из бивших република, највише наравно из Хрватске и њихова мрежа је позната нашим Органима, али није лоше да и јавност сазна бар за неке протуве. Да ли свесно или не, полако се откривају.

  5. Јако ми је драго да видим овакво протестно писмо, и сигуран сам да има много више од 26 интелектуалаца који се слажу са тим, али знају да ако дигну свој глас доживотно ће им бити забрањено да раде на факултету/институту или било којој установи у којој би могли да искористе своје образовање. Људи као Никола Самарџић и Дубравка Стојановић (треба додати и Радоша Љушића) су данас већина на филозофском факултету и практично свим институтима где се изучавају историјске науке. Мислим да би једино решење било правити филозофски факултет изнова и довести праве научнике, а не искварену децу некадашњих професора, који данас раде за немачке фондове и промовишу усташке идеје у Србији.

  6. Сва подршка свим потписнициима овог апела.

    Поразно је што уопште мора ико да указује на ово понашање на овај начин. Да не постоји правна, морална и друштвена осуда према овом злурадом понашању, такозваних историчара.

    Па само замислите неке израелске историчаре који јавно ликују и подржавају Хитлера.

    Поред свих корупција у политичком систему, поред свих пропуста у правном систему, ово је нешто најгротескније.

  7. За овакве ликове је једино решење – ***** ***** СУД!
    Али, не само за њих, већ и за режим који ћутећи одобрава
    такве активности страних обавештјних служби, и даље их
    држи на одгворним јавним функцијама!

  8. Да ли су против Босанске, Задарске, Книнске улице у Београду?

  9. Потписници протестног писма су погрешили у позивању на основни људски морал ових непоменика . Каква ништарија треба да буде људско биће које стравичне злочине у НДХ правда одговором на наводно лошу политику краља Александра а истовремено пуцње Благоја Јововића у носиоца тог неописивог зла посматра као примитивизам , узимање правде у своје руке итд . Они у основи нису људи те је узалудно позивати их на људски морал , макар тражили онакав какав се среће код мародера , сецикеса и разбојника .

  10. Да ли присуство имена Срђе Трифковића нарушава овај списак?

    Срђа Трифковић се својим најновијим текстовима учланио у клуб умањивача усташког државног пројекта злочина геноцида над Србима 1941-45.

    Нажалост, и он се показао као још један пребројавач мученичких костију жртава усташког терора и понављач папагајске аритметике историјских ревизиониста попут извесног свезнајућег директора музеја.

    Пример пропагандистичког ревизионизма описан овде

    https://stanjestvari.com/2020/07/20/dragan-popovic-revizionizam-srde-trifkovica-ili-o-broju-stradalih-srba-u-jasenovcu/

  11. Изгледа да је ово протестно писмо у почетку имало следећи наслов :

    “Протестно писмо 26 истакнутих интелектуалаца поводом изјава и поступака Дубравке Стојановић и Николе Самарџића”

    А неко му је касније дао другачији наслов :

    “Протестно писмо поводом обнове и одбране усташких злочина и идеја”

    Из кога произилази да Дубравка и Никола ОБНАВЉАЈУ УСТАШКЕ ЗЛОЧИНЕ, што је глупост, клевета и лаж. Чуди ме да нико од 26 потписника – интелектуалаца који знају ТЕЖИНУ РЕЧИ – није реаговао.

Оставите коментар