Никола Н. Живковић: Разговори двојице великих европских државника – Аденауера и Де Гола

Рецензија књиге: Конрад Аденауер, Сећања (Konrad Adenauer, Erinnerungen 19591963, Fragmente; dva 1970, Stuttgart)

Шта нам данас, 2020. године, имају рећи двојица државника, Шарл де Гол (Charles de Gaulle) и Конрад Аденауер (Konrad Adenauer), који су пре равно осамдесет година стајали на челу две најмоћније европске државе? Неки ће рећи да је то било давно, те да многе ствари, вероватно, нису више тема и наших дана.

Почевши да читам, све моје сумње убрзо су ишчезле. Укратко, делом ми се учинило да је штиво тако савремено као да, рецимо, читам данашњу дневну штампу. Многа питања која су покретала ова двојица државника – по суду многих, највећи које је Европа имала после Другог светског рата – у Бриселу се расправљају и у наше време.

Најбоље да кренемo хронолошки, како је Аденауер бележио у својим дневничким свескама. Немачки канцелар пише да је почетком децембра 1959. боравио у Паризу. Помно записује не само теме разговора, већ и атмосферу, ко је био присутан, где су доручковали или вечерали. Сви ти детаљи веома су занимљиви, јер верно и прецизно одсликавају политичку атмосферу која је владала између Немачке и Француске.

Аденауер је веома добро знао, ма колико се двојица државника трудила да поставе срдачне односе између двеју земаља, да то неће много вредети ако свој однос не поставе на чврсте, дугорочне основе. Зато нису разговарали само о привредним и политичким питањима, већ и о културним везама. За разлику од државника, велики број политичара, што нарочито важи за Србију, не схватају да је култура не само важна, већ вероватно представља и најважнији образац према ком се онда равнају и сва остала министарства, од финансија и науке до привреде и иностраних дела.

Аденауер пише: „Оба народа морају створити пријатељску атмосферу у што већем могућем обиму“. Ово пре свега значи „да морамо удружити своју омладину; у ту сврху немачки студенти треба да упознају Француску и науче француски језик, и обратно, да Французи уче немачки“ (стр. 15).

Следећег дана пре подне, 2. децембра 1959, Де Гол и Аденауер разговарали су сами, без присуства министара, само са преводиоцима, скоро три часа. „Генералу Де Голу пренео сам своју велику забринутост због опасности која Немачкој и Европи прети од Москве“ (стр. 16). „Француском председнику говорио сам и о Пољској. Циљ немачке политике мора увек бити да одржавамо добре везе с Пољском, пошто је то земља чија је основа вековима формирана на основама западне цивилизације“ (стр. 18).

Аденауер, дакле, не говори само у оквирима економске статистике, већ изнад свега наглашава улогу културе и цивилизације. Преведено на данашње време, значи да су Аденауерови наследници, не само у Немачкој, од 1990. године били против Срба јер нас не убрајају „у своје“, јер не припадамо њиховој култури и цивилизацији. Укратко, овде не игра битну улогу Слободан Милошевић ни његова политика. Аденауер размишља у категоријама „сукоба култура и цивилизација“ и то неколико деценија пре појављивања књиге Семјуела Хантингтона. (1993, часопис Foreign Affairs, а текст је објављен под насловом The Clash of Civilizations?)

У марту месецу године 1960. Аденауер је из Немачке стигао у Њујорк. Лет је трајао шеснаест часова. Приликом те посете Америци дошло је до историјског сусрета с израелским председником владе Бен Гурионом (стр. 32). Аденауер подробно описује разговоре с високим представницима израелске државе. Тако му је Бен Гурион казао: „Рођен сам у Русији, но никада се нисам осећао као Рус“ (стр. 33). Израелски државник је признао да Господ јеврејском народу није дао најплоднију земљу (стр. 34) јер је шездесет процената територије Израела пустиња. И поред тога, „Бен Гурион је нагласио да Израел нема намеру да шири границе своје данашње територије“ (стр. 34). Председник израелске владе имао је и речи хвале на рачун Аденауера и поздравио га као „вођу великог народа, који је имао Гетеа, Бетовена и Канта“ (стр. 34). Председник владе Израела нема ништа против Арапа, те им „лично жели слободу, независност и привредно благостање“ (стр. 35). Наравно да је незаобилазна била тема Хитлер и „холокауст“. Аденауер је обећао да ће помоћи младој држави Израел, те да Немачка неће оставити Израел на цедилу (стр. 36).

