Svetosavlje, Ljotić, Staljin, Mao, demonizacija svake ideje o slobodi, negacija otvorenog društva bez granica, dok su pred nama, ponovo, Srebrenica i Oluja, predaja Kosova Rusiji, predaja javnog zdravlja Kini
Никола Самарџић (Фото: Ана Блажић Павловић)
Pred nama je suočavanje s četvrt veka Srebrenice i Oluje. Pred nama su pregovori o Kosovu.
Kriza javnih finansija. Sa epidemijom nismo u stanju da se nosimo. Upravljanje budućim događajima zavisi od sposobnosti da se prihvati i razume prošlost.
Srebrenica, Oluja, Kosovo, masovne su ljudske tragedije kojima smo zatrovali nove generacije koje nemaju snage da odbace mržnju, bes, frustracije i politički oportunizam roditelja. Nastaviti pogrešnim putem predaka, nije samo negacija prava na budućnost, nego i negacija prava na sebe.
Izazovi koji su pred nama iziskuju legitimitet vlasti, funkcionalne institucije, nepisani društveni dogovor o vrednostima i prioritetima definisan u industriji znanja, nauke, u kulturi i javnom informisanju.
Vlast je samu sebe srozala ponašanjem u pandemiji, raspisivanjem izbora u pandemiji i retorikom dehumanizacije. Vučić nikad nije bio slabiji, ne zbog otpora opozicije i javnosti, jer suprotna strana deli sve njegove ideje i vrednosti, on tone u neuspehu da se emancipuje u odnosu prema miljeu u kojem je ponikao.
To je ta staljinističko-radikalska Srbija. Uostalom, Državna bezbednost mu je formirala obe stranke u kojima je proveo političku karijeru, i držala sve poluge ne samo vlasti, nego i mišljenja, u vremenima naših roditelja i daljih predaka.
Vučićeva propaganda, kojom je uništio razum i društvo, bila je javni servis Rusije i Kine najkraće od 2016, kad se sistem prelomio na bizarnoj epizodi iz Savamale.
Svetosavlje, Ljotić, Staljin, Mao, demonizacija svake ideje o slobodi, negacija otvorenog društva bez granica, dehumanizacija potrebe za kajanjem i praštanjem, dok su pred nama, ponovo, Srebrenica i Oluja, predaja Kosova Rusiji, predaja javnog zdravlja Kini: bezbroj je uporišnih tačaka medijskog terora i kretenizacije kojima je upravljao Vučić lično.
Da li je to odgovaralo ruskoj ambasadi, verovatno jeste, sličan pomor razuma i odgovornosti progutao je rusko društvo, istovetni su mehanizmi kriminala i korupcije. Nama je potrebna odgovornost za neposrednu budućnost, odgovornost neće izbrisati suzavac, pendreci i topovski udari.
Jasno je zašto ova deca sanjaju, i za nju se bore, pravoslavnu džamahiriju koja im je utočište ne samo od vlasti koju najednom preziru, nego i od sveta koji ne razumeju, ako ga danas bilo ko razume. Vučić je 2012. preuzeo Srbiju koja je već bila uvučena u sferu ruskih interesa.
Glasao je da se NIS, s pratećim monopolima, preda ruskoj državi na eksploataciju i upravljanje. I dalje rovari po Crnoj Gori, Makedoniji, Bosni, koju su dodatno podelile Rusija i Turska. KOS je zadržao klijentelu u Hrvatskoj. Nema kvislinga da ga Vučić nije upregao u medijskoj promociji najprizemnijih ideja i sentimenata.
Opozicija je njegov odraz u ogledalu, ali ogledalu iz cirkusa. Histerična i uvredljiva bojkot kampanja ne samo da nije nudila političku alternativu, srozala nas je na bizarnu krležijansku dilemu Đido-Dido, svejedno da li je bila stvarna ili izmišljena.
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Православне џамахирије не постоје, као што никада није постојала ни православна инквизиција.
Овај човек прежвакава приче из исте кухиње из које су АВ, МЂ и многи доведени на власт.
Пропустио је само да наведе најважнију ствар, а то је предлог решења.
Је л’ ови полуписмени малограџани, секуларне ” интелектуалне громаде” из ректалног дела евроатлантског дигестивног тракта отвореног друштва без граница, а на привременом раду у” православној џамахирији ” јер су у њој, суровом космичком дијалектиком, грешком рођени, баш сви одреда, као помоћ од својих власника, добијају тастатуре које одузимају смисао сваком лупкању по истој (празнословље), а испуњавају га баналношћу (празнословље празнословља)?!
Ако има неког у ” православној џамахирији ” да ми, макар у једном трагу лупања по тастатури које је ” оваплотило ” овај текст, покаже смисао и откаже му баналност, молио бих да ми помогне и разувери ме…
П. С.
Једино се у фотошопираној фотографији усред текста, може наслутити бизарна крлежијанска дилема ђи(л)до / ди(л)до…
Ништарија , притом увек незаинтересована за патње срба у прошлости и потпуно слеп за поништавање основних људских права срба данас , а посебно у земљи из које потиче . Узгред , за једног универзитетског професора , веома сиромашног речника , склон употреби јефтиних уличних поштапалица . Дакле , идеалан за сјајно ухљебљење у БГ и редовну медијску промоцију . Прва реч у тексту није увреда , сувише је блага за неког ко би и у Јасеновцу 1942. г. видео стварање православне државе , небитно што се ствара под земљом и током Саве .
Јасно је зашто нам се дешава све оно што нам се дешава.
Проф. Самарџић је редовни професор на БУ. И при том користи све полуге власти (коју тако презире) да се обрачуна са својим колегом Ковићем.
