Никола Маловић: Здравство на нивоу врачева

Здравство на нивоу врачева реалност је коју живимо. Државни Медицински факултет у Подгорици уписао је – тројкаше

33.500 евра (Фото: Н. М.)

Игром прилика упознао сам у животу неколико особа које пук више неголи интелектуална опозиција која је на власти назива тајкунима.

Њихов ме је најмањи заједнички именитељ изненадио, јер сви без изузетка читају праву илити лијепу књижевност.

Прост би ум рекао да они који имају комаде Србије, или комаде Београда, од свега посла који се вазда коти око имања, па и око жена и дјеце – никако не би имали кад да посегну још и за књигом. Ако је Андрићева Лотика сваки дан завршавала тако што се затварала у собу с погледом на Ћуприју и правила биланс, што онда и тајкуна не бисмо могли да замислимо како уз виски, коњак или добру српску ракију оперишући бројкама ставља тачку на минули дан?

О како би се simplices изненадили када би имали прилике да попију бутељку вина са тајкуном. Ти умови граде реченице правилне. Они тиме што говоре, било о чему да говоре, а говоре увијек сликовито, доказују да су прочитали класике али и да познају савремену продукцију. Тиме задивљују. Као да успјешним људима дан траје 48 сати? Или су успјешни – успјешни између осталог и зато што умију да организују вријеме?

Мене је књижевност препоручила, те сам у дугогодишњем непословном контакту са једним од најпознатијих српских тајкуна.

Он, који у теорији не би имао секунд за читање овог текста, прочитао је пак моје романе на начин да може да цитира успјела мјеста. То писца никад не оставља равнодушним.

Последњи пут причали смо на обали Дунава и о здравству.

Пазите – био је тајкун са мном на ви – здравство у Србији више не постоји.

Увијек бих, злу не требало – рекао сам – потрчао да ме лијече ножеви професорке др Данице Грујичић.

Тајкун је климнуо главом: др Даница Грујичић је и прије неголи се кандидовала 2012. године за предсједника Србије остала жена-змај, јер је на Клиници за неурохирургију живот посветила мисији да рађа најбоље синове и кћери српског здравства.

Но је начитани бизнисмен и велепосједник, свакако и из властитог искуства рекао: – Част златним изузецима, али здравство у Србији више не постоји. То кажем да бих истакао колико су само далеко одмакли други системи, и по опремљености и по делотворности.

Онда је додао нешто што отвара портал у дио приче што слиједи. – Што се Црне Горе тиче, здравство је тамо на нивоу врачева.

Доживио сам његове ријечи веома лично, као особа са потребама које ми провинцијална медицинска струка не може да дâ.

Јер као Приморац са нулте надморске, живим под Црном Гором.

Здравство у Црној Гори јесте на нивоу врачева, дакако, пореди ли се са висинама медицинске науке до којих се стигло далеко од нас. Гдје је Црна Гора у односу на остале била кад је 1878. на Берлинском конгресу стекла независност, ту је и данас. У пропорцији. Можда би Црна Гора сустигла развијене земље да су оне тапкале у мјесту. Али нису. Него су се развиле више, и направиле још већи одмак од поново самосталношћу усрећене, заостале Црне Горе.

*

Повод за наставак приче догодио се прошле седмице, када су медији објавили како су од 84 кандидата, у другом уписном року на Медицинском факултету у Подгорици, 32 положила пријемни испит. Ниједан са одличним успјехом, и свега 6 са врлодобрим.

На сајту Медицинског факултета у Подгорици, у првом року објављен је списак резултата са пријемног испита.

Поражавајући резултати открили су како је од 102 кандидата, свега деветоро прошло, те да је међу 102 кандидата чак 90 било „лучоноша“ – што је црногорска верзија назива „вуковац“ (све петице током цјелокупног школовања).

Никола Маловић (Фото: Матија Крстић/Лагуна)

Премда мене није, случај је „шокирао јавност“, изазвао забринутост, покренуо полемике, и наметнуо се као тема у Скупштини: како је могуће, питала је једна опозициона посланица која је затражила смјену министра просвете, да „лучоноше“ нису положиле пријемни, а јесу кандидати који имају врлодобар или довољан успијех? Министарство, дакако, „није жељело да коментарише овај случај“ наводећи да „чекају резултате другог рока“, након чега ће „уочити има ли разлога за забринутост“, бла, бла.