Конрад Аденауер (Извор: Keystone)

У мају 1960. Аденауер је поново посетио Француску. Као и увек, Де Гол га је дочекао с највишим почастима. Аденауер је из поузданих извора сазнао да је Де Гол недуго пре тога боравио у Лондону и Вашингтону, и да је увек заступао и интересе Немачке. Све је то допринело да међусобно поверење и везе ојачају (стр. 42). Аденауер се нарочито обрадовао чувши речи Де Гола да се „не смемо плашити, већ демонстрирати мир и опуштеност. То ће најубедљивије говорити о нашој снази“ (стр. 44).

Генерал Де Гол 3. новембра 1959. одржао је историјски говор у главној војној академији („Ecole Militaire“). Ту је јасно дао до знања Вашингтону да је незадовољан улогом додељеном Француској у НАТО-у (стр. 54). Главни Де Голови људи у француској влади, Мишел Дебре (Michel Debré) и Кув д Мирвил (Couve de Murville), на запрепашћење Аденауера, подржали су Де Голов став да Француска и Немачка морају бити у стању да се у случају опасности саме бране, односно да не могу увек и са сигурношћу рачунати на помоћ из Вашингтона (стр. 55).

Без обзира колико је Немачка непосредно после Другог светског рата имала слабе политичке карте, будући потпуно зависна од Сједињених Држава, ипак је Аденауер морао признати да Де Гол у многим својим критикама не претерује, „јер код истинских савезника не сме постојати један који наређује, а други који мора слушати“.

У разговорима јула 1960. године у Француској Де Гол је покушао објаснити Аденауеру у чему је неслагање између Париза и Вашингтона: „Тешко можемо говорити о савезништву у НАТО савезу знајући да је команда искључиво америчка.“ Француски председник изразио је сумњу да ће у случају озбиљног напада Москве Вашингтон по сваку цену бранити Француску и Немачку. Критика Де Гола на рачун Америке у многим питањима јесте оправдана. Но, Аденауер му је скренуо пажњу да се Европа тренутно ипак не може одрећи америчких војних снага (стр. 65).

Аденауер је у децембру 1961. поново посетио Париз. У разговору с Де Голом постало му је јасно да Француска мора водити рачуна и о својој пољопривреди, јер, за разлику од Немачке, у Француској далеко већи број људи од ње живи. Дође ли до заједничког европског тржишта, мораће се водити рачуна и о француским сељацима. Аденауер му је на то узвратио да ће против таквог посебног статуса француске пољопривреде сигурно бити Холандија и Белгија. Де Гол му је мирно одговорио: „У праву сте. Но, ако се Француска и Немачка сложе, онда ће се све друге европске државе, хтеле то или не, морати сложити с предлозима Француске и Немачке“ (стр. 131).

Шарл де Гол и Конрад Аденауер (Фото: Wikimedia Commons via Bundesarchiv/ Ludwig Wegmann)

Велики део разговора био је посвећен Кини. Подробно је записао Де Голова размишљања: „Кинези су многољудни народ, амбициозни и веома поносни. Уверен сам да ће једног дана бити светска сила број један. Пошто ће тај дан сигурно доћи, Русији ће сигурно бити потребна помоћ Западне Европе и Сједињених Држава.“ Француски председник је такође веровао у Европу, да ће једнога дана бити снажнија и од Сједињених Држава, у сваком погледу: индустријском, политичком и културном (стр. 131).

