Врховни суд у Лондону одлучио да ће злато Венецуеле вредно милијарду долара остати у трезору Банке Енглеске зато што влада у Лондону не признаје власт Николаса Мадура

Борба Венецуеле да поврати своје златне резерве из трезора у Великој Британији добила је судски епилог – златне полуге неће бити враћене Каракасу зато што влада у Лондону не признаје власт Николаса Мадура, него бившег председника скупштине Хуана Гваида, кога, додуше, називају „привременим” председником. Иако Венецуела има право жалбе, не очекује се промена одлуке. Врховни суд у Лондону одлучио је да ће злато Венецуеле вредно милијарду долара остати у трезору Банке Енглеске, јер Лондон изборе из 2018. сматра нелегитимним.

Мадуро је потраживао златне резерве јер је намеравао да продајом кроз развојни програм УН за увоз хране и лекова надомести ресурсе земље под санкцијама. Ова мера је била неопходна нарочито по избијању епидемије короне, пошто је земља већ исцрпљена ембаргом САД који је урушио економију и здравство, као и падом цене нафте.

Адвокатски тим Гваида позвао је британску владу да не дозволи пренос злата, тврдећи да ће новац нестати у „корупционашкој Мадуровој влади”, преноси „Њујорк тајмс”. Бивши председник Хуго Чавез је 2011, кад је Венецуела била на 15. месту у свету по резервама злата, почео да повлачи полуге из Лондона. Тада је нагласио да нема бољег места за чување златних резерви од своје куће и још онда упозорио да привреда иде ка дну, а да САД немају чиме да плате дугове – „највеће на свету”.

Зашто онда и данас, уз све политичке и економске ризике, многе државе своје резерве чувају у иностранству, првенствено у САД и Великој Британији?

Француска је уочи Другог светског рата тајно однела највећи део свог злата у САД, плашећи се Немаца. Када су нацисти поражени, САД су одбиле да га врате јер депонент није била држава него приватна лица. Француски председник Шарл де Гол успео је да врати 4.400 тона драгоценог метала само у замену за америчку валуту, односно морао је да плати за француско злато.

Мадуро тражи да енглеска банка врати злато Венецуели која нема новца за лекове (Фото: ЕПА-ЕФЕ/МПХ)

Потпредседник московске компаније „Златни монетарни дом” Алексеј Вјазовски подсећа да је други разлог због којег државе чувају своје резерве у иностранству – „златна замена”. Она наступа кад је држави потребна подршка, рецимо долара или британске фунте, за сопствену валуту. Ако након неког времена земља врати кредите, онда може да врати и своје злато. Али наводи пример Индије, која је током кризе 1991, да би избегла неиспуњење обавеза, као осигурање кредита послала осам тона злата Банци Енглеске. Индија је вратила дугове, али је злато и даље у Лондону, јер „није безбедно да се транспортује”.

Сматра се да су највећи светски власници злата САД, а у првом кварталу 2020. тамо су биле 8.133 тоне злата. Од најаве Доналда Трампа 2017. да ће ревидирати резерве злата у складишту бивше војне базе у Кентакију, где се наводно чува половина свих залиха, није било ништа. Није дозвољена ни ревизија немачког злата које се чува у Њујорку. Према Маршаловом плану, злато се „извозило” у САД у замену за кредите помоћу којих је обновљена Европа. Немачка је пре неколико година успела да врати око половине свог злата из САД, а другу половину још држе трезори у Њујорку и Лондону. Италија такође држи нешто више од половине резерви у ове две банке.

На другом месту по количини златних резерви, далеко иза САД, јесте Немачка, са 3.364 тоне драгоценог метала, затим Италија и Француска, са 2.450 и 2.430 тона. Пета је Русија, са скоро 2.300 тона злата, а Кина је на шестом месту, са 1.948 тона. Међу десет највећих власника злата су и Швајцарска, Јапан, Индија, Холандија, којима се ближи и Турска. Она, као и Кина и Русија, своје злато чува код куће.

Биљана Митриновић

Наслов и опрема: Стање ствари

(Политика, 4. 7. 2020)

Categories: Вести над вестима

Tags: Банка Енглеске, Биљана Митриновић, Венецуела, Николас Мадуро, злато