Саво Штрбац: (Не)правда на европском суду

И до сада је било мало процесираних припадника хрватских оружаних снага за убиства Срба а послије „преседентских“ одлука хрватског УС и ЕЦХР биће их још мање

Саво Штрбац (Извор: Политика)

Европски суд за људска права (ЕЦХР) је 16. јануара ове године објавио одлуку у предмету „Кушић  против Хрватске“ којом је прогласио захтјев подносиоца недопуштеним, због тога што нису исцрпели сва доступна и ефикасна домаћа правна средства предвиђена чланом 35. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (даље: Конвенција) прије подношења захтјева том суду. Ова одлука је коначна.

Недељка Кушића (61) и његовог сина Перу (36), цивиле српске националности, из њихове куће у Сиску одвели су 5. фебруара 1992. мушкарци у маскирним униформама. Сутрадан су њихова тијела пронађена поред цесте код Петровог Поља. Након  што  је прегледом  тијела  установљено  да  су  Кушићи  умрли  усљед  простријелних  рана  главе  и  трупа,  полиција  је Окружном  јавном  тужилаштву  у  Сиску  поднијела  кривичну  пријаву  против  непознатог  починиоца  због убиства, по којој је отворена истрага у којој су убиства Кушића квалификована  као  ратни  злочин.  Истрага  је 2010. пренесена  на  осијечка  правосудна тијела,  а  у  марту  2019.  пренесена  је на загребачко правосуђе и још увијек је у току.

Перина супруга Здравка  и дјеца  Бојан  и Мартина  током деведесетих  избјегли су у Србију, гдје су у међувремену постали српски  држављани. Они су, на приједлог Веритаса, а преко опуномоћника Слађане Чанковић, адвокаткиње из Загреба,  29. септембра 2017.  ЕЦХР-у поднијели захтјев сматрајући да је истрага коју надлежна државна тијела воде због убиства  убијених Кушића неефикасна. Подносиоци се прије подношења захтјева ЕЦХР-у нису обратили хрватским правосудним тијелима па ни Уставном суду (УС), сматрајући да у Хрватској за њихове приговоре нема ефикасног домаћег правног средства, с обзиром да је и Уставни суд у сличним предметима редовно одбијао тужбе као неосноване.

ЕЦХР  је,  међутим, у предмету „Кушић…“, по први пут у својој пракси, утврдио  како  је хрватски Уставни суд,  након  много  година  неразматрања  таквих  тужби, промијенио  и  утврдио  своју  праксу  те  је  у  својим  најновијим  одлукама,  донесеним  током  2019, испитао ефикасност истрага узимајући у обзир конвенцијске стандарде и стандарде постављене у пракси Европског суда као основу за своју оцјену, те  је сада  ефикасан  правни  лијек  за  притужбе  на  неефикасну  истрагу  под чланом  2.  (право  на  живот)  и  чланом  3.  (забрана  нечовјечног  или  понижавајућег  поступања) Конвенције.

Извор: Политика

Подносиоци су због тога дужни поднијети уставну тужбу у Хрватској прије подношења захтјева ЕЦХР-у.

Одлуком, на коју се реферише ЕЦХР, хрватски Уставни суд је у новембру 2019. утврдио да Жупанијско државно одвјетништво у Бјеловару није провело ефикасну истрагу убиства српског цивила 1991. у Вировитици те су члановима његове породице, супрузи и дјеци, одредили „задовољштину“ од 70.000 куна (око 9.400 евра).

Жртва је Богдан Мудринић (39), који је страдао између 11. и 13. децембра 1991, када су га припадници оружаних снага РХ (војне полиције) одвели из његове куће и спровели у војни затвор у Вировитици. Зна се да је Богдан преминуо у војном затвору, одакле је његово тијело и изнесено али никада није пронађено. До данас нико није кажњен за тај злочин нити је утврђено ко га је починио. Његова супруга и дјеца обратили су се због тога Уставном суду, који је утврдио да је „непровођењем ефикасне истраге смрти блиског рођака повријеђен члан 21. Устава који гарантује право на живот, те члан 2. Конвенције за заштиту људских права и темељних слобода који такође гарантује право на живот“.

По мишљењу домаће струке и јавности, одлука Уставног суда у предмету „Мудринић“ је прецедентска и изнимно је важна јер је пред ЕЦХР-ом велик број предмета из Хрватске у којима подносиоци истичу да им је због неефикасне истраге повријеђено право на живот који гарантују хрватски Устав и Конвенција. Одлуком у овом предмету Уставни суд даје смјернице Државном одвјетништву како би се спријечило да због губитка спора пред ЕЦХР-ом држава плаћа огромне одштете.

И у праву су. Наиме, ЕЦХР је у сличним случајевима до сада због неефикасне истраге породицама убијених на терет хрватске државе досуђивао око 20.000 евра за душевне боли  плус неколико хиљада евра на име трошкова поступка (о томе сам у овој Политикиној рубрици 5. августа 2016. објавио текст „Право на живот“).

Иначе, хрватски судови породицама у рату убијених српских цивила, у случајевима у којима су за њихово убиство правоснажно осуђени припадници хрватских оружаних снага, досуђују много већу „задовољштину“ (по члану уже породице и до 30.000 евра) од поменутих износа из одлука и ЕЦХР и хрватског Уставног суда.

У предмету „Кушић…“ ЕЦХР није дао ни образложење по ком правилу је захтјев подносиоца прогласио недопуштеним с обзиром да је исти поднесен више од двије године прије него што је Уставни суд Републике Хрватске донио преседентску одлуку у предмету „Мудринић“.

И до сада је било мало процесираних припадника хрватских оружаних снага за убиства Срба у рату деведесетих, а послије поменутих „преседентских“ одлука хрватског УС и ЕЦХР  биће их још мање.

Опрема: Стање ствари

(Политика, 3. 2. 2020/Веритас, 4. 2. 2020)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s