У фебруару 1962. Де Гол је посетио Немачку. Овог пута највише се разговарало о Индији. „Покушали смо да одгонетнемо став Нехруа. Сложили смо се да је он рационалан политичар и да се приближио Совјетском Савезу јер просто верује да је Москва најјача светска војна сила, снажнија и од Сједињених Држава“ (стр. 136). Расправљали су и о француском програму у погледу изградње атомске бомбе. Аденауер је подржао напоре Француске и нагласио да је „најбитније да се поседује атомска бомба. Ко је поседује, тај може да утиче на држање противника.“

Аденауер је током свог боравка у Француској јула 1962. приметио и отворено рекао Де Голу да су Американци незадовољни француским атомским програмом, јер сад Француској не могу диктирати услове спољне политике. Истина, и Енглези имају атомску бомбу, но то није исто. Лондону су Американци предали тајне у вези с атомском бомбом, и зато су Енглези зависни од Американаца. „Француска је своју атомску моћ изградила сама, независно од Америке и из Вашингтона нису добили ни најмању помоћ.“

Де Гол је посетио Немачку у септембру 1962. Становништво Немачке одушевљено је поздравило француског председника. Тема разговора била је Велика Британија. Аденауер је био веома неповерљив према пријему Лондона у Европску економску заједницу, а Де Гол се одмах сложио. Уколико и дође до преговора у вези с приступом Велике Британије, Аденауер је Де Голу предложио да „се с Енглезима преговара тврдо“ (стр. 178). Такође су разматрали могућност да се из садашњег стања Европске економске заједнице крене у далеко амбициознији циљ, а то је стварање политичке уније међу европским земљама. Сложили су се да би основу будуће уједињене Европе требало да чине Француска и Немачка.

Аденауер је био задовољан, пошто је Де Гол, без сумње, разумео да немачко пријатељство према Француској јесте чињеница. Аденауер је сматрао да овде не треба да стану, јер „братство између француског и немачког народа могли бисмо боље организовати. На пример, да уприличимо масовне сусрете. Не би требало да буде тешко да за годину дана милион младих Немаца посети Француску, и да милион младих Француза посети Немачку. Младе људе могли бисмо сместити и у шаторе. Овде је реч о истинској политици, вероватно и о најважнијој политици коју човек уопште може водити.“

Дотакли су се и проблема штампе. Аденауер је приметио да је британска амбасада у Немачкој веома спретна, да има утицај на важне новинаре. Ни у Француској, одговорио је Де Гол, стање није боље, „јер Енглези имају много веза са штампом. Енглези су нарочито сналажљиви у коришћењу личних контаката. У том погледу су и Американци слични, но они то раде просто тако да купе новинаре, и то на различите начине – рецимо, позову новинара да одржи предавања у Сједињеним Државама и то добро плате, без обзира колико мали број људи ће тог и тог француског новинара доћи да слуша.“

Конрад Аденауер и Шарл де Гол (Извор)

Дотакли су се, ето, и теме која је нарочито данас веома важна. Реч је о „купљеним новинарима“ као општој појави у медијима. Но, и о феномену данас познатом као утицај „дубоке државе“ („deep state“). У доба Аденауера и Де Гола за то није постојао такав назив. Укратко, улога „невладиних организација“ и утицај „дубоке државе“ убрајају се међу најважније теме у критичким, интелектуалним круговима.

Аденауер је водио разговоре с америчким министром спољних послова Раском (David Dean Rusk). Високи амерички чиновник му је јасно казао да ће Вашингтон и Лондон увек неговати посебне, блиске односе. А истовремено Раска радује да тако топле односе имају Немачка и Француска.

Адеануер: „Приметио сам да Де Гол потцењује утицај Француске, као и своје личности“ (стр. 208). И наставља: „Ако је истина да је утицај Француске до 1958. био мали, то се данас променило. Француска има одличног амбасадора у Вашингтону и Де Гол је веома цењен и у свету и у Сједињеним Државама. Американци воле Француску можда чак и више него Енглеску“ (стр. 209).

