Политика: Кад родитељи заводе ред у школи

Родитељи су одавно прешли границе које нису смели, упозорава Јасна Јанковић, председника Уније синдиката просветних радника

Фото: А. Васиљевић/Политика

Некада је мамама и татама био забрањен долазак у школу након 1. јуна, када почињу да се закључују оцене, а данас наши ходници врве од родитеља намерних да објасне наставницима како су погрешили у оцењивању њихове деце, каже професорка Јасна Јанковић

Незадовољан оценама свог детета, један отац је крајем наставне године одлучио да оде у школу и лично затражи објашњење од предметног професора. Када је схватио да се у школи одржава седница наставничког већа на којој се расправља о ђачким оценама, из све снаге је ударио у врата школске зборнице у којој су седели професори и озбиљно повредио сопствену шаку. Иако ова сцена делује прилично надреално, Јасна Јанковић, председница Уније синдиката просветних радника Србије, иначе професорка књижевности, каже да су родитељи све насртљивији и агресивнији, а институција професора све мање поштована.

„Родитељи су одавно прешли границе које нису смели и све више заборављају на чињеницу да су наставници стручни и едуковани за свој посао. Када сам ја почињала да радим, родитељима је био забрањен долазак у школу након 1. јуна, када почињу да се закључују оцене. Данас крајем сваке школске године наши ходници врве од родитеља намерних да објасне наставницима како су погрешили у оцењивању њихове деце. Професорима, који су некада имали неприкосновени ауторитет, данас се пребацује да су они криви што деца имају лоше оцене, а када се тај професор пожали директору због малтретирања родитеља, најчешће добије одговор: „Грешка је у теби јер ниси ауторитет.” Родитељи не схватају да на тај начин деци шаљу поруке да не морају да се труде и побољшају оцене јер ће они то да среде. Када дете одрасте ти родитељи ће кренути код њих на посао да би оправдали кашњење или послодавцу објаснили како оно заслужује повишицу. И суочиће се са суровом спознајом где су границе њиховог утицаја“, сматра наша саговорница.

Вести као из рубрике „веровали или не” потврђују да родитељи мисле да имају право да деле правду у свакој ситуацији у којој процене да је учињена неправда над њиховом децом. Тако и утакмица младих ватерполиста Партизана и Београда, која се прошле године одржала на Бањици, вероватно не би добила толику медијску пажњу да се на њој нису побили родитељи супротстављених тимова. Док су деца на трибинама спортски бодрила своје другаре ватерполисте, њихови очеви и мајке су физички насрнули једни на друге, наочиглед запањених тренера и остале публике.

Родитељи младих фудбалера побили су се и на терену ПКБ-а из Ковилова. Док су на трибинама севале песнице, деца су стајала као укопана, баш као и судија који је брзо свирао крај утакмице и послао дечаке у свлачионицу.

Због тога не треба да чуде резултати управо објављеног истраживања из Аустралије који говоре да чак 83 одсто наставника признаје да је размишљало о промени професије због малтретирања које доживљавају од стране ђака и њихових родитеља. Бесне објаве на „Фејсбуку”, агресивни мејлови, насилно понашање и злостављање школског особља од стране родитеља постало је, изгледа, свакодневица школског живота. Сваки трећи директор школе који је учествовао у овом истраживању доживео је претње од стране родитеља, а две трећине од 560 анкетираних наставника недавно су биле злостављане од стране родитеља. Родитељи насилници чешћи су у основним школама, а жртве су им углавном младе наставнице. Најчешћи облик злостављања је викање и уношење у лице – пријавило је девет процената наставника, док је у једном проценту случајева дошло и до физичког напада. Како наводе аутори овог истраживања, неки разлози напада крајње су банални: наставник није окачио недовршен ђачки рад на пано у учионици или дете није добило улогу у школској представи.

На сваког пристојног родитеља долазе два која то нису, примећује Сузан Маклин, стручњак за сајбер-безбедност, која упозорава да је малтретирање наставника и школа путем имејла у порасту. Један од главних узрока насилничког понашања родитеља јесте идеја да дете увек треба да буде срећно и задовољно – родитељи не желе да њихово дете доживи било шта што му је непријатно и ступају у акцију чим се то деси.

Школски психолог Бранка Тишма истиче да су родитељи, по дефиницији, субјективна бића која немају реалан однос према школском постигнућу свог детета. Они гледају само своје дете, а не и разред коме припада. Посматрају дете које у кућним условима релативно успешно савладава задатке и убеђени су да их наставник мрзи када га оцењује нижом оценом.

„Различити су разлози због којих су родитељи насилни. Неки прете јер мисле да су тако у могућности, други су убеђени да су њихова деца генијалци који су неправедно оцењени нижом оценом, а трећи једноставно виде да се остали родитељи безобразно понашају и остварују свој циљ, па и они реагују на исти начин. Много је лакше детету него родитељу објаснити зашто је добило нижу оцену јер очеви и мајке јединице, двојке и тројке доживљавају као оцену сопственог родитељства“, сматра овај психолог.

Катарина Ђорђевић

Опрема: Стање ствари

(Политика, 15. 6. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

1 reply

  1. … и данашњи учитељи некад су били ђаци, имали своје родитеље и учитеље који су их образовали и васпитали. А ови своје и тако с колена на колено.

    И поред тога што су „колена“ често мучки ломљена изгледа да опомене никако да озбиљно схватимо..

    Кажу да је један страдалник овако опоменуо:

    „Лако ће вама бити да стварате ту вашу нову државу са омладином која је васпитавана и школована у Краљевини. Волео бих да доживим да видим какву ће државу створити ваша комунистичка омладина.“

    Шта ће стварати генерације које ће од јесени образовати и васпитавати е-учитељи и роботи полако се назире. Ако дигитализујемо и родитеље и децу сигурно ће и ови притисци нестати.
    Да се коначно заведе ред.

Оставите коментар