У другом уписном року од 84 кандидата, 32 су положила пријемни испит. Ниједан од њих није имао одличан успијех на тесту, а свега је 6 било врлодобрих.

Молим?

*

Случај са пријемним испитом на Медицинском факултету у Подгорици који је, као и Црногорски универзитет, никао интелектуалним пелцером са Београдског универзитета – доказује гдје образовни систем у Црној Гори не представља институцију од повјерења.

Пазимо…

Факултет по дефолту уписује одличан ђак.

Изузетно, ако неко са четворком током школовања одлучи да се окуша у академској трци, то значи да је ученик конвертовао себе у бољег: да је донио велику одлуку, да је марљиво радио пред пријемни, учио и припремао се до бесвијести, не би ли се нашао изнад црте.

Ако пак неко са тројком ипак упише факултет, то значи да изнад речене институције пише Факултет једнако увјерљиво као што изнад рупе у тараби пише пи*ка. Пише, а није. Јер да јесте, Факултет са великим Ф не би смио у себе да прима тројкаше. Њима мјесто није на факултету, и око тога нема разговора. Тачка. Двојке и тројке иду на златне занате, у пољопривреду, на многа друга корисна и поштена мјеста која у уређеном систему треба да буду такође наплатива – али на Факултет, никада и нипошто.

Тројка трује и додатно разграђује Факултет јер овоме напретка нема без наставног процеса који ће све петице претворити у десетке, или ће макар томе тежити. Са тројкама у систему, државни Факултети – а само њих и претпостављам у причи – немају дугорочно никакву шансу. Нису достојни. Нису више Факултети, него су рупе у тараби. Фамозна црта која у сваком уписном року дијели жито од кукоља, треба да буде немилосрдна, али правична. Ти, сине, јеси за Факултет, јер си се свега твога младог живота трудио да добациш до нас умом, а ти сине, ниси, јер се ниси свега твога младог живота трудио да до Факултета добациш умом.

Све што сам казао, дакако да уопште не важи за приватне факултете, част мени незнаним изузецима. Читалац ће се сложити да приватни факултети имају за циљ да направе профит тако што ће калкулисати са образовањем. И тим се моделом руши, макар у балканским условима, логика студирања: зна онај ко плати задњу рату. Зато и постоји виц у коме се свађају два бивша студента: – …Ајде, доста! Не лупетај више!… Ја сам диплому купио за 10.000 евра, а ти ћеш да ми причаш који си диплому добио за 5.000!

Вратимо се иза пошалице на чињеницу да је на Медицинском факултету у Подгорици у другом уписном року од 84 кандидата 32 положило пријемни испит. Ниједан од њих није имао одличан успијех на тесту, а свега је 6 било врлодобрих.

У седмици у којој на нерасписаном конкурсу може да побиједи по мом личном избору карикатура на којој се види војни авион из кога, за разлику од бомби из 1999, испадају корона-вируси, ми у „струку“ повјерења више немамо, премда је то тек успутна тема овог огледа.

Здравство на нивоу врачева – пођемо ли од уводне опаске човјека који се лијечи на страни па може да упореди из прве руке – реалност је коју живимо.

Државни Медицински факултет* у Подгорици уписао је – тројкаше. Крај приче.

Опрема: Стање ствари

(Печат/Фејсбук страница Николе Маловића)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

1 reply

  1. Био сам професор пре више деценија. Тад су тзв. одликаши заиста заслуживали тај статус.
    Мени су на факултету предавали академици, али ондашњи.
    Од шуварица све креће наопако, и то брзином светлости.
    Данас су одлични ђаци, част изузецима, лажни одликаши, јер бахати родитељи физички прете наставницима, који су, чувајући живу главу, приморани да им удовоље.
    Држава томе мора стати за врат!

    Чујем да ће овде, у Србији, бити укинути тзв. „вуковци“.
    Хвала богу да се неко сетио да нас ослободи те лажи!

Оставите коментар