Светозар Поштић: Памћење

Насупрот памћењу и традицији стоји вера у прогрес и светлу будућност. Значај српског Косова може разумети само онај који има добро памћење

Надежда Петровић, Грачаница (1913)

Светозар Поштић

Постоји много дефиниција појма „култура“. Једна од њих је способност препознавања знакова и симбола у комуникацији. Припадници исте културе морају делити заједничке идеје и слике које им омогућавају да разумевају и осећају свет, и да га, према томе, тумаче на исти или сличан начин. Да би успешно размењивали смисао речи и симбола, учесници било какве смислене размене морају користити исте лингвистичке кодове, или, просто речено, морају „говорити истим језиком“. То не значи да сви морају разумети енглески или руски или кинески. Језик у овом случају има много шири смисао. Он подразумева заједничке вредности. Језик је, према томе, пресудан за обликовање, одржавање и евентуално преобликовање смисла и значења у једној људској заједници. Смисао се ствара и преображава кроз дијалог.

Значење је, дакле, оно што нам даје осећај сопственог идентитета, оно што нам омогућава сазнање ко смо и коме „припадамо“. Смисао се производи и размењује у сваком личном и друштвеном односу у којем учествујемо. Значење се ствара када плетемо приче око појединих речи и израза. Оно одређује наше понашање и наше обичаје, помаже у успостављању правила, обреда и навика који обликују наш друштвени живот. У нашем све отуђенијем друштву, смисао се, пре свега, производи у масовним медијима, средству глобалне комуникације, на нивоу још незабележеним у историји људског рода.

Српски народ је малобројан, и његова култура је увек била под утицајем суседних култура, другачијих убеђења и традиција, али се у последњих неколико деценија нашла под ударом радикално различитог начина размишљања. Та убеђења и традиције сада се не намећу силом, као раније, већ постепеним и стрпљивим увођењем новог дискурса. У циљу преумљења нашег становништва, једну од главних улога играју визуелни медији. Континуирано излагање становништва вешто осмишљеном језику и сликама за циљ има његово хипнотисање, преусмеравање и заглупљивање.

Речи саме по себи ретко имају једно једино, устаљено и непроменљиво значење. Чак и реч која означава конкретан предмет, као што је „камен“ може имати разна значења зависно од контекста у којем се употребљава. Постоје, између осталог, и камен темељац, кремен-камен и камен међаш. Ако се употребљава као метафора, на пример, ова реч означава нешто тврдо, чврсто, постојано. Скоро свака кућа састоји се од цигала, малтера, греда и црепова, али начин на који је она сазидана увек се разликује. Значење речи зависи од тога како их представимо, од термина које користимо да их опишемо, приче које испричамо с њима у вези, начин на који их класификујемо и концептуализујемо, вредност коју им доделимо.

Овај текст говори о једној речи која је пресудна за разумевање наше културе и идентитета. Смисао те речи желе да нам одузму или преобликују, и убеђују нас да је наше разумевање те речи погрешно. Због снаге и моћи оних који то чине и због наше несрећне зависности од масовних медија, ми се све више понашамо као људи подвојене природе. Мозак прима једно, а разум и срце говоре нешто сасвим супротно.

Разумевање смисла ове речи враћа нас у саму суштину нашег колективног, духовног бића, и може нам, подсећајући нас на срж нашег идентитета одраженог у свим конотацијама које та реч у себи садржи, вратити егзистенцијалну сигурност и веру у праведност наших најдубљих порива и уверења.

Из доброг памћења извире мудрост

У светлу нововековне тежње ка напретку и сталним усавршавањем, реч „памћење“ наизглед није тако значајна. Међутим, ако погледамо њено порекло и историјску вредност код Словена и православних хришћана, уверићемо се у њену пресудну улогу за одређивање и опис нашег идентитета и културног наслеђа.

