Срђан Шљукић: Слобода и демократија по мери Мила Ђукановића

Данашње насиље власти над народом у Црној Гори показује да Мило Ђукановић не зна ни то да се власт не може, осим на сасвим кратак рок, задржати пуком силом

Срђан Шљукић (Извор: Археофутура)

Пре нешто мање од месец дана на интернету се појавио текст Слободана Антонића под називом Сачувај ме, Боже, Милове цркве и демократије у којем је он, на неколико примера, описао начине на које функционише „демократија“ у Црној Гори, односно како тамошња власт манипулише изборима и ради „изборну гимнастику“ како би саму себе овековечила. Последњих дана сведочимо и покушајима Мила Ђукановића и његових саучесника (рекао бих да је овај термин примерен) да власт одрже (или отму) голом силом (Будва), (овде) не осврћући се на резултате избора, вољу народа, правну државу, процедуре, итд.

Милово поимање демократије, избора, грађанских слобода, референдума и сл, наравно, није од јуче. Оно има дубоке корене, који сежу до самих почетака његове власти у Црној Гори, сада већ три деценије уназад. Писац ових редова има довољно година да би се сврстао међу оне који се веома добро сећају догађања у тадашњој социјалистичкој Југославији када је на ред 1989-1990. године дошло укидање политичког монопола Комунистичке партије, односно тадашњег Савеза комуниста. Пустити из руку апсолутну власт и дозволити легалну политичку конкуренцију (плурализам) није лако, па су се комунистички идеолози и политичари тога времена силно трудили да домисле неки изговор да то ипак не учине и да нађу формулу по систему „и вук сит и овце на броју“. Другим речима, настојали су да задрже политички монопол, а да то ипак изгледа као некакав плурализам и да цела ствар буде „демократска“.

Познати српски филозоф Михајло Марковић је тада предложио увођење „нестраначког плурализма“, који је заправо требало да значи већу политичку активност дотадашњих трансмисија Савеза комуниста, попут Савеза омладине, Савеза радног народа (некадашњи Народни фронт), Савеза синдиката и сличних организација. При томе би, јасно, „узде“ остале у рукама комуниста. С обзиром на то да је овај концепт био потпуно нелогичан и неодржив, он је брзо напуштен. Од њега је остало само сазнање да и истински велики мислиоци у свету политике морају да се понашају као политичари. Ни Михајло Марковић, члан Савеза комуниста (који се убрзо трансформисао у Социјалистичку партију Србије) није могао да изађе из тих оквира.

Милу Ђукановић, Светозар Маровић и Момир Булатовић

Марковићев покушај делује потпуно бенигно у односу на тадашњи „бисер“ Мила Ђукановића. Садашњи црногорски диктатор (можда му ипак тренутно више одговара одређење тиранин) тада је предложио, ни мање ни више, референдум о вишепартијском систему. Нека се народ лепо изјасни да ли је за вишестраначје или није, па ће то, као народна одлука и народна воља, бити испоштовано. Ако народ буде рекао да му више странака не треба, онда их просто неће бити, комунисти ће и даље владати без било какве (легалне) опозиције. До таквог референдума, на срећу, није дошло, јер би он заправо представљао порицање слободе политичког организовања.

Суштина данас доминантног облика демократије није вишестраначје, него постојање слободе политичког организовања: не може већина да ту слободу укине за мањину, ма колико мала та мањина била. Ствар је врло једноставна: или имате право да се политички организујете и учествујете на изборима, или то право немате. Мило то тада није знао (не зна, додуше, ни данас), али му је, од стране спољних фактора и општедруштвеног притиска („писало је на зиду“) брзо објашњено да се мане својих „изума“ и да прихвати политички плурализам.

Његова „идеја“ била је заправо јефтин покушај да се политички монопол задржи, али њена глупост и провидност је била толика да није постојала ни најмања шанса да успе. Како би изгледао тај „референдум о вишестраначком систему“? Па као онај из 2006, а како другачије? Само што му тада у изругивању демократији не би помагали ЕУ и САД, као што су то чинили 2006. године.

Председник Црне Горе Мило Ђукановић (Фото: rtcg.me)

Данашње насиље власти над народом у Црној Гори, осим што још једном огољује НАТО „демократију“ и либерашке (људскоправашке) НВО на нашим просторима (посебно у Србији) и то у мери у којој би им убудуће једино потпуни политички слепац могао веровати, показује најмање још једну ствар, а то је да Мило Ђукановић не зна ни то да се власт не може, осим на сасвим кратак рок, задржати пуком силом: она мора бити, на овај или на онај начин, легитимна. Света је људска дужност, како каже велики Његош, тирјанству стати ногом за врат. Надајмо се на изборима, на којима Милу и саучесницима никаква манипулација и крађа више неће моћи помоћи.

Село Бегеч, 18. јуна 2020.

Опрема: Стање ствари

(Археофутура, 18. 6. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

Оставите коментар