Кенеди је посетио Европу. Нарочито је срдачно био дочекан од становника Западног Берлина. Аденауеру је рекао да су тројица државника на њега оставила најснажнији утисак: Труман, Де Гол и Аденауер. Они су одлучујуће утицали на политику Европе и света после Другог светског рата.

Приликом Бонског сусрета од 4. јула 1963. главна тема разговора између двојице државника била је Русија. На путу по Немачкој Де Гола је пратио председник владе Помпиду (Pompidou). Интересантно да у разговорима између немачких и француских политичара најчешће спомињу Русију, премда је службени назив државе о којој говоре Совјетски Савез. За разлику од Аденауера, Де Гол је сматрао да је Москва привредно слаба и да „себи не може допустити војни сукоб са Западом, те да је присиљена да води мирољубиву политику“ (стр. 224). По том питању Аденауер је имао сасвим другачије мишљење, рекавши да се боји не само руског комунизма, „већ далеко више национализма руског народа“ (стр. 228), који је већ у доба царске Русије био веома агресиван.

У тим сусретима Де Гол је Аденауеру дао верну, реалну слику Француске. Ево како ју је описао француски председник: „Француска је 1940. доживела војни и морални слом и од тог пораза се до данас није опоравила. Сем тога, Француска већ деценијама доживљава демографски и привредни пад, и то се одражава и на морал нације.“ Главни задатак Де Гол види у том да Француска поново васкрсне и сврста се у ред водећих сила света. Она ни нема други излаз: или да поново постане сила, или да пропадне. Француски председник је био чврсто уверен да ако би француску армију ставио под команду НАТО снага, а то би у суштини значило под команду Американаца, „више никада не бисмо имали француску војску“ (стр. 229).

Де Гол је нарочито подвукао још један важан моменат. Рекао је Аденауеру да француски народ није било лако уверити да издваја велике суме новца за носаче авиона, разараче и тенковске дивизије. Потпадне ли француска војска и флота под страну, америчку команду, тада би тај задатак био немогућ и Французи не би желели издржавати такву армију и флоту (стр. 230)

Аденауер је у Мадриду одржао говор који је често цитиран као „историјски“. „Када говорим о Европи, имам у виду све европске државе, с изузетком совјетске Русије, која је сама по себи један велики континент. Зато се залажем за уједињену Европу, али без совјетске Русије… Око године 1900. Европа је водила главну реч у светској политици, прецизније, биле су то европске велесиле: Велика Британија, Француска, Немачка, Аустроугарска, Италија и Шпанија. А данас, шест деценија касније? Светска војна сила број један јесу Сједињене Државе, а одмах иза ње стоји совјетска Русија, а потом црвена Кина, која броји око 630 милиона становника и има армију од три милиона војника“ (стр. 238).

Никола Н. Живковић (Фото: Соња Ракочевић)

У марту 1957. најзад су потписани „Римски уговори“, чиме су створени услови за стварање Европске уније. Те, 1957. године чланови тог договора постали су Француска, Немачка, Италија и три земље Бенелукса (Белгија, Холандија и Луксембург). Но, сви договори у вези са стварањем шире, праве европске политичке уније, у коју би биле укључене све европске земље, нису уродили плодом. Одговорност за тај неуспех делом сноси Велика Британија. Лондон просто није искрено желео да постане део Европе, а то значи и да преузме свој део одговорности и обавеза. Енглези се просто нису хтели одрећи својих веза с Комонвелтом.

„Скрећем пажњу на Лондонску конференцију из године 1954, на којој се састало девет светских сила. Тада се Немачка, као девета држава учесница тог скупа, по уговору обавезала да неће производити атомско оружје, односно да ће дозволити међународну контролу над немачким војним истраживачким центрима. Тај је уговор потписан и важи до данас.“

Ово су биле завршне речи из предавања које је у фебруару 1967. Аденауер одржао у Мадриду (стр. 244).



Категорије:Писма из Жумберка

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s