Инке су иза себе оставиле значајно наслеђе не само за Перуанце, већ и за цело човечанство. Једно од најважнијих је кечуа језик, којим данас говори око 10 милиона људи
Рајко Петровић и Елиот Гавирија (Фото: ИЕС)
У понедељак, 29. јуна 2020. године у свечаној сали Института за европске студије у Београду одржано је предавање др Елиота Гавирије на тему „Инке: порекло, поглед на свет и наслеђе човечанства“. Предавање су организовали Институт за европске студије и Друштво хиспаниста Србије, уз помоћ Фондације Анджеј Дембич из Пољске. Др Елиот Гавирија је перуански адвокат и дипломата. Радио је као министар саветник у амбасадама Перуа у Италији, Србији, Румунији, Гани, те у Генералном конзулату Перуа у Минхену. У нашој земљи радио је у периоду од 1999. до 2003. године. Магистрирао је и докторирао међународно право, једно време је радио и као универзитетски професор, а аутор је бројних новинских чланака коју су били запажени у перуанској јавности.
За Перуанце, наслеђе Инка је увек био важан део њиховог идентитета и нешто што их је чинило да се осећају поносним. Иако су биле на значајном ступњу цивилизацијског развоја у то доба, Инке нису развиле писменост, што је умногоме отежавало мултидисциплинарна истраживања која су о њима спроводили археолози, етнолози, лингвисти, антрополози и социолози. Важно је, међутим, разумети да је култура и цивилизација Инка грађена вековима и да је плод фузије више различитих култура које су се наслањале једна на другу. Прва од њих била је култура Карал (3.000 г.п.н.е.-1.800 г.п.н.е.), а затим су уследиле културе Ћавин (1.200 г.п.н.е.-200 г.п.н.е.), Тиауанако-Вари (750 г.п.н.е.-1.200 г.), Паракас (700 п.н.е.-200 г.), Наска (1-6. век) и Ћиму (1.000-1.200 г.). Свака од њих оставила је иза себе важно наслеђе у различитим областима – култури, духовности, пољопривреди, металургији, раскошној архитектури, градњи система за наводњавање, златарству, медицини итд. Карал култура засновала је државну организацију која се темељила на религији. Култура Ћавин остала је упамћена по настанку и развоју кечуа језика, који је касније био званични језик Инка. Култура Тиауанако-Вари развила је војску и војно државно устројство. Паракас култура имала је до те мере развијену медицину да су се у њено време изводиле операције на људској лобањи. Наска култура и данас је позната широм света по чувеним Наска линијама, раскошним и великим хијероглифима који тек погледом из ваздуха добијају свој облик и смисао.
Фото: ИЕС
Андски поглед на свет представља специфичну филозофију живота цивилизације Инка. Инке су пре доласка шпанских освајача живеле складно са природом, негујући спиритуалне вредности, а не материјализам. Заједница је била у фокусу пажње, а не појединац, који се притом није трудио да господари над природом око себе. Инке су сматрале да душу, односно животну енергију, имају и друга бића и ствари око њих – животиње, птице, планине, реке итд. Централна свакодневна активност било је бављење пољопривредом. Пољопривреди се придавао мистични и религијски карактер, па су тако Инке врло често плесале, певале или изводиле верске ритуале у славу овој делатности. Због тога се често каже да је друштво Инка било агроцентрично. У религијском смислу, Инке су биле политеисти, анимисти и тотемисти. Обожавали су, пре свега, Интија, бога Сунца, а потом и друге појаве у природи око њих – од небеских тела, преко животиња које су их окруживале (јагуар, кондор, змија), па све до воде и ветра. Инке су свет око себе делиле на три нивоа – небески, у коме су живели богови, овоземаљски и подземни, где су одлазиле душе умрлих. Култ мртвих био је веома изражен, посебно када је реч о слављењу умрлих владара, ратника и свештеника. Друштво је било пирамидално хијерархијски устројено. На врху се налазио цар, који се називао Инка, испод њега свештеници и ратници, а испод њих „обични народ“, који се бавио пољопривредом и рударством.
Рајко Петровић, Елиот Гавирија и Миша Ђурковић (Фото: ИЕС)
Инке су иза себе оставиле значајно наслеђе не само за Перуанце, већ и за цело човечанство. Једно од најважнијих је кечуа језик, којим данас говори око 10 милиона људи од југа Колумбије, преко Еквадора, Перуа и Боливије, до севера Чилеа и Аргентине. У различитим крајевима се тај језик зове различито, али су то заправо називи различитих дијалеката који ипак творе један језик. Архитектура Инка је и данас вредна дивљења. У градњи су користили камен који су вешто уклапали у зидове без коришћења везивног материјала. Њихове грађевине могу се сврстати у три групе – оне за војне, цивилне и верске потребе. Најпознатије су тзв. цитаделе, којих је саграђено на десетине широм данашњег Перуа, а од којих је најчувенија Мачу Пикчу. Инке су биле врло веште у конзервирању хране, те су широм свог царства, премреженог путном мрежом од око 3.000 километара, градили депое хране за војнике и цивиле. Бројни храњиви производи који се данас употребљавају широм света воде порекло са простора које су насељавале Инке – киноа, кивића, пићубери, саћа инћи и, наравно, кромпир. У Перуу се и данас узгаја око 3.000 различитих врста кромпира, од којих је најпознатији тзв. љубичасти кромпир. Инке су имале развијену медицину у оно доба. Шпанци су јој се на почетку подсмевали, гледајући на њу као неку врсту враџбине, али су врло брзо и сами почели да врше испитивања о њој. Медицина Инка се ослањала на лековито биље, које се користило кроз колективне ритуале прочишћења и истеривања бола и злих сила. Шамани су се старали за духовно, али и за физичко здравље народа, вршећи функцију лекара и преносећи древна знања о медицини са колена на колено. У медицинске сврхе употребљаване су биљке попут лишћа коке, аљауаске, мачје канџе и др. На менију Инка налазила се храна богата протеинима и минералима, а неки од њихових специјалитета се данас користе не само широм света, већ и за потребе америчких астронаута.
Рајко Петровић, Институт за европске студије
Categories: Дневник читаоца/гледаоца
Оставите коментар