Слободан Самарџић: О праву на побуну, опет

Мора бити разумљива фрустрација због толике немоћи и бесперспективности било какве политичке алтернативе

Слободан Самарџић (Фото: Соња Ракочевић)

Право на побуну (II)

Пре више од годину дана на овом блогу објавио сам текст са истим насловом (вид. овде). Од тада (март 2019) било је више сличних повода за нове прилоге са истим насловом. Сличност повода је у следећем: власти Србије у својој политичкој бахатости такорећи свакодневно прекорачују границе Устава и многих закона и тиме граде континуитет нерегуларности у држави, а када неко из опозиционих редова прекрши правила регуларног понашања, позивају се на прописе и прете казнама. Уз то, по правилу медијски надувавају догађај до размера сензације и карактеришу га најтежим могућим изразима од којих преовлађује реч „фашизам“. Последњи такви догађаји су инциденти испред и у згради Скупштине и њихов епилог – штрајк глађу посланика Бошка Обрадовића.

Има доста разлога да се и овај догађај, као и онај од марта 2019. (као и многи други у међувремену) подведу под „право на побуну“. У историји политичке мисли постоји сагласност да је оно легитимно, иако је с оне стране позитивног закона, уколико је учестало нарушавање Устава и закона од стране носилаца власти, чиме сама власт постаје нелегитимна. Ако поврх тога, као што је случај у данашњој Србији, Устав и закон немају свог заштитника у Уставном суду, тј. овај „чувар Устава“ остаје  нем код очигледног и учесталог кршења правних прописа од стране власти, онда право на побуну из своје начелне латентности „с правом“ постаје манифестно.

У конкретном случају морамо бити начисто да имамо посла са перманентно нередовним и нерегуларним стањем. То није последица опозиционе непослушности и њене воље за нередом, већ начина владања који у Србији траје већ осам година. Тај начин карактерише хегемона улога једне политичке странке и свемоћ њеног вође. Читава Србија средство је њихове владавине. Она није без подршке доброг дела бирачког тела, али та подршка је резултат политичког инжењеринга технолога власти преко механизама масовне мобилизације, страначког запошљавања, егзистенцијалног уцењивања и изборног манипулисања. Уосталом, ако нека политичка већина следи рђаву политику, она чини зло мањини које је утолико веће, али не само за мањину него и за цело друштво. Основна колективно-психолошка одлика овог режима јесте општи страх.

Ако се овоме дода подршка коју овом режиму и његовом вођи пружа моћна западна геостратешка машинерија, онда је разумљиво колику политичку немоћ осећа опозиција у таквој земљи. Мора бити разумљива фрустрација због толике немоћи и бесперспективности било какве политичке алтернативе. У таквој ситуацији, опозиција се поделила на ону која је одлучила да пасивно обитује у тој немоћи, и ону која је решила да пружи отпор. У крајњој линији, реч је о две различите политичке рационализације стања немоћи опозиције у конкретном режиму плебисцитарне диктатуре: прва, која каже – овде се ништа не може учинити сем да се преживи и, друга, која каже – идемо на активни отпор у виду ванинституционалног деловања. Ово друго значи борбу за елементарне изборне услове, бојкот избора ако ова борба не успе и наставак ванинституционалне активности после нерегуларних избора све до достизања нормалног стања.

Ова друга политичка стратегија већ је практиковање права на отпор. Тек је ова пракса живи сведок противлегалног и нелегитимног стања актуелног режима у Србији. Захваљујући њеној отвореној конфронтацији са режимом постаје огољена његова  антидемократска контрареволуција и видљиво његово ретроградно окретање деведесетим годинама.

Ако имамо увид у стање ствари, поменути скупштински инциденти представљају само једну наоко ружну епизоду у иначе накарадној свакодневици нашег политичког живота. Само у последња два месеца, од када је уведено ванредно стање услед пандемије вируса корона, имамо велики низ тешких злоупотреба власти – од неуставног проглашења ванредног стања, преко његовог учесталог кршења у пропагандним активностима шефа државе и његове свите, до противзаконитог мењања изборних правила током изборне кампање, која је и сама вишеструко проблематична, итд. Можда је Бошко Обрадовић могао да се уздржи од гужве на скупштинском улазу и од ометања заседања Скупштине, али и са тим инцидентима та Скупштина није постала већи инцидент по себи него што је била. У сваком случају, његово деловање није излазило из оквира легитимног права на побуну, а расправа о начину најбоље је да остане у редовима суптилних а опозиционих душа које не подносе насиље. Уосталом, ако се овим поводом подигне оптужница, спроведе судски поступак и виновник казни по неком од кривичних параграфа, биће разлога за задовољство и делујућих политичких насилника из власти и финих политичких душа које не подносе насиље. За обе стране подједнако закон ће, јел‘ те, бити задовољен.

Потоњи штрајк глађу Бошка Обрадовића на исти начин обједињује његове противнике у редовима власти и опозиције. Запостављајући саму ствар – штрајк глађу, што је протестни чин без преседана – у овим редовима испреда се прича о „правим“ разлозима. Обрни-окрени, они су за обе стране наводно манипулативни. Али, ова сличност перцепције није проблематична за власт, напротив, за њу је добродошла. Она је проблематична за део опозиције, ону самоословљену грађанску, а не политичку. Имајући у виду да је шира грађанска подршка необично значајна за деловање опозиције која заступа идеју бојкота улазећи у зону „права на отпор“, разумевање њеног „јединства у разликама“ може бити од кључне важности за политичку будућност Србије. Овде је необично значајно фокусирање на основни проблем – стварање услова за промену режима као највеће срамоте данашње Србије.

За људе који данас мисле да је најважнија ствар удаљити Бошка Обрадовића из Савеза за Србију зато што прави неприлике, или зато што заступа одређено програмско становиште различито од њиховог, нема спаса у перспективи задатака са којима се суочила српска опозиција. Ако би у редовном стању ово био довољан разлог за  политичка спорења и деловања, данас су то само лична зановетања на која не би смело да има места на озбиљној опозиционој сцени.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Србија и свет, 18. 5. 2020)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

5 replies

  1. Школским језиком речено, можда Болетов штрајк није за петицу, али је свакако за прелазну оцену. За разлику од њега, други политичари варирају од: чистог кеца, кеца „к’о врата“ до истеривања из школе.

    Свиђа ми се

  2. Boletov strajk pustanjem brade mi je naterao suze na oci – od smeha.Prevazilazenje ideoloskih razlika da bi se bilo u savezu sa onima koji imaju istu ideologiju kao Vucic i koji su stvorili Srbiju ciji je Ustavni sud takav kakav je i koji su stvorili sve uslove za pojavu sadasnje vlasti je besmisleno.Ali, to i jeste smisao svake vlasti u Srbiji – deidelogizacija politike, kako bi se vecito glasalo ni za sta (za Nista) ili za manje zlo, cime se zlo postojano uvecava, a sami glasaci postaju proizvodjaci tog zla.Vucic je prava ocena vlasti Tadica, Jeremica, Djilasa i ds (drugih s…nja :))), danas poznatih i kao „opozicija“.Elem, vise ne postoji ni jedna stranka koja bi se mogla nazvati antiEU i proruskom, sve je pokriveno prozapadnim igracima, a poslednja nada patriotske Srbije – Bole, polako iscezava u bradi !

    P.S.
    Prema poslednjim vestima Bole je prekinuo strajk pustanjem brade, jer ga svrbi !

    Skini bradu Bole,
    da te zene vole,
    da izgledas k’o mladic
    i ne bude najlepsi Tadic

    Свиђа ми се

  3. свака част за текст овоме господину који пише под „коментар чека извињење“.велика несрећа НАРОДА СРПСКОГА што је од почетка такозване парламентарне демократије ,од првих почетака у деветнеастом веку па на овама на овамо морао да бира између два и више зла(зала-партија),што у принципу и јесте суштина тога политичкога система.некада смо имали монархију,лошега монарха и требало је чекати када ће тај умрети или бити свргнут да би се појавио можда бољи владалац.тако је и са странкама и „вођама“ и тзв парламентарном демократијом и олош елитама која на жалост черече и сатиру народе са којим управљају уништавајући им садашњост а и будућност.да не помињемо давно време „конунистичке брозоморе“,па Слобинога пљачкашкога „национал комунизма“ где се створила првобитна акумулација капитала за заједничку пљачку са бившим и садашњим демонократама народно-државне имовине која је настављена кроз протекле две деценије.људи ,браћо ,сестре дали смо свесни колико је генерација нараштаја народа на тлу чемерне СРБИЈЕ уништено,изгубљено у задњих скоро осамдесет година.колико се не ожени ,не створи пород свој,колико се расели у туђину ,исчалнише се из свога рода .аој БОГО мој шта би са нас и сада се уздамо у некакве шибицаре и муфљузе звани ВУЧИЋИ,ЂИЛАСИ,ОБРАДОВИЋИ,ТРИФУНОВИЋИ,ДАЧИЋИ,КУРТИЋИ,МУРТИЋИ и тако редом .крајње је време да се променемо,да се покајемо и ГОСПОДУ завапимо,пошаљи нам ГОСПОДЕ ПОМАЗАНИКА СВОЈЕГА небили се како спасло ово мало стадо ТВОЈЕ што је преостало ,иначе ће нас ова грабљива олош докосурити у наредне две три деценије до последњега СРБИНА.

    Свиђа ми се

  4. Штрајк глађу је легитиман начин политичке борбе.
    Да ли је Бошко успео?
    Делимично јесте.
    Показао је однос председника према политичком противнику.
    Показао је однос Патријарха и према човеку који га није питао да ли сме да гладује.
    Показао је однос РТС према опозицији и да је гласило СНС без обзира што сви грађани Србије плаћају тај сада партијски РТС.
    Показао је колико је Србија подељена( долазак чланова СНС испред Скупштине и њихово скандирање)
    Показао је колико је Србија трула у овом тренутку и да није на никаквом путу бољитка…. у сваком погледу.

    Свиђа ми се

  5. Питао сам професора више пута, и овде на СС, како управника логора спречити у уништавању Србије.
    Он је оценио: „ Да се власт „превише не плаши опозиције“, али да је плаши став СПЦ поводом косовског питања и изразио наду да народ неће ухватити паника, док не крене акција са Црквом која ће бити носилац акција „.

    https://stanjestvari.com/2018/09/03/tribina-o-kosovu-spc-ce-se-suprotstaviti/

    То је било септембра 2018 године, да би његов први позив на побуну био марта 2019 и данас други.
    Више, ни у једном позиву, не помиње СПЦ као носиоца акције.
    Данас, било би лепо од њега, да нам каже ко је тај на кога рачуна као организатора побуне против управника логора и демолирања његовог злочиначког система ?
    Када видимо да је пропао и његов позив на бојкот избора и формирање покрета отпора, ко је тај по њему, ко грађане наше јадне, опљачкане и окупиране отаџбине може позвати и стати на чело, борбе за ослобођење наше миле отаџбине.?
    И на који начин ?
    Наравно у пракси.
    Јер познато је, да папир трпи све.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s