Реч „памћење“ повезана је са старословенском речју памѩть, што значи памћење, сећање, меморија, али и оно што она означава у савременом српском језику, а то је памет, ум, разум, интелигенција. По свом првобитном пореклу, повезана је са индоевропским кореном (без префикса па-) *mьntь (> мять) (на грчом μνήμη), која означава мисао, расуђивање. Од ње потиче латинско mentalis („од ума, умно“) и наше ментално, као и реч „мњење“ или мишљење. То значи да је памћење повезано са памећу и оштроумношћу, што је очигледно и по савременим такмичењима у интелигенцији, у којима учесници морају да запамте што више података, назива и бројева.

Српска пословица „Док се муке не намучи, памети се не научи“ показује да се памет (која у овом случају означава способност правилног расуђивања) у нашој културно-историјској перцепцији рађа из патње и горког искуства. Друга пословица, „нема већег зла од зле памети“, указује на императив да треба памтити само добро, а не зло, због мира сопствене савести. Из ове две пословице можемо закључити да из доброг памћења извире мудрост.

Руски летописи (Фото: Викимедија)

Афанасиј Шчапов нам у својим „Историјским условима интелектуалног развоја у Русији“ описује како у Великој московској кнежевини (XIV-XVI века) највеће благо није било знање, већ памћење. Тамо где би данас неко рекао „знам“ тада је говорио „памтим“. Службени записи и укази називали су се „памети“ (памяти), све приче из старине, предања и обичаји преносили су се са колена на колена „старим људима на послушање, а младим људима за памћење“. Највишим умним даром сматрана је „памет важна, добра, тврда“. Дакле, Москва у касном средњем веку није била идеолошки уједињена званичним законима и рационалним процедурама, већ беспоговорним и неприкосновеним колективним памћењем.

И у Светој Руси и у средњовековној, немањићкој Србији веровало се да уметност и богослужење морају остати нетакнути до другог Христовог доласка. Све иновације и новотарије сматране су знаковима скорог доласка антихриста и краја света. Највећи ауторитет имали су они људи чије памћење најдаље досеже: духовник или старац у манастиру, старешина у насеобини и епске старине у популарној машти. Више су се цениле приче о јунаштву и благочешћу него изворна мисао, стилизована икона насупрот реалистичне слике, реторика уместо дијалектике, проповеди Св. Јована Златоустог пре „проклете логике“ Аристотела.

Док су римокатолици уводили новине попут „и од Сина“, папске непогрешивости, непорочног зачећа Богородице, и прилагођавали црквену традицију духу овога света, а реформатори произвољно тумачили Свето писмо, православни хришћани кротко су се и смерно држали предања и тумачења Светих отаца првих векова хришћанства. Неповерење у сопствено расуђивање сматрано је врлином, а жеља за оригиналним тумачењем вере и догме плодом гордости и духовне прелести.

Агитпроп и нови светски поредак

Насупрот памћењу и традицији стоји вера у прогрес и светлу будућност. Да би се она остварила потребан је дуг временски период. Када понестане стрпљења, и појави се пламен страсти за остваривањем раја на земљи сада и овде, приступа се коренитој промени власти и друштва. У последњих 250 година, та тенденција никада није замирала. Све више амбициозних, бескомпромисних бунтовника преносило је пламен са свећа у црквама у масонске ложе и друга тајна друштва, где су се ковале завере против устаљеног, вековног поретка.

Француски револуционари били су толико жељни да у земљи све промене, сруше и сатру цркву, да су направили нови календар, са новим називима месеци и десет дана у седмици, што је отежавало верницима да запамте недеље и празнике. Увели су Култ разума, који је стару, одслужену религију заменио новом. За време Јакобинске диктатуре, која је трајала 13 месеци, 17 хиљада људи је гиљотинирано. Из Француске се пандемија раширила по целој Европи и свету.

У терористичким актима руских револуционара који су отпочели 70-их година 19. века, убијени су цар Александар III, премијер Александар Столипин, и још преко 20 хиљада министара унутрашњих послова, чланова владе, судија, полицајаца и припадника царске породице. У својој жељи да униште све старо и на силу створе ново, бољшевици су објавили рат буржоазији. Уништили су и опљачкали све припаднике племства, а самосталне земљораднике изложили су дугогодишњем гладу и помору. Уместо Руске Православне Цркве, увели су култ рада и култ револуције. Променили су све: од правописа, назива државних органа, градова и области, до празника и целокупне привреде и економије. Сличну културну револуцију спровели су и Мао Цедунг у Кини и Титови комунисти у Југославији после Другог светског рата.

