Дејан Баљошевић: Хоће ли се Срби коначно пробудити

Дезоријентисаност иде толико далеко да председнику Александру Вучићу, који изговара да на Косову и Метохији немамо ни метар квадратни, узвикују: Ацо Србине!

Дејан Баљошевић (Фото: Печат)

Годинама уназад, током свог живота, гледам како се наши политичари муче око изналажења решења питања Косова и Метохије и како им скоро ништа не полази за руком, иако су, морам да признам, испробали и применили разне методе.

Прво су, како то обично бива на почетку сваког спора, покушали да на леп и мирољубив начин, пропагирањем „братства и јединства“, Албанцима дају статус повлашћене националне мањине, што су они прихватили само у оним доменима, који су одговарали њиховим националним интересима.

Затим су пробали са давањем веће аутономије, којом нису успели у потпуности да удовоље жељама Албанаца, чији су прохтеви све више расли. Онда су пробали да разним преговорима, уз учешће међународне заједнице, дођу до неког компромисног решења, али су Албанци желели све. Пробали смо и ратом, који нам је наметнут и који је по нас још више закомликовао ситуацију, јер је НАТО, водећи се својим геополитичким интересима, стао на страну Албанаца. Сада, поново покушавају да разним преговорима и уступцима, приволе Албанце на компромис, али они од државе Србије траже све више и више, и стиче се утисак да се, потпомогнути Западом, никада неће зауставити у тим својим захтевима.

Не бих да паметујем и да са ове временске дистанце лежерно критикујем наше политичаре, али сматрам да су сви њихови поменути покушаји, како они у прошлости, тако и садашњи, били погрешни, зато што су дозволили да питање Косова и Метохије, као најсветије и најзначајније питање српског идентитета и постојања, буде решавано у складу са светским политичким токовима и то у тренуцима када су они били изразито неповољни по нас.

Уместо да га, попут Јевреја и њиховог односа према Јерусалиму, поставе тј. зацементирају као ванвременску идентификациону константу српског народа, чије се власништво над Косовом и Метохијом, никада и ни под којим околностима не доводи у питање, па чак ни у време окупације и да пристану само на оне разговоре који се тичу утврђивања модалитета самоуправе унутар државе Србије.

Знам, многи ће рећи да ми нисмо попут Јевреја моћни у свету, али такви заборављају да смо и ми као и Јевреји стари заветни народ, који је научио да чека.

Уместо тога дозволили смо да питање Косова и Метохије, у зависности од тренутне геополитичке ситуације у свету и страних интереса буде решавано као: политичко, национално, територијално, демографско и разно друго питање, што оно по својој природи донекле и јесте, али никада и као свето верско питање српског народа, што је његова права суштина и по чему би, превасходно, требало бити препознатљиво у Свету.

Политички и демографски процеси су променљиви свуда у Свету, а нарочито на Балкану, интереси великих сила такође, али се никада неће променити чињеница да је српска држава рођена на Косову и Метохији, да је она за Србе Света земља и да бројни српски споменици културе и топоними сведоче о томе. Ове чињенице нам нико у Свету не оспорава, па чак ни највећи србомрсци и зато су морале бити полазна основа свих наших преговора, уместо што смо, подлегавши разним притисцима, пристали да преговори о будућем статусу Косова и Метохије, временом постану платформа за решавање само албанског питања на Балкану, како их сада већина у свету види.

Фото: 5-tv.ru

Наши непријатељи су увек, лукаво и кукавички, бирали да питање Косова и Метохије буде решавано у тренуцима када смо били најслабији и у околностима које су била изразито неповољне по нас. То им је омогућавало да у преговорима намећу своја правила игре и да увек само од наше стране, путем разних притисака и уцена, захтевају да попуштамо и удовољавамо другој преговарачкој страни – Албанцима. По томе су вредновали нашу демократичност и националну толерантност и на основу њих градили свој политички однос према нама. Намећући нам комплекс велико-српског национализма, стално су нас држали у дефанзивној позицији, са које смо стидљиво, стално им се правдајући, покушавали да бранимо своје националне интересе.

