Војислав Лалић: Марица потпирује страсти у Егеју

На релацији Анкара-Атина и обратно опет се размењују оптужбе, све тежа од теже

Рибарска колиба на Марици (Фото: Дојче веле)

Стејт департмент позива Анкару и Атину да међусобне неспоразуме решавају за преговарачким столом како би се избегло даље заоштравање кризе.

На релацији Анкара-Атина и обратно опет се размењују оптужбе, све тежа од теже. У Егеју је све по старом. Најновије затезање односа на пограничној реци Марици изазвало је забринутост међу савезницима у НАТО-у поготово у Вашингтону. Турска и Грчка имају незаменљиву геостратешку улогу на југоисточном крилу Алијансе која се суочава са многим изазовима на Блиском истоку, у источном Средоземљу и на северу Африке.

„Ми сада покушавамо са нашим савезницима и партнерима да промовишемо дијалог у областима где се јављају неспоразуми. Надам се да ћемо спречити даље заоштравање кризе”, изјавио је заменик помоћника америчког државног секретара Метју Палмер, који је задужен за евроазијска питања.

Непосредан повод за подизање политичке температуре је било незнатно померање корита пограничне реке Марице, док су корени много дубљи. Стари су годинама, деценијима, могло би се рећи и вековима. Грчка сада у једном делу подиже нову жичану ограду како би се заштитила од избеглица које пропушта Турска. У Анкари су одмах запретили да неће дозволити да „Атина једнострано црта нове границе”. У погранично подручје упућена су војна појачања, на шта је Грчка одговорила истом мером.

Реџеп Тајип Ердоган (Фото: Бета/АП)

Случај потврђује колико су поремећени односи две суседне земље. У питању је технички проблем, мали пешчани спруд који је нанела река, као омања окућница (око 1,5 хектара). Узроци су дубљи: Анкара не може да опрости Атини што је зауставила талас избеглица које покушавају да се домогну западне Европе. У Атини (и Бриселу) кажу да председник Тајип Ердоган покушава да „уцени” ЕУ са мигрантима, како би преко њихових леђа решио политичке проблеме са Унијом и убрзао приступне преговоре који су у блокади.

У Анкари оптужују Атину да се немилосрдно обрачунава са избеглицама. „Грци пуцају, испаљују сузавац и врелом водом поливају недужне људе. То је варварство које подсећа на оно што су некада радили нацисти”, тврде турски званичници.

Нова битка на Марици није случајна: то је, у ствари, последица многих проблема који годинама оптерећују односе две земље. Температура у Егеју је нагло скочила после покушаја државног удара у Турској 2016. године. Тада су осам официра пребегли у Грчку и затражили политички азил. Анкара тражи њихово изручење пошто су они, наводно, планирали да изврше атентат на председника Ердогана. Врховни суд Грчке је одбацио тај захтев пошто је оцењено да осумњичени официри не би имали праведно суђење турској. У Анкари су одмах оптужили Атину да штити терористе.

Две земље не могу да усагласе ставове ни око ширине територијалних вода и ваздушног простора око грчких острва која су уз саму малоазијску обалу иако су границе утврђене Лозанским споразумом 1923. године. Турски војни авиони се на то често не осврћу и нарушавају суверенитет Грчке. Две земље су се нашле на ивици оружаног сукоба 1996. године, када су двојица туриста на једном ненасељеном острву, практично стени, поставили грчку заставу. Анкара је одмах покренула ратну морнарицу пошто оно наводно припада Турској. То је у ствари била реприза кризе када је Грчка 1987. почела подводна истраживања гаса у источном Егеју. Најгоре је избегнуто захваљујући посредовања Беле куће која ће сада поново морати да смирује страсти.

Турска делегација после потписивања Мира у Лозани 1923. године (Фото: Викимедија)

Две земље очигледно никако не мога да се ослободе тешког бремена прошлости пошто је Грчка вековима све до 1831. године била под Отоманском империјом. То историјско непријатељство се понекад смишљено користи и како би се придобила наклоност домаће јавности, поготово уочи избора.

У Атини оптужују Анкару да прогони преостале Грке у Истанбулу, да ускраћује многа права Васељенској патријаршији и да је једностраном одлуком пре 50 година затворила Теолошки факултет на острву Халки у Мраморном мору. Кипар је прича за себе. Преговори о поновном уједињењу острва које је подељено после турске војне интервенције 1974. године и даље се врте у круг. Јаз између две земље се сада још више продубио, пошто Анкара још не може да се ослободи османског великосилског понашања: почела је истраживања гаса у водама Републике Кипра која је члан УН и ЕУ.

Турску квазидржаву на северу Кипра, у чије име то Ердоган ради, признала је само Анкара. Неспоразуми две земље су продубили крајем прошле године, када је Анкара са владом у Триполијем, у тајним преговорима, исцртала поморске границе у источном Средоземљу заобилазећи Крит и друга грчка острва. Турска најављује да ће ускоро почети подводна бушења и у том подручју, упркос противљењу Грчке и ЕУ.

Они који се истински залажу за мирно решавање спорова – а њих има и у Турској и Грчкој – сада се са носталгијом присећају ретких прилика када су се две земље понашале као прави суседи. То се први пут десило 1999. године када је Измир погодио разорни земљотрес. Хелени су тада, као прве комшије, међу првима притекли у помоћ. Турци су несебично узвратили Атини када ју је годину дана касније уздрмао разорни потрес.

Опрема: Стање ствари

(Политика, 1. 6. 2020)

Прочитајте још



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s