Џејмс Кер-Линдзи: Кључно шта Србија тражи за признање Косова

Проблем је то што ЕУ једноставно не зна како даље и у ком смеру да води ове разговоре да би се дошло до коначног решења косовског проблема, оценио професор на Лондонској школи економије

Џејмс Кер-Линдзи (Фото: Д. Јевремовић/Политика)

Професор на Лондонској школи економије ЛСЕ Џејмс Кер-Линдзи оцењује да Европска унија, иако жели коначно решење, не зна у ком правцу да усмери дијалог између Београда и Приштине и наглашава да је суштинско питање за проналажење тог решења своди на то шта Србија тражи за признање косовске независности.

„Проблем је то што ЕУ једноставно не зна како даље и у ком смеру да води ове разговоре да би се дошло до коначног решења косовског проблема. Фокус дијалога у циљу нормализације односа кроз разне појединачне области је огромно трошење времена и енергије”, каже Кер-Линдзи за Танјуг уочи наставка дијалога Београда и Приштине у Бриселу.

Коментаришући теме које ће бити на агенди преговора Београда и Приштине данас у Бриселу, Кер-Линдзи каже да се све у суштини своди на једно питање, а то је шта Београд заузврат жели за признање косовске независности.

„Признање желе и САД и ЕУ желе да постигну. Можемо да причамо о нормализацији и дијалогу, али ово је кључно питање које тражи одговор”, истиче Кер-Линдзи.

Он додаје да ће бескрајни разговори, како каже, око малих питања само одужити ову ситуацију.

Постоје бројна питања која морају да буду предмет дијалога, укључујући религијске локалитете на КиМ и права Срба који живе тамо и све то треба да буде део коначног споразума и мислим да коначни споразум може бити постигнут.

„Враћање на бављење малим питањима на индивидуалној основи, а након тога бескрајно бављење спровођењем тих споразума ће одужити ову ситуацију у годинама који долазе, а сматрам да је дошло време за свеобухватни споразум”, оцењује Кер-Линдзи.

Кер-Линдзи понавља своју тезу да сви проблеми треба да се разреше једним свеобухватним споразумом, али сматра да је добро то што ЕУ жели дијалог јер то говори да постоји кохерентност у њеним циљевима – шта жели да постигне и како процес треба да се одвија.

„У овој фази мислим да је ЕУ релаксиранија због тога што разговори нису више у рукама САД. Али сада када је ЕУ поново главна, чини се да немају ни малу идеју о томе шта даље да ради”, упозорава Кер-Линдзи.

Упитан да ли верује да Брисел спреман да подржи компромисно решење и да ли постоји механизам који би понудио нешто Београду и Приштини за достизање компромиса, Кер-Линдзи каже да је чињеница да ЕУ жели да пронађе решење јер одуговлачење овог проблема није у интересу ЕУ, међутим истиче да сумња да су члановима Европске комисије, ако можда имају неке идеје шта да раде, руке везане од стране Немачке и Француске”.

„Берлин је одлучан да ограничи разговоре и спречи било какав дијалог о политички осетљивим опцијама, док у међувремену Француска изгледа жели да спречи брзи напредак тих разговора јер ће то имати утицај на проширење ЕУ.

На питање да ли сматра да је такав споразум могућ без САД, али и без Русије, он каже да Москву и Вашингтон треба укључити у било које коначно решење.

„Када је реч о САД, ја не видим велике проблеме. Ако се Београд и Приштина могу договорити о нечему, не видим да би Вашингтон стајао на путу томе. Али такође може да се деси да буде потребна помоћ Вашингтона и пре тога”, каже он.

У случају Русије, објашњава Кер-Линдзи, битно је што било који коначни споразум треба да прође у Савет безбедности УН, а то, како наводи, значи да ће и Русија и Кина морати да се сложе.

„Не видим да би се Пекинг супротставио било ком споразуму, али мислим да би Москва имала своје разлоге када је реч о пружању подршке за било који споразум. Косовски проблем је веома користан извор за руски утицај у Београду. Када се он реши, Београд неће морати да се ослања на Русију на начин на који то сада ради”, оцењује Кер-Линдзи.

Он наводи да постоји могућност да Москва покуша да блокира споразум на другачији начин.

„Да ли тако што ће радити на спречавању његовог потписивања или поткопавању након што он буде постигнут, пружањем подршке онима који су против. Вредно је поменути да је то Москва чинила после Преспанског споразума између Грчке и Северне Македоније”, закључује Кер-Линдзи.

Опрема: Стање ствари

(Политика, 16. 7. 2020)



Categories: Вести над вестима

Tags: , ,

Оставите коментар