Миша Ђурковић: И Бошњаци против муслиманске имиграције

Случај Алена Исламовића указао је још једном на проблеме са овом имиграцијом које имају и аутентични балкански словенски муслимани

Миша Ђурковић (Фото: Медија центар Београд)

Протекле недеље велику пажњу у медијима на простору бивше Југославије изазвала је вест о најави политичког ангажовања Алена Исламовића. Исламовић је позната певачка звезда, последњи певач највеће југословенске рокенрол групе Бијело дугме. Познат је као човек који је углавном бежао од политике и политичких изјава, чак и у тешко време распада Југославије. Он међутим ни сада не намерава да мења свет, нити да се укључује у неку велику партијску политику. Како је изјавио он планира да се политички Ангажује искључиво на свом локалном нивоу, како би својим суграђанима помогао да одбране град, а пре свега имовину, безбедност и слободу кретања. Од кога? Од хиљада блискоисточних емиграната који годинама већ тероришу његов родни град Бихаћ, који се налази на северу Босне и Херцеговине.

Образлажући свој потез Исламовић је рекао да он има своје пољопривредно добро и имања, за које сада мора да ангажује чуваре како не би била константно пљачкана. Мотив за политички ангажман је да се „грађанима врате улице овога града, слобода шетње, конзумирања реке Уне и свега онога што је некада било“.

Ален Исламовић (Фото: Н. Фифић/Вечерње новости)

Оно што Исламовића разликује од стотина хиљада других људи широм европског континента који имају исте проблеме јесте то што је он муслиман, Бошњака, па га је тешко оптужити за исламофобију (како то урадити човеку са оваквим презименом?!). Бихаћ је наиме град у коме муслиманско становништво после рата чини 90% популације. Дакле овде је јасно да не може бити верски мотивисане нетрпељивости каква се спочитава хришћанима у Европи који се буне због промене етничке слике становништва. Овде је јасно да је у основи савременог проблема имиграције цивилизацијски, безбедносни проблем. Блискоисточна имиграција последњих година истински терорише становнике низа градова у којима су прихватни центри. Тако се дешавало да против њихових злодела у Брчком заједно демонстрирају припадници све три иначе подељене нације у Босни и Херцеговини. У граду Шиду у Србији, држава је недавно морала да шаље војску како би сузбила терор и пљачку имиграната. Они отимају деци телефоне, препадају жене, упадају људима у куће и викендице где често уринирају по собама и остављају их уништене итд. У централној београдској цркви на Дорћолу, мигранти су упали усред богослужења и отели женама ташне и телефоне.

Случај Исламовића указао је још једном на проблеме са овом имиграцијом које имају и аутентични балкански словенски муслимани. И међу Бошњацима упадљиво су у мањини они који се радују напредовању и доласку ових слојева становништва. Они већ имају проблеме са радикалним исламистима који су дошли за време рата и остали да живе у БиХ. На тим основама уз помоћ Саудијаца шири се вехабизам и регрутују радикални милитанти које већина секуларних Бошњака види као претњу.

Мигранти у Бихаћу (Фото: Марко Ђурица/Ројтерс)

Друга врста проблема за њих јесте уплив капитала из арапског света који доноси нимало пријатне новитете. Недалеко од Сарајева направљено је затворено арапско село, ризорт од 160 кућа за богате Кувајћане у које локално становништво нема приступ осим као радна снага. Таква насеља се појављују и на другим местима као паралелне енклаве.

Бошњачко становништво, исто као и албанско одлази са Балкана у великим бројевима једнако као и њихове комшије Срби, Хрвати, Македонци. Онима који остају нимало се не свиђа идеја да се на празне просторе населе неки страни људи друге цивилизације, па макар били припадници исте вере.

Опрема: Стање ствари

(IFamNews – Србија, 1. 6. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

Оставите коментар