Разарање Цркве Христа Спаса у Москви, 5. 12. 1931. (Фото: Викимедија)

Пред нашим очима управо се одвија нова револуција. У Америци руше све споменике које симболизују двоиповековну традицију пост-колумбовске историје Новог света. Идеолози ове побуне и рушења старог система тачно знају шта им је циљ, док њихови извршиоци желе само да руше. Неки су марксисти, неки расисти, неки радикални феминисти, али им је заједничка „ватра у људским умовима“, како је тај порив за уништењем назвао Фјодор Достојевски. Да би се владало људима, пламен конфликта и побуне мора стално бити одржаван, чак и у земљи која је до јуче била главни извршитељ подмуклих геополитичких стратегија. Као што су Срби у Југославији сатанизовани док у њих није усађен осећај кривице и ниже вредности, тако се у Сједињеним Државама тренутно сатанизују бели хришћани.

Преумљење се узгаја на ђубриву нових појмова. Речи као што су „геј“, „инклузија“ или „мултикултурализам“ обазриво и постепено су увођење у напредни српски дискурс, и сада су већ сасвим одомаћене. Оне у себи носе нову религију толеранције, равноправности мањина и свежег братства-једниства, овога пута са муслиманима са Блиског истока, а иза њих крије се разградња породице, осуда родољубља и стварање погодних услова за прихватање једне светске владе.

Промене, измене и новине понекад су не само препоручљиве, већ и неопходне. Револуција, пак, никоме никада није донела никакву корист. Ако јесте у овом, онда сигурно није у животу душе после смрти. Први бунтовник био је ђаво, и сви они који успламтелих срца и помућених умова желе промене само ради рушења старог, његови су следбеници.

Значај српског Косова не може схватити један атеиста, развратник или аутошовиниста, јер он живи само за себе и не види ништа друго осим садашњости и ближе будућности – и то своје. Значај српског Косова може разумети само онај који има добро памћење.

Коришћена литература:

  • Billington, James. The Icon and the Axe: An Interpretive History of Russian Culture. New York: Vintage Books, 1970.
  • Достоевский, Федор Михаилович. Бесы. Санкт Петербург: Азбука-классика 2012.
  • Hall, Stuart. Cultural Representation and Signifying Practices. London: Sage Publications, 1997.
  • „Српске народне пословице“. Викицитат.
    https://sr.wikiquote.org/wiki/српске_народне_пословице (приступљено 4. јула 2020)
  • Щапов, Афанасий Прокофьевич, Собрание сочинений Т. 2. Санкт Петербург: Издание М. В. Пирожкова, 1906.


Categories: Стражњи дућан С. Поштића

Tags: , , ,

2 replies

  1. Господине Поштићу, изврстан текст.

    На сличну тему је био један леп коментар ,,komentar ceka izvinjenje“ на тему (по цену и да га лоше парафразирам) неких нечастивих сила/демоан који све смештају у садашњи тренутак и који живе за садашњи тренутак, за разлику од православног хришћанства – гдје се живи сада, али са сећањем на прошло и чекањем будућег – Божије суда и Божијег царства.

  2. Кад магла почне да се спушта возач најпре укључи брисаче. Убрзо види да не иде па следе светла за маглу. Кад магла буде густа као тесто, а мора се даље кретати, светла треба скоро сасвим оборити а брзину свести на најмању могућу.

    Искусан возач зна да је понекад једини начин да се остави само позиција, да се добро отворе прозори (и уши), и да се укључе сва четири мигавца. Полако се крећеш и упозораваш све који могу наићи, као да возиш светионик.

    Овај текст ме је подсетио на једну такву вожњу у околини Смедерева.

    Као да сам у сред маглуштине наишао на Светионик.

    Хвала господине Поштићу.

Оставите коментар