Ако један историчар (не знам колико је упутно назвати га тако након ове, и не само ове изјаве), којем се допадају ставови на твитеру који славе Јасеновац и Олују, мртав `ладан у исти кош стрпа Св. Саву и Стаљина (да не идемо до Љотића и Мао Це Тунга) – онда је све јасно. Овај човјек треба да образује нове историчаре. Овај човјек који дубоко презире све што има предзнак српско и који вјероватно не може да прежали што нас КундК није прегазила 1914. треба да нам образује нове генерације историчара?!
Ово је равно нуклеарној катастрофи, јер ће управо требати толико времена да се очисти српско школство и биће од оваквих сулудих скретања.
Спаси Господе!
Nikola Samardžić: Jasno zašto ova deca sanjaju pravoslavnu džamahiriju
++++
Јасно ми је, зашто не постоји с……. јама која може да прими овог ” научника ”
За сада !
Леле нам у дом са оваквим васпитачима младих. Пуни су их Београд и Србија.
Најопаснији непријатељ није колонизатор и окупатор, већ ваш сународник, кога храни окупатор – глагољаше Ганди својевремено…
Благо Вама , уважени госн Самарџићу , кад сте толико паметни . Шта би ми , глупи Срби , да није Вас да нас образујете.и да нам децу васпитавате , Ви да нам објасните и ко смо и шта смо и какви смо .Калемите га Ви стручно , машете оштрим знанственим ножићем уз грану ,низ грану , па дубоко , па попреко и забадате пелцер , све по европејским назорима . И заливате обилато . не кап по кап , него кофу по кофу гована по нама. Све сте учинили да ту травку мирисавку што гушће расадите . Него , нешто Вам није цветало . Овде се , професоре , сади горка трава за љуту рану . То код нас добро никне и опстане и без неговања , Џабе си се куробецао . Семе ти се затрло.
Господине професроре,
искрено ме интересује колико пута се дневно туширате да би сте се разликовали од нас обичних срБПских грађана?
Рецимо, колико пута дневно Вам је то физиолошка потреба, а колико пута је ствар дистинкције?
За парфеме се не усуђујем да питам….
Inače, džamahirija je sekularna socijalistička država.
*** Џамахирија ***
Термин “џамахирија означава облик владавине и политичког уређења који први пут употребио Муамер ел Гадафи у Зеленој књизи (1975).
Према Зеленој књизи народни конгреси су једино средство за остварење демократије, сви други политички системи су недемократски. Џамахирија се заснива на непосредној демократији која се сматра за једину стварну док се она представничка (парламентарна) одбацује као превара.
Револуција у Либији покренута је 1973. оснивањем Основних народних конгреса, али је Гадафи задржао личну контролу над главним одлукама.
Сама реч је кованица која се не да дословно превести јер је игра речима на арапском језику:
корен је „џумхурија“ (република), једнина „џумхур“ значи “народ” а множина „џамахир“ значи “народне масе”. Примери превода су „држава народних маса“ или „свенародна република“. У пракси је практично коришћена као синоним за Либију чији је службени назив од 1977. гласио: „Велика Социјалистичка Народна Либијска Арапска Џамахирија“.
Реч “џамахирија” се жаргонски погрешно употребљава као назив за исламску теократску државу иако је ЈЕДИНА џамахирија која је постојала важила као социјалистичка и СЕКУЛАРНА земља.
***
Све до сада наведено су скраћени цитати са тзв. “слободне енциклопедије” (шта би било да је и “истинита” а не само “слободна”), уз утрошених 10-так минута времена.
Ето професору за полемику са сопственим “изворима” и без непосредних цитата из Зелене књиге.
Додао бих само да се ова реч у нас одомаћила и као пропагадни термин и колективна увреда, и за православне и за мухамеданце. У том смислу морала би да подлеже и законским санкцијама.
*** Професор доктор ***
Редовни професор историје на Филозофском факултету, доктор наука, колумнтиста Данаса (ово последње једино пристаје). Са http://www.f.bg.ac.rs/istorija/zaposleni_od?IDZ=75 само докторске студије: Архивистика, Историја модерног европског образовања, Рана модерна историја, Студије САД – будући академик, нема ту шта.
Термини консултација: понедељак 11:00 – 13:00
*** Секуларна џамахирија ***
Толико о Џамахирији и професору.
Шта би била (опростите на изразу) “секуларна џамахирија”? Прави пример су овај аутор, ово гласило и овај текст.
Уличарски жаргон који вређа сваког ко прочита, па тек онда оне о којима говори, и православне и мухамеданце. За овакве увреде постоје законом предвиђене санкције, старије од оних које би требало да изрекне универзитетско тело надлежно за етику.
Политички, колонијалног управника гура мало “лево” па снажно “у десно” а у ствари га ушушкава, гради му маневарски простор и комфорнију позицију. Тобоже га напада а један другом су предмет аутошовинистичких мокрих снова. Уз обавезну репризу репризе наратива непролазних 90-тих.
Како се аутор осећа што сам није тај који ће младим Србима објашњавати шта значи “Nastaviti pogrešnim putem predaka” са највишег места, а не само са тамо неке катедре за историју може да се претпостави на основу жучи која прелива. И то им је једино “спорење”.
Када бих термин “џамахирија” користио у овом неуком и непристојном смислу, ни за професора доктора ни за колонијалног управника не бих нашао прикладнију титулу од “свештеника секуларне џамахирије”. Конфузија коју видимо узрок има у проблему што Врховни може бити само један а конкурс је ево, наводно, поново отворен.