Мирољуб Јевтић: Тајна дубровачких Срба римокатолика

Битно је да све ове људе, које смо навели као Србе, тако национално одређују и данашњи хрватски извори

Дубровник пре Великог земљотреса 1667. (Фото: Викимедија)

Да ли су се икада станари Бановог брда, Улице Антуна Фабриса на Савском венцу или Меде Пуцића на Палилули питали откуд ова имена? Нажалост, огроман број се никада није замислио над овим називима. А да ли би требало – нека покажу следећи редови. Ти људи, као и многи други, били су Дубровчани старином. Дакле, ни од куда нису дошли у тај лепи град, а нарочити нису дошли из Шумадије. А били су Срби. При томе то нису били неписмени сељаци којима је неко паметнији могао утувити у главу да су нешто што нису, него врсни интелектуалци, образовани на најпрестижнијим европским универзитетима. Огроман број њих био је племићког порекла. Али, било их је из свих друштвених слојева и сви су били Срби. Што је најважније, сви су били римокатоличке вере и њихов римокатолицизам их није спречавао да буду национално Срби, јер вера и нација нису и не могу бити исто. Али је тачно да религија веома битно утиче на национално конституисање. Битно је да све ове људе, које смо навели као Србе, тако национално одређују и данашњи хрватски извори. И нико од њих не спори да је реч о људима који су се добровољно изјаснили као Срби. Колико их је било најбоље описује анегдота о доласку Бранислава Нушића у Дубровник. Нушић пита дечака кога среће: „Где је овде српска црква?”, а мали му одговара: „Госпару мој, овдје су вам све цркве српске, ваљда мислите православна”.

Међу њима је било и врло истакнутих римокатоличких свештеника, какав је био дум Иван Стојановић (1829–1900.). Он је доживотно био предстојник дубровачког римокатоличког деканата. Монах фрањевац Људевит Вуличевић умро је у Напуљу 1916. На гробу му пише – српски писац. Поред њега и бројни други, као што су били дон Петар Франасовић, Андро Мурат… То је 19. век. Моћна Аустрија, после нагодбе – Аустроугарска. Србија малa, да мања бити не може и зависна у односу на Хабзбурговце, када јој ни на памет не би пало да проба да подрива моћну царевину и тиме себи прибави смртну пресуду. Све је то доказ да су ови умни људи који су чинили велики део дубровачког становништва били и Срби и римокатолици, зато што су хтели и зато што су се тако осећали.

Никша Гради (1825-1894)

Откуда онда потреба да се на све могуће начине покуша доказати да су били заведени, преварени, малтене глупи? Да ли је психијатријски здраво да се неки, било који савремени Хрват усуђује да помисли да је паметнији од Петра Будманија, који је поред математике знао добро једанаест језика, међу њима санскрит, а нешто слабије још шест, од којих и свахили? Будмани је написао на италијанском „Граматику српско-хрватског језика (илирског)”. Дакле, јасно је показао да је то један јединствени језик. А ако неки део назива има предност, онда је то српски, дакле не хрватски, него српски. И сад су сви паметнији од Будманија и њему мртвом одређују шта је био по националности. Зар те људе није стид да своје схватање нације упоређују с његовим? Било би добро да се после устајања из кревета погледају у огледало и питају: Да ли сам ја заиста паметнији од Пере Будманија?

Зато се питам како се осећа савремени хрватски историчар Иво Банац када покушава да нам објасни како су горепоменути били незналице или заведени, кад и сам има презимењаке, дакле вероватно претке који су и сами истицали да су Срби у време када од тога нису имали никакве користи, него само штете. Такви су били Божо и Перо Банац.

Просто је невероватно како људи који користе париске парфеме и представљају се као интелектуалци неће да виде да им се западни читалац који разуме „хрватски” смеје кад прочита у хрватским изворима да је „Никша Градић хрватски писац и правник из Дубровника. Члан старе племићке обитељи Градић”. А у исто време, у истом тексту Хрват писац додаје: „Приликом склапања уговора о издавању ’Гласа дубровачког’ се у III. точки обaвезао да ће радити против здружења с Хрватском. Претпоставља се да је Н. Гради аутор уводника у броју 9 за 1886. овог листа, у коме од заступника у Далматинском сабору тражи отвореније истицање српства… Писао је против политике хрватског државног права.” То је, дакле, пример хрватског писца и патриоте! Овакви описи се код народа увереног у своју егзистенцију не могу наћи. Нека ми неко нађе најнеписменијег сељака из околине Крагујевца или Ниша који је икад посумњао да је Србин, а камоли помислио да је Хрват, Енглез, Бугарин или Рус. Чак и да стварно нису били Срби, ко им може забранити да се тако осећају? Становници Хонгконга су Кинези, али ипак неки од њих желе да се претопе у Енглезе.

Руђер Бошковић

Веома поштујем Хрвате и ово је текст човека који се од почетка распада СФРЈ, практично једини од оних које рачунају у српске патриоте, залагао, као што се и сада залажем, за српско-хрватски договор.

Тај договор нам треба, али не на штету истине. Сви ови Дубровчани римокатолици су Срби. Они се морају проучавати у оквиру српске историје. Историја тога дела Дубровника српска је историја. Зато неко ново насеље у Београду треба назвати насељем у част дубровачких Срба католика и сваку улицу у том насељу именовати по неком од њих.

Аутор је професор универзитета, оснивач научне дисциплине политикологија религије

Опрема: Стање ствари

(Политика, 30. 6. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

4 replies

  1. Баново брдо је добило име по Дубровчанину Матији Бану….али чему – “Веома поштујем Хрвате…“? Шта то поштујете, њихову ‘тисућљетну’ културу или непостојећу историју? Да ли има на свету групација која би ближе била називу ‘геноцидан’? Пре око 120ак година Срби су били већина у данашњим границама Хрватске а сада су то остаци недокланог народа, већином старци који чекају да умру на родној груди. И никада им Срби нису вие сметали него сада када их скоро нема. Реците нам, шта би сте се то ви договарали са њима?

  2. Све ово што се тиче Дубровника (и не само Дубровника) је безусловно правилно и тачно.
    Али, ако ћемо се строго држати истине, никад у стварности није постојало нешто што се зове „српско-хрватски језик“. Јесте у идеологији, политици, романтичарским маштаријама… Хрватски је оно што се данас зове „кајкавски језик“. Онај којим се данас у Хрватској званично служе, Хрвати су почели говорити тек у XIX веку, а Срби су га говорили одвајкада.
    Аутор, дакле, пати од вишка романтичности у најбољем случају, баш као Будмани кога помиње, па је српску граматику назвао како ју је назвао. У име виших циљева, због духа времена или чега год, али упркос истини коју је свакако знао.
    Нисам никакав шовиниста, у Хрватској имам врло драге људе, блиске рођаке. Али чињенице су неумољиве.
    Са болешћу се не можете договарати. Болест ћете или победити – или ће вас она убити. То је тако.
    Нажалост.

  3. Коментар потписан са Гремлин је погодио у срж ствари. Гај је у својој „Даници“ 1. августа 1846. записао: „Tà n. p. sav svět znade i priznaje, da smo mi književnost ilirsku podigli i uveli; nu nama još niti izdaleka nije na um palo ikada tvàrditi, da to nije sèrbski već ilirski jezik“. Само луд човек би 1846. могао тврдити да Гај није узео српски језик (штокавштину) за књижевни језик Хрвата, додуше мало га искваривши. Против тога су устали поједини Хрвати, нпр. католички бискуп и књижевник Игнац Кристијановић, тражећи да се заштити хрватски језик од штокавштине!

  4. Било би занимљивом поучно направити анкету међу Србима са питањем да ли је могуће бити Србин, а не бити православан? Другим речима: да ли је прихватљиво бити Србин римокатолик, Србин муслиман, Србин протестант, Србин јудаиста, будист, атеиста. Све док знатна већина Срба не прихвати као потпуно природно да се може бити Србин и не бити православан, наставиће се осипање Српства.

Оставите коментар