Да се у тим преговорима нисмо тако поставили, не би смо дошли у ситуацију да термин Косово и Метохија или само Косово, који се све више устаљује у пракси, већину, када га чују, асоцира на Албанце и њихово, наводно, ускраћено право на ову географску област, те та асоцијација преовладава у односу на верско, историјско, културно и државно право Срба на исту ту област.

То се десило тако што су наши непријатељи, разним политичким смицалицама, уз помоћ домаћих издајника, лукаво успели да питање решавања статуса Косова и Метохије изместе из домена стеченог права и да га пребаце у домен права народа тј. националних мањина на отцепљење, које се неким народима признаје а некима не, у зависности од воље и интереса светских сила.

Зато се наша држава у процес решавања питања Косова и Метохије, никако није смела упустити без снажног учешћа Српске православне цркве, која је и сама власних бројне имовине и земљишта на Косову и Метохији, где је на крају крајева и њено седиште у Пећкој Патријаршији. (Власништво СПЦ на КиМ је могло бити и веће и самим тим би данас представљало и јачи аргумент у корист наше одбране Косова и Метохије, да јој комунисти, аграрном реформом, нису одузели велику површину земљишта.)

Но без обзира на то, Српска православна црква је, као и много пута до сада у историји, и овога пута била виђена као фактор који ће имати пресудну улогу у очувању српског државног простора и идентитета и као главни ослонац опстанка преосталог српског народа на Косову и Метохију.

Међутим, изгледа да су наши непријатељи са Запада то боље разумели од нас самих, те су нарученом сменом владике Артемија са трона Епархије Рашко-призренске и косовско-метохијске, предупредили такву могућност и заједно са нашим, њима потчињеним, државницима, започели процес ућуткивања и елиминисања Српске православне цркве из процеса решавања статуса Косова и Метохије. Као резултат тога, добили смо садашњу званичну Српску православну цркву, од које се све више верника ограђује, која дисциплиновано, са повременим декларативним критичким изјашњавањима, своје ставове по питању Косова и Метохије, усклађује са државним властима а председнику Републике Србије Александру Вучићу, даје јавну или прећутну подршку у свему што ради по питању одбране националних интереса.

Манастир Високи Дечани

То је у потпуности дезоријентисало српски народ, нарочито на Косову и Метохији, који је навикао да свој живот и своју будућност везује за Српску православну цркву и своје светиње.

Та дезоријентисаност иде толико далеко да су многи поверовали да је владика Артемије заиста смењен због финансијских проневера, које успут, буди речено, никада на суду нису доказане и које више нико и не помиње, а не због противљења издаји Косова и Метохије.

Та дезоријентисаност иде толико далеко да свом председнику Републике Александру Вучићу, који изговара да на Косову и Метохији немамо ни метар квадратни, узвикују: „Ацо Србине!“.

На председниково величање турског султана Мурата, његовог јунаштва и војне стратегије, каквог, по њему, данас ни близу нема међу Србима (чијим је походом на Србију, започео процес освајања и исламизације свете Српске земље), исти ти Срби громогласно и покорно одговарају: „Ацо Србине!“.

На његово подсмевање косовском миту и небеској Србији, чију симболику и не разуме (а требало би, ако је Србин православац), Срби му, зарад својих себичних интереса, понизно и са одобравањем узвраћају покличем „Ацо Србине!“.

Е моји Срби, знате ли шта чините и шта значи бити Србин?

Није ни чудо што овакви Срби, у оцу Антонију (Давидовићу), који у Београду већ четири године покушава да литијама и беседама, попут старозаветних пророка, пробуди српски народ из дубоке учмалости, упозоравајући га на долазећу свеиздају, не виде глас разума и једног од могућих вођа „новог српског устанка“. Исто као и када Срби, 1941. године нису у генералу Дражи Михајловићу препознали правог заштитника свог народа, него су пошли за Јосипом Брозом и дошли овде где смо сада.

Ораховац, јун 2020.

Опрема: Стање ствари

(Срби на окуп, 15. 6. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , ,

1 reply

  1. Hvala Bogu da neko pomene monaha Antonija! Skoro svi nasi nabedjeni pravoslavci sklanjaju glavu i izbegavaju da i cuju za njega, jer jedini bez uvijanja govori ono sto je i vrapcima poznato.

Оставите коментар