Леонид Савин: Покрет трансхуманиста и илузија слободе избора

Тријумф технике руши фундаменталне основе хришћанства – минимално можемо говорити о одрицању Вере и Наде. Уместо њих гура се некакав технолошки симулакрум

Леонид Савин (Извор: Јутјуб)

(Геополитика.ру, 20. 2. 2020) 

„Хумана“ дехуманизација: Кибертехнологије и друга реалност

Недавно сам обратио пажњу на чланак посвећен киборзима (Lessons From a Teenage Cyborg) у америчком издању Wired-а. Тема сама по себи није нова и у западним земљама постоји доста много људи, који су следбеници ове постфилозофске концепције. Од Доне Херавеј и њеног „Манифеста киборга“, написаном 1985, до прихватања повеље о правима киборга 2016. године на конференцији SXSW у Остину (Тексас), када је киберактивиста Рич Мекинон предложио усвајање документа о правима киборга, који је постао познат као повеља о правима киборга, верзија 1.0, овај вид супкултуре је постао прилично утицајан и претендује на једну од тенденција у савременом свету.

Аутор чланка Ноам Коен подсећа да је киборг било који човек, који угради у своје тело вештачке уређаје или машине. По овој дефиницији, чак и човек са пејсмејкером одговараће овим стандардима. Лик из његовог чланка, млади човек Кај Ландре, представља потпуно другачији феномен. Он је одлучио да стално буде прикључен за машину, зато што, како каже, то му омогућава да се осећа потпуније. Притом, он схвата да неки у томе могу видети парадокс.

По његовом мишљењу, „има много људи који се боје да престану да буду људи, зато их то тера на одрицање од технологије. Они мисле да технологије не припадају људској природи… ја мислим да је то део наше еволуције, јер, на крају крајева, ми смо створили технологију. Нама је то пало на памет.“

Ландре планира да направи у свом телу систем личног дизајна – уређај, који прима невидљиве космичке зраке који нас окружују. Уређај који ће му уградити у руку, сада га носи на својој руци, препознаје и претвара те зраке у музичке ноте, с којима је Ландре упоредио различите фреквенције зрака. Он те ноте претвара у вибрације скупа металних шипки, које ће једном бити уграђене на површину његове лобање помоћу бежичне везе.

Извор: Wired

По његовим речима „коштана проводљивост омогућава слушање космичких зракова у глави, а да се не мора искључити једно од других чула која опажају звук“. Чак је демонстрирао како звучи таква музика из његове главе на концерту.

Према његовом мишљењу, након што уређаји буду уграђени, одржавање система у напуњеном режиму биће једноставна радња електричне индукције. Уместо периодичног укључивања и искључивања уређаја, како се то сада ради, пуњење ће се вршити током сна.

„Да би промовисао ову идеју о новом типу имплантаната, Ландре наступа са рефератима на конференцијама, међутим, с обзиром на њихову технолошку усмереност, он та достигнућа описује као пут самоспознаје. Он је део групе трансхуманиста који хоће да збаце бреме онога што ми називамо човек. Другим речима, хоће обешчовечавање човека.“

Он је повезан са Фондом киборга из Барселоне и планирао је да позове сниматељску групу на снимање процедуре имплантанције.

Ландре није први човек који је одлучио да промени комбинацију чула.

Нил Харбисон је постао први званични киборг 2004. године. Носилац урођених болести због којих није могао да разликује боје, Харбисон је решио проблем на оригиналан начин. Прикључио је уређај на своју главу који преноси спектар боја у звукове. Помоћу тих звукова почео је да разликује боје, а уређај, који споља подсећа на малу антену, уграђен је у његов потиљак. Овај „човек са антеном“ је постао познат целом свету и представља пример како су технологије помогле људима са ограниченим способностима. Ако не узмемо у обзир медицинска уплитања, као што су савремене супертехнолошке протезе, намењене само за компензовање изгубљених или недостајућих могућности, „трансхуманисти“ представљају агресивнију заједницу, чији циљеви нису одређени, а акције нису јасне.

Нил Харбисон је постао први званични киборг 2004. године (Извор: Геополитика.ру)

Ако Ландреа, према његовим речима, „више раздражује бити ограничен са пет чула“ и ако он замишља колико би било добро имати ноћу мачји вид, други желе да осете нешто екстремно необичније. А особе егзалтиране античним митовима и легендама, као и савременим филмовима и причама у духу фантастике (не говорећи о окултним сектама), брже губе везу са реалношћу, ослањајући се све више на нове технологије.

Последња прича долази из Кореје, где жена Чан Чжи-сун помоћу наочара виртуелне стварности успева да поразговара са ћерком, која је умрла пре три године. Судећи по коментарима саме Чан Чжи-сун, које изјављује после сеансе виртуелне стварности, та забава јој се допала, мада су стручњаци приметили да још треба изучити дугорочни психолошки ефекат након таквог искуства.

Сигурно је да у тим причама има нечег мрачног и одбојног. Постмодерни разум ће, вероватно, прихватити „трансхуманисте“ као стварност, али како посматрати дато питање из угла Традиције? Ако су у модерној епохи најпроницљивији мислиоци упозоравали на сличне замке (Мартин Хајдегер о техници), онда су религиозни аутори и учења још строжи у дефинисањима. На пример, римокатолички филозоф Габријел Марсел називао је човека технике не некако другачије, већ као „неко“, а сама техника је резултат деградације у односу на стваралаштво.

„Неко је такође резултат деградације, а ако га сами признамо, онда га и стварамо, самим тим омогућујући деградацији да утиче на облик реалности. А ко па сад не признаје новине сајбер банкарства, телемедицине и других технолошких чуда?“

Марсел такође наводи да је „свет у коме царује техника, лишен жеље и страха, јер техника долази упомоћ било којој жељи и страху“. Према томе, тријумф технике руши фундаменталне основе хришћанства – минимално можемо говорити о одрицању Вере и Наде. Уместо њих гура се некакав технолошки симулакрум, који је заснован или на новом типу халуцинације или на манипулацији физиолошким надражајима, који нека и појачавају чула, али тешко да могу заменити дубину духовне везе човека са Богом.

Слобода избора је увек на човеку. Али покрет трансхуманиста и сличних стварају илузију слободе избора, затварајући технолошком завесом врата истинског избора. И та врата се стреловито затварају.

Са руског посрбила: Мила Ђуричић



Категорије:Посрбљено

Ознаке:, , , , ,

1 reply

  1. Између

    Између вјере и невјере
    Златна је удица превјере
    Између Раја и краја
    Плитка је лаж умишљаја

    Између воље и невоље
    Јалово поље зловоље
    Између сјаја и очаја
    Трен је ока што раздваја

    Између мрака и свјетлости
    Између трена и вјечности
    Између понора и извора
    Моје је право избора

    